Неки људи толико често псују да смо њихове псовке готово престали да опажамо. Као да су постале део укупне слике особе која псује. Подразумева се, та слика није лепа. И кад, из неког разлога, призовемо у сећање лик те особе, обавезно ћемо се сетити колико је често употребљавао непристојне речи као неку врсту узречице, поштапалице...

„Био сам, ј... те, у самопослузи. Кад тамо, ј... те, чоколада, ј... те, са бадемима! Ј... те, нисам мог’о да одолим! И , ј... те, купим је! И поједем је, у ....у .......у!”

Наравно, псовање није најстрашнија ствар коју нека особа може да учини, али требало би имати на уму да непристојне речи у присуству других људи могу бити крајње увредљиве, без обзира на то што псовка можда није била упућена ни на чију „адресу”.

Више од осталих људи, псовке јасно чују и прихватају као својеврсни ударац у главу они који никада не псују. Можемо, дакле, само да наслутимо колико псовање узнемирава такве особе. И онда се поставља питање можемо ли се одучити од псовања. Наравно да можемо! Требало би само да ослушнемо себе.

Али, многи не могу да се од тога „излече” без лекарске помоћи. Наиме, постоје и они који псују против своје воље и нису у стању да против тога много учине. То су људи који пате од једне врсте поремећаја који се зове копролалија. Реч је о невољном изговарању псовки и непристојних, срамних речи, увредљивих примедби, друштвено неприхватљивих. Копролалија потиче од старогрчких речи копрос, што значи измет и лалија - брбљање.

Оно што мимо своје воље, често вишим тоном, изговарају особе које пате од копролалије, увек је друштвено неприхватљиво. То може бити само једна реч или реченица која звучи као истурени уметак, или пак читав низ реченица. Понекад особа не изговори гласно непристојну реч и до осталих допире само мрмљање. Јасно је, оно што је у тим приликама изговорено, не одговара ономе што заправо мисли човек који пати од копролалије.

Копролалија је ретка особина људи који пате од Туретовог синдрома. Око петнаест одсто људи који пате од Туретовог синдрома, пати истовремено од копролалије. Неки сматрају да је Волфганг Амадеус Моцарт био један од њих, те да су његова поједина писма која врве од непристојних израза заправо последица Туретовог синдрома.

Неуролошки поремећај који је добио име по француском неурологу Жоржу Жилу де ла Турету (1859-1904), углавном је наследне природе. Први знаци болести појављују се још у детињству и препознају се по физичким и вокалним тиковима, грчевима на лицу и гласовима који се не могу обуздати. Некада се сматрало да је реч о врло реткој и необичној појави, док је данас утврђено да велики број људи пати од Туретовог синдрома. Извесно је да ти људи, без обзира на непријатности које им задаје поремећај, нису мање паметни од других, те да могу да се баве готово сваком врстом посла.

Многе славне личности кроз историју патиле су, по свој прилици, од Туретовог синдрома. Код неких се у склопу Туретовог синдрома испољила и копролалија. Верује се да је од Туретовог синдрома патио славни енглески лексикограф, књижевник Самјуел Џонсон (1709- 1784). То му није сметало да буде уважена личност и 1772. године напише Речник енглеског језика. Од Туретовог синдрома „болује” и главни јунак романа „Сва сирочад Бруклина” америчког приповедача Џонатана Летема. Књижевни јунак, сироче Лајонел Есрог, стога је приморан да псује, измишља речи и гради неки сопствени, оригинални начин изражавања, нови језик. Сложени поремећај какав је Туретов синдром (који је углавном наследан, али понекад и последица животних услова) био је својеврсно надахнуће за познатог њујоршког књижевника Џонатана Летема.

Ето, то је било кратко објашњење које говори о томе да нису једнаки баш сви који псују. Постоје они који својим говором вређају друге, али и они које бисмо могли да увредимо кад бисмо им рекли да престану да говоре срамотне речи јер тако вређају присутне! А онај који неправедно вређа - рекао је Николо Макијавели - пружа прилику другима да га оправдано вређају! Онда нека неко каже да је лако наћи праву реч за све и за сваког! Говор, тачније познавање језика, између осталог подразумева вештину овладавања добрим понашањем, као и даром за разумевање других. И то, наравно, није све.