Девојке су принуђене да траже мужа јер желе да се удају. Тако је било и некад и сада. Али, и удате жене су принуђене да траже мужа. Такви се случајеви догађају кад их муж напусти. Удате жене су у предности јер оне могу јавно да се распитују: Да није неко видео „оног мог”, кад и где? Ово девојке не могу чинити, срамота је, оне још немају „оног мог” него тек треба да га стекну. После ће се видети ко ће кога да напусти. Тај „онај” који се тражи напустио је кућу, децу, посао, пријатеље, комшије, не само жену. Он је напустио све. Оставио свакога. Зато се његово бекство тиче свих. Он је пренебрегао пету свету тајну, венчање, и чврсто обећање дато у цркви и пред свештеником да ће са женом делити и добро и зло.

То распитивање удатих жена траје кратко или дуже, па се некако дозна где је „онај”. А шта ако се не дозна, а време пролази? У том случају удата жена свакако настоји да и даље буде удата, макар се преудала, то јест удала за неког другог. Са својом жалбом обраћа се Духовном суду, али Духовни суд је немоћан, мужа нигде нема. Зато се 1837. године одлучило да се приступи јавном оглашавању у новинама, као у просвећеној Европи. Случај брачног бегунца даће се у новине. Јер, ако се исти брачни бегунац не нађе за три године, следи право жене да се поново уда.

На срећу, у Србији су већ излазиле „Новине сербске”, па је у суботу 23. октоврија 1837. године штампан први судејски (судски) позив одбеглом мужу, како рекосмо, као у просвећеној Европи. Илинка Н. из Кладова, супруга неког Матеје Н. занатом берберина родом из Аустрије, била је принуђена на последњи корак - на оглас у новинама. Јер, ако некога сви познају, то је сигурно берберин, сви морају да оду код берберина, а ево Матеја Н. никако да се нађе. Муж је Илинку Н. оставио пре три и по године и неизвесно куда отишао. Позива се средством новина да се жени својој врати и с њом се суди. Матеји Н. је, тако, дата још једна прилика. Али, истом берберину одмах је и припрећено - ако се не врати, њено прошеније (молба) за преудају ће се уважити. Рок за повратак одбеглог мужа од удате жене - три месеца. Позивају се сви да истом берберину дају до знања да је тражени бегунац и да му позив доставе. А да би га лакше могли наћи, приложен је опис по казивању његове жене Илинке Н. Он је вероисповеданија восточног, 28 година стар, стаса средњега, косе црне, чела средње широког, обрва црних, образа румених, носа накривог, бркова смеђих, уста малених и на десној страни од науснице мало засечених, говори немецки, маџарски и влашки, а такође чита и пише истим, као и матерњим сербским језиком.

Већ у суботу, 29. новембра 1837. године, изашао је у „Новинама сербским” и други судејски позив једном другом одбеглом мужу. Жена је поштеђена трошкова, судејски позив дао је штампати Духовни суд и то под незгодном нумером 666. Радило се о житељки и житељу београдском, о Дафини Станисављевића родом из Земуна и Неши Арнаутовић, место рођења Албанија. Неша је пре три године, негде око Велике Госпојине, Дафину вероломно оставио. А родили су, претходно, једно мушко дете. Неша се тражи - умољавају се мирске (грађанске) власти, а свештеницима се налаже - ако би се преднаведени и долеописани неверник Неша где нашао, да га Консисторији Митрополије Књажества сербског упуте и то до Ђурђева дне идуће, 1838. године. У случају изостанка невернога Неше, заоставшој жени његовој Дафини дозвољеније ка другом браку даће се. Вероломни Неша је описан ради лакшег препознавања. Место рођења Албанија, вероисповеданије восточно (православно), старост 45 година, возраст високи, образ дугуљаст, коса смеђа, нос велико кукуљаст, очи плаве, особити знаци - средњи прст у једној руци гунтав.

Исцрпни описи одбеглих мужева били су неопходни у недостатку фотографија. Новине јесу излазиле, али су готово сви грађани Србије били неписмени. Како онда да се нађу описани бегунци? А није се имало ни поверење у одбегле да ће се јавити на оглас. За сада нисмо успели да сазнамо да ли су ове удате жене успеле да врате одбегле мужеве или су биле принуђене да се преудају за неког другог мужа.