За разлику од многих малишана који су маштали да постану пилоти, лекари или адвокати, Стефан је својој породици стално говорио: „Кад порастем, објавићу роман.” Ове године прионуо је на посао око писања, не дозвољавајући никоме ни да му вирне у рукопис преко рамена, јер на екрану испред њега стварало се изненађење за његову маму. Сада кад је постао познат млади писац, каже да је желео да својој мами приреди изненађење, али да није желео да она чита рукопис пре него што буде објављен јер је знао да би предложила неке измене које он не би прихватио. Тако је мама Љиљана добила рукопис који је требало да преда издавачима, а није смела да га отвори. Покушала је да им скрене пажњу да је њен син у осетљивим годинама и да, уколико рукопис није сјајан, нађу леп начин да му то саопште. Међутим, недуго након тога јавили су да ће рукопис бити објављен. Није згодно написати због мушког поноса, али Стефан је од среће заплакао. Слично се догодило и на Сајму књига кад је млади писац први пут угледао своју књигу одштампану. Том приликом добио је сто за којим је потписивао књиге, разговарао с будућим читаоцима и новинарима. Као што је и обећао, мами Љиљани поклонио је први одштампани примерак у коме стоји посвета: „Захваљујем својим издавачима на жељи да се овој књизи удахне живот. Захваљујем Богу на инспирацији. Мајци Љиљани”. Стефан се на Сајму дружио с бројним домаћим и страним писцима, што, признаћете, није мала ствар за некога ко има четрнаест година.

Они који се упусте у Стефанову пустоловину звану „У потрази за украденим камењем” сусрешће се са троловима, вилењацима, злим харпијама и џиновским пауцима. Стефан каже да су му књижевни узори Брајен Перо, Муни Вичер и Агата Кристи. Али, они који су се својевремено заљубили у Толкина, сасвим сигурно ће се одушевити овим делом. Мада аутор признаје да је од малих ногу прави књигождер, његова мама каже како му је као беби уместо бајки читала грчке митове.

Стефан се спрема за упис у филолошку гимназију, иде на часове глуме и пише други роман (овога пута детективски) чију је радњу сместио у Лондон педесетих година прошлог века. Иако га већина другова искрено подржава, млади писац признаје да су многи и даље у неверици и да их је тешко убедити да је управо он написао роман, а не његова мама.

За Стефана је најважније да у глави има прву реченицу коју ће записати пре него што седне за рачунар. Све остало, како каже, долази из маште. Ако се јави неки застој у надахнућу, направи паузу и чита књиге. У међувремену се и у свакодневном животу деси нешто занимљиво што може да се преточи у роман. Зато поручује младим људима којима треба подстицај за први роман да само седну и напишу прву реченицу. После ће све бити лакше.