И баш кад је подигао кажипрст у правцу врха гомиле угља, тамо где је до малочас стајао тај неко у црвеном оделцу и с црним очима, зачуо се један шум: „Пшшшшшшшшшшшшшшш...” Патуљак је очигледно хитро склизнуо на другу страну и побегао...

De gustibus non est disputandum!

О укусима не вреди расправљати, каже древна и врло позната латинска изрека која би - за ову прилику - могла да буде примењена и на доживљаје. О доживљајима, дакле, не вреди расправљати! Али их зато вреди препричавати, с обзиром на то да се често претварају у приче. Па уколико нас неко на крају упита да ли бисмо се заклели да се нешто заиста догодило онако како смо рекли, могли бисмо да се послужимо савршеним објашњењем славног писца Владимира Набокова, једног од највећих приповедача 20. века. Наиме, он је упорно и тврдоглаво захтевао да се реч стварност увек пише под знацима навода. Значи, ако нешто постоји или је постојало у „стварности”, то подразумева паралелно постојање „стварности” и маште, разума и лудила и тако даље и тако даље...

У ствари, сада ћемо говорити о патуљцима, личностима које су постале ликови, будући да су сплетом несрећних (а можда и срећних!) околности смештени у легенду. Упркос томе, има људи који би били спремни да се закуну да су заиста видели или упознали те припаднике мајушног народа. Некима се то догодило док су били деца, другима када су одрасли. Терет сећања на те необјашњиве а важне догађаје није лако држати у себи, посебно кад се напуне неке године. На пример, Енглескиња Џенет Борд написала је „Хронике стварних сусрета с патуљцима” у којима је забележила сведочанства људи који су некада видели патуљке, иначе познате по томе што се крију од људи, али их се истовремено не клоне. Та појава није необична и врло је честа и међу људима: од неких особа се кријемо, али то не значи да их се клонимо. Додуше, може да буде и обратно... Не кријемо се, али се појединих баксуза клонимо.

У књизи Џенет Борд наводи успомену господина Лонсдејла који се у лето 1910. године налазио у Дорсету, у Бранксом парку:

„У одређеном тренутку, приметих како се тамо негде у дну ливаде нешто догађа... Затим угледах мајушна тела обучена у смеђа оделца. Вирили су преко ограде наше куће. Неколико секунди сам зурио у њих, а онда схватих да се појавило још туце патуљака, можда и више. Високи педесетак центиметара, неки од њих били су обучени у хаљине живописних боја. Занимљиво је да су им лица сијала, односно зрачила некаквим сјајем. Онда су скочили са ограде и почели да трчкарају и играју неку своју игру, заправо да плешу. Све је то потрајало пет или шест минута. А онда је у двориште грубо хрупила служавка која је својим снажним гласом обавештавала да је чај на столу. И патуљци су се разбежали.”

Кад му је било десет година, Е. А. Рејнолдс је лето 1948. године провео у Хоршаму у Сасексу, далеко од вреве Лондона где је иначе живео. Једне ведре летње ноћи одлучио је да постави замке за зечеве. Није се надао да ће доживети оно што је касније забележено у књизи Џенет Борд:

„Одлучио сам да се притајим крај замке све до јутра како бих видео шта ће се десити. Дете к’о дете, веровао сам да ће зечеви изаћи из јазбине и да ћу их спазити како упадају у замку. Док сам тако ишчекивао у заседи, постадох свестан да је из једног купиновог грма изашао малецки човечуљак, сав длакав. Није био виши од четрдесетак центиметара. Руке су му биле необично дуге за кратко тело. Није ме приметио. А можда и јесте? У сваком случају, направио се као да ме не види. Промувао се око грма, а затим поново нестао. Када сам догађај препричао својим вршњацима, они су се исцепали од смеха.”

Сељак који је живео у близини планина Морн у Енглеској куне се да је 1951. године видео следеће:

„Лично сам видео патуљка! Једне суботње вечери нашли смо се поред канала да скупљамо глогове бобице. Дечија посла! Био сам најмлађи од свих. Чим је зашло сунце, они старији почели су да се веру по дрвећу: бацали су гране на земљу. А онда се појавило то биће и почело да виче на њих: ‘Силазите! Силазите!’ Ја сам се пренеразио и почео да вриштим: ‘Па то је патуљак!’ Моји другови сиђоше са дрвећа и почеше да претражују околину. Ништа. Патуљак је нестао. По сваку цену хтели су да ме увере да сам се преварио, а ја знам да сам га јасно видео и чуо. Само Бог зна да је то тачно. И сада га јасно видим и чујем као да је поред мене!”

И тако стижемо до можда најважнијег сведочанства о патуљцима. Свакако најзанимљивијег. Најважније је јер се догодило овде, у Београду. Тачније, у самом центру нашег главног града, на Теразијама... Особу која је имала то непроцењиво животно преимућство да из „стварности” закорачи у легенду и даље греје нека необјашњива унутрашња ватрица која не допушта машти да се охлади. Кратко и једноставно речено: сећање на зиму 1960. године тој особи никада неће допустити да одрасте.

Особа која би била спремна да се закуне да је видела патуљка зове се Душан Глушац и већ дуги низ година брине о ликовном изгледу „Забавника”. Иако би Душан био спреман да стави руку на срце и каже да је говорио истину, ми то од њега нећемо да тражимо, јер би то било крајње глупо. Ово је, дакле, изворна прича која стиже право из редакције „Забавника”.

Догађај се збио уочи дочека Нове 1960. године. Душан Глушац је са родитељима и сестром тада живео на Теразијама, у згради број десет. Београд је уочи новогодишњих празника у то време био скромно украшен светиљкама. Углавном су светлуцале палата „Албанија” и зграда „Робних кућа Београд”. Иначе, испред „Робне куће” био је дугачак ред стрпљивих грађана који су чекали како би се бар један спрат провозали покретним степеницама. Ред се протезао све до биоскопа „Београд” (Позориште на Теразијама) поред данашњег „Мекдоналдса”. Иако се то некима чини невероватно, покретне степенице тада су биле чудо технике. А како и не би. Центром града још су, с времена на време, промицале коњске запреге! Аутомобила није било много, а кретали су се и Кнез-Михаиловом улицом.

Одмах иза Теразија, на почетку Улице маршала Тита, данашње Улице краља Милана, налазила се продавница електричних уређаја. Излог је те 1960. године красио телевизор. И ту су се људи гурали да би видели оно што ће им у наредним годинама знатно променити живот. Што се тиче телевизијског програма, он није био штампан у новинама, већ се делио, умножен (шапирографисан) на једном парчету хартије - за целу недељу.

Зиме су тих година у Београду биле оштре. Када би Немањином улицом пролазило трамвај „двојка”, видео би му се само кров и трола: чинило се као да пролази кроз снежни тунел. Улица краља Милутина била је затворена за санкање, као и Милоша Поцерца. На крају улице, код Славије, између две бандере, била је разапета чврста мрежа како деца са санкама не би излетела на трг под точкове. Будући да су зиме биле јаке и Београђани су се топло облачили. Мушкарци и жене носили су шешире, деца капе које су штитиле главу и врат. Није било лако ходати у тешким „громби” капутима и „гојзерицама”, кожним ципелама с блокејима. По потреби, због клизавице, преко „гојзерица” су се навлачиле вунене чарапе.

Новогодишњи поклони били су скромни; углавном су то биле шећерне бомбоне у златном или сребрном омоту које су се могле качити и на јелку, понека чоколада, а у ретким, срећним случајевима „конструктор”, играчка углавном намењена дечацима.

С обзиром на то да су се људи грејали углавном на угаљ, улице су током снежних зимских дана биле посуте пепелом како се људи не би клизали и падали. Ова прича има заправо везе са угљем...

Уочи дочека 1960. године, Душан Глушац је имао једанаест и по година. Живео је у згради где је његов тата радио као домар и уједно бринуо о грејању, односно ложењу. Споља гледано, зграда број десет није посебно привлачила пажњу. Међутим, уколико бисте само крочили у ходник, схватили бисте како се некада моћно и лепо градило. Коринтски стубови у ходнику били су на обе стране степеништа, а зидови су били поплочани белим мермером...

Оно што је за нашу причу најважније, јесте велики подрум с ложионицом. Ту је могло да стане и по двадесетак тона угља. Кроз средину подрума пролазила је мала, уска пруга и неколико вагончића са угљем све до пећи које су грејале и суседне зграде. Као што може да се наслути, подрум је био савршено место за играње: лети је ту било свеже, а зими, када би почела да дува кошава и кад би пао снег, топло. Угаљ би пријатно и умирујуће пуцкетао у пећи. Душко је ту често силазио с татом и друговима из комшилука.

Душан Глушац не може да се сети да ли је та зима 1959/60. године била веома хладна или уобичајено хладна. Извесно је да су се тада годишња доба и те како разликовала. Пролеће је било пролеће, лето - лето, јесен - јесен, а зима - хладна. Почео је распуст, то је оно што је било важно. У Дому пионира Душко је похађао ликовну секцију не обазирући се на примедбе професора и тврдоглаво цртајући гремлине и вилењаке. Друге ликовне теме за њега нису постојале.

Да ли је о њима размишљао и на преласку из 1959. у 1960. годину док је тумарао подрумом, правећи друштво свом оцу? Није. Ипак, пажњу му је привукло пуцкетање које се разликовало од уобичајеног. Ту, поред њега, био је истоварен угаљ. Учинило му се да се грумење угља котрља, али не само од себе, него као да ге нешто гура. Душко је отворио очи што је могао више у нади да ће боље видети шта се дешава у помрчини. И тада, као и сада, имао је клемпаве уши. Наћулио их је попут антена... У тренутку се примирио, остао непокретан и готово престао да дише....

А онда га је угледао. То мало створење било је црвено и црно. Одора је била црвена, а црна су била његова два светлуцава ока. Стајао је на врху гомиле угља. Гледали су се. Колико је то трајало? Десети део секунде? Светлосну годину? Вечност?

Душко је био још дечак, али је знао да је време тешко решив проблем јер је истоветно једном такође тешком питању које гласи: „Ко сам ја?”

Зато је повикао колико га је грло носило:

- Татаааааааааа!

Уплашен да се детету десила нека незгода, отац је дотрчао.

- Видео сам патуљка! - рекао је у једном даху док му је срце лупало.

- Ено га, на врху гомиле угља!

- Покажи ми!

И баш када је подигао кажипрст у правцу врха гомиле угља, тамо где је до малочас стајао тај неко у црвеном оделцу и с црним очима, зачуо се један шум: „Пшшшшшшшшшшшшшш...” Патуљак је очигледно хитро склизнуо на другу страну. И док се Душко прибрао, и док је ухватио тату за руку, и док су прешли с друге стране гомиле, мајушни у црвеној одори је нестао.

Душко је узалудно покушавао да докаже оцу да је патуљак стварно био ту. Да не лаже. Да је светлео неким чудесним сјајем. А каквих је доказа имао? Никаквих, наравно! Отац није био расположен за сличне теме. Напослетку му је кратко наредио:

- Не замајавај ме више причама о патуљцима и бежи кући да се умијеш! Ниси више мали да причаш о тим глупостима!

Душко је изашао из подрума погнуте главе, ушао у лифт који се до његовог спрата пео полако ... Срећом, у лифту је била и столица, као и сточић на расклапање. И док се возио до свог стана, ставио је главу међу шаке: није плакао, али је непогрешиво био уверен да патуљка никада неће заборавити. Тада свакако није могао ни да слути да ће брже него што се нада доћи време када сећања постану највеће животно богатство.

Од тог догађаја у подруму зграде на Теразијама број десет, прошло је, ето, четрдесет седам година. Душан Глушац сада има дугу седу браду, добио је боре по лицу... Међутим, упркос свему - није одрастао! Ту неприродну појаву он лако уме да објасни, иако нерадо чини, јер га људи и даље схватају неозбиљно, мислећи да се шали. Чак и најближи. Душко верује да су у његову судбину умешани патуљкови прсти.