Код нас не постоји ниједно место с толико блага колико га има у Народном музеју. Чак ни садржај трезора Народне банке није вредан колико Народни музеј зато што се у њему налази више од 500.000 предмета из наше земље и света насталих од праисторије до данас. Међутим, као што сигурно знате зато што читате „Забавник”, до 2010. године ништа од тога неће моћи да се види у Народном музеју зато што се зграда обнавља и преправља, па су сви експонати склоњени.

Пред вама је једна неуобичајена изложба Народног музеја - дводимензионална, у штампаном облику. Приређујемо је с истим циљем као што га имају и све оне уобичајене, постављене у неком изложбеном простору: да људи могу да виде бар део богатства Народног музеја и док је склоњено од очију публике. Изабрали смо по три експоната из сваке од четири збирке Музеја: Збирке одељења за археологију, за средњи век, за новију уметност, и Збирке одељења за нумизматику. Жеља нам је да ових дванаест експоната по нашем избору буду пример и могући наговештај лепоте и вредности оних осталих.

У Збирци одељења за археологију сакупљени су докази о животу из времена праисторије, старе Грчке и Рима, све до првих векова хришћанства и Сеобе народа. Изузетно је бројна - има близу 16.000 предмета који припадају само млађем неолиту и раној металургији. Приказаћемо следећа три:

Настала је одавно, у време старијег неолита, а још је неописиво љупка. Живела је на Дунаву, на месту названом Лепенски вир, у Ђердапској клисури, а сад је у Збирци одељења за археологију.

Лепенски вир је најстарији траг данашњих европских метропола и уметничко средиште каменог доба. То је детаљно уређена насеобина, зашто не рећи - град, са средишњим тргом од кога су се улице пружале ка Дунаву, и купастим кућама истог облика а различитих величина, с највећом у средишту. Око њихових огњишта, кућних светилишта, нађене су велике скулптуре од камена, од џиновских облутака из Дунава. Приказивале су божанства, камене идоле становника Лепенског вира, њихово виђење „смисла живота и устројства света”, како је протумачио професор Драгослав Срејовић који је открио Лепенски вир. Наиме, облутак који је налик великом прајајету из кога су рођена сва жива бића, тадашњи вајар претварао је у риболика бића - од којих је, знамо, настао човек - затим у човека и у животиње које је ловио, у рибу и јелена.

Водена вила једна је од 330 скулптура чије је откриће изненадило свет и променило дотадашња знања о историји човека. Мала је, нема ни 40 центиметара. Нађена је ван кућног огњишта, ван светилишта. Да ли случајно или намерно није била тамо где су смештане остале, не вреди ни претпостављати. Лепа је и женствена, права вила. Дуж лица и риболиког тела спушта се густа коса у плетеницама прошараним низовима украса у облику рибље кости. Та таласаста фризура чини је посебном и прелепом, правом правцатом вилом.

Пре него што се нашао у Збирци одељења за археологију, о њему се знало само да га је неко нашао у селу Враниште у близини Беле Паланке, и да га је донео у тамошњу школу. Испоставило се да је направљен између осмог и седмог века пре наше ере, и да је најстарији од свих примерака грчке бронзе који су нађени на средишњем Балкану. Тако је претпоставка да је на подручју Србије постојала развијена грчка цивилизација - потврђена.

Ковача је вајар учинио вечним баш у тренутку док кује. Фигурина приказује снажног човека који седи савијених колена и прекрштених стопала и кује. Десном руком, у којој држи чекић, замахује према наковњу на коме је предмет који придржава левом руком. Делује моћно. Да ли је то аутопортрет?

Фигурина има само осам центиметара. Ковачева поза није једноставна, али је јасно и прецизно описана. Готово да је могуће чути звук ваздуха док га ковачева рука сече с чекићем и осетити како на наковњу преображава метал у уметничко дело. Да ли можда у фигурину којој се сада дивимо?

Овај експонат из римског доба у збирци Народног музеја можда вам је најпознатији од свих - виђали сте га у „Забавнику”, па смо намеравали да вам овог пута покажемо неки други, исто тако занимљив и леп. Зашто нисмо? Зато што је цар ипак - цар.

Изгледа као да је жив, зар не? Аутор овог портрета Константина Великог успео је да у бронзи изведе сваку црту његовог лица: крупне, истакнуте очи наткривене јаким обрвама, снажан нос, стиснута уста, израженије уши, истурена брада, глатко лице, коврџава коса украшена царском дијадемом. У његовом погледу се види да је сигуран у оно што ради и да зна шта ради. Како се зна да је то баш Константин? Портрет је нађен у Нишу, Константиновом родном Наисусу, одговара Константиновом лику на новцу кованом у његово време, потиче из 4. века, плус царска дијадема - све су то били знаци по којима су археолози закључили да је овај одлично очуван налаз баш његов портрет, портрет великог римског цара.

Збирка средњовековног одељења чува дела српске и византијске уметности од 7. до 16. века: фреске, иконе, накит, књиге, посуде. Многи од тих експоната коришћени су на дворовима Немањића. Изузетни су. Некима од њих дивили су се пре три године и у Њујорку у Метрополитен музеју на изложби о Византији.

Ова књига написана је најлепшим ћириличним словима и украшена најлепшим иницијалима. Такође, ово је најстарија илустрована рукописна српска књига, која је настала осамдесетих година 12. века. Красе је 296 минијатура, заставица и иницијала у којима се преплићу, спајају и настављају једни на друге биљке, звер и човек у неочекиваним спојевима и метафорама. Илустрације су ретко везане за текст, већ живе свој независни живот.

Запис на последњем листу говори да је књигу поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Из записа се сазнаје и име сликара минијатура, Глигорија. Претпоставља се да је Јеванђеље било намењено епископској цркви светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, задужбини кнеза Мирослава. Зна се да је средином 19. века Јеванђеље било у Хиландару зато што је руски владика и научник Порфирије Успенски тада исекао један лист из књиге и однео га у Петроград. (Тај лист још је тамо.) Затим је, крајем 19. века, даровано краљу Александру Обреновићу и однето у Беч због израде фототипског издања. Током Првог светског рата ношено је с војском преко Албаније, па је доспело и на Крф. До Другог светског рата било је у Музеју кнеза Павла, па је склоњено у манастир Рача, потом у Народну банку. Од ослобођења је у Народном музеју.

„Забавник” је неколико пута описивао лепоту и занимљив живот ове књиге, али је, без обзира што знате о њој, немогуће заобићи у овом уском избору најлепших експоната.

Теодора је била мајка цара Душана. Њен прстен један је од најдрагоценијих примерака средњовековног накита у Музеју.

Због израде и уметничке композиције, прстен је пример врхунског златарства. Он је комбинација византијског умереног стила који прати и краси племство, западне разиграности и српских симбола. Наиме, на карици су изведени украси црном пастом која се утискује у рељеф златне подлоге, изузетно пластично фантастичне животиње, а на глави прстена урезан је двоглави орао, хералдички симбол који је у Србију пренет у време краља Милутина након његове женидбе са византијском принцезом. Око врата прстена, ћириличним словима, урезан је натпис: „Ко га носи помози му Бог”, знак да је прстен дарован Теодори да је штити од злих људи и злих догађаја.

Овај прстен речито показује положај тадашње Србије, њену отвореност према утицајима и Истока и Запада.

Израђена је између седмог и осмог века. Кадионица је богослужбени предмет, црквена посуда у коју се на жеравицу ставља тамјан и после молитве и благослова свештеника кади одређено место. Нађена је у селу Пепељевцу недалеко од Куршумлије, у разрушеној цркви Свете недеље. Претпоставља се да је припадала некој од старијих цркава у околини - византијској базилици, или црквама свете Богородице и светог Николе, задужбинама великог жупана Стефана Немање, да ју је неко нашао и, по обичају, даровао постојећој цркви. Изливена је од бронзе и има 8,5 центиметара. Чанкастог је облика, постављена је на прстенасту стопу, нема поклопац, висила је окачена о три ланчића. Украшена је рељефним приказима надахнутим призорима из Христовог живота.

На Балкану није нађена ниједна оваква кадионица, али се зна за тридесетак сличних из Сирије, Египта, Италије и Јужног Крима. Сматра се да су израђиване у радионицама у Палестини и Сирији и да су биле сувенир ходочасницима са светих места.

Збирка одељења за новију уметност је, оправдано би се могло рећи, посебан музеј, музеј сликарства, скулптуре, графике и цртежа Србије од 18. до 20. века, и европске уметности од 14. до прошлог века. У њој су сви важни ствараоци историје уметности овог дела планете. Зато су тројица коју издвајамо заиста само илустрација величине и атрактивности целе Збирке.

Како је сам записао у доњем десном углу, Сава Шумановић насликао је овај пејзаж 1941. године. „Јесењи пут” једно је од његових последњих дела, и једно од најомиљенијих. У њему је објединио дотадашње стваралаштво и савремени тренутак. Сунчани јесењи предео толико је стваран, а боје су толико природне, да је немогуће не осетити се делом насликаног предела.

Уз женску фигуру, пејзаж је омиљена Шумановићева тема. Сремски предео, за који је Шумановић био везан већим делом живота, био му је довољно надахнуће за велики број слика. Заустављајући заувек на платну слику јесењег пута желећи да и другима покаже лепоту којој се диви, није ни слутио да те јесени последњи пут гледа своје шидске сокаке и боје. Фашисти му нису дали да дочека следећу.

Ова слика сматра се историјском, иако је Пикасо насликао низ сродних, зато што је настала у време почетка кубизма, 1909. године. Тог лета, на југу Каталоније, Пикасо је истраживао разлагање планова пејзажа, људског лика и мртве природе на геометријске површине. Модел му је била Фернанда Оливије, сликарка и његова пријатељица. Пикасо је на платну истовремено рушио и градио њен лик, разбијао га и састављао у нове целине. Његов оглед донео је откриће нове објективности, новог погледа на ствари око нас.

„Женска глава” је по композицији једноставнија од осталих слика из тог времена. На богато сиво изнијансираној површини глава је постављена на снажну облину врата. Лице је рашчлањено сиво-окер-смеђим тоновима геометријски обликованих површина, а црном бојом истакнуте су поједине особине Фернандиног лица. Ритмом боја и линија постигнута је рељефност дводимензионалног лика, што ову слику чини величанственом.

Да ли сте икада на некој слици видели овако танану скалу зелених тонова? А да ли би били баш толико зелени да нема оне беле силуете младе жене на осунчаној површини траве? Не би.

Ово је парк Пор Берто код Рошемона, а женска фигура је супруга сликара Луја Огиста Огена, Короовог пријатеља и ученика. „То су моја Јелисејска поља. Кад будем напустио овај живот, ту ће бити вечно шеталиште за моју сен”, записао је Коро у време сликања овог платна. Било је то око 1862. године, у позном раздобљу његовог полувековног стваралаштва. И тада је, као на почетку, његов рад имао чист и истанчан цртеж, складну композицију, непогрешивост валерских односа и склад супротстављених светла и сенке. Због овог последњег, настао је термин „короовска атмосфера слике”. Гоген, такође сликарски геније, овако ју је описао: „Сликајући, Коро је сањарио - а пред његовим сликама сањарим ја.”

Збирка одељења нумизматике има преко 300.000 примерака новца, медаља, печата и ордења, углавном са нашег тла, насталих од антике до данас. Готово је немогуће изабрати само три, али и није: за шта год да се човек одлучи, биће прави погодак.

Овај експонат је светски уникат зато што ни на једном нађеном Валентинијановом медаљону не постоји реверс какав је на примерку из Народног музеја! Прво ћемо, као што је ред, ипак описати аверс, лице медаљона. Поред натписа који се састоји од царевог имена и његове титуле, приказана је биста Валентинијана са царским и војничким одличјима, дворедном бисерном дијадемом и оклоп с огртачем. На реверсу је, уз натпис који означава снагу императора и његовог савладара Валенса, приказан цар у ратничкој одећи, с мачем о појасу, у полукораку, преко левог рамена му је пребачен лабарум са Христовим знаком у средини, док је десну руку положио на главу заробљеног германског ратника у раскошно украшеној одећи. Крај његових ногу клечи женска фигура у дугој хаљини, а испод њих је различито оружје, као и ознака ковнице у Константинопољу. Е, овакав приказ на реверсу медаљона не постоји ни на једној другој Валентинијановој монети.

Медаљон је златан и велики: тежак је 80 грама а пречник му је 52 милиметра. Нађен је у месту Затоње, код Великог Градишта, и највероватније је искован у пролеће 364. године кад је цар боравио у Константинопољу, или, с обзиром на одећу заробљеника, две године касније када је Валентинијан победио германско племе Аламана. Како је медаљон доспео у наше крајеве? Вероватно приликом неког од императорових путовања у пограничне области царства на Дунаву.

У свету постоје само четири новчића искованих за време владавине краља Радослава, а у Народном музеју чувају два примерка. Сребрни су.

Радослав је био и муж и син византијских принцеза, па је разумљиво да се угледао на Византију и ковао новац какав је имао његов таст, солунски цар Теодор Анђел. Његов новац толико је сличан византијском, да се, све док нису нађени остаци ковнице у Расу, веровало да је кован у Солуну. Испоставило се да је искован 1230. године у ковници краља Радослава, у тврђави Рас. Доказ о њеном постојању је откриће остатака ковнице на тврђави, и откриће бронзаних плочица припремљених за ковање новца на истом месту.

На аверсу су краљ Стефан Радослав и Христ, знак да Христ подржава владавину Радослава и да је благосиља, а на реверсу је арханђел Михаило. Новчић није раван, чанкастог је облика, има натпис на грчком и приказе који су били и на тадашњем византијском новцу, што је одраз политичких и културних веза које су српског краља спајале са Византијом.

Када је на Светоандрејској скупштини 12. децембра 1858. године свргнут краљ Александар Карађорђевић и на власт враћен Милош Обреновић после вишегодишњег изгнанства, одлучено је да се тај догађај овековечи ковањем медаља.

Учесницима Скупштине додељена је сребрна медаља или златни крст, у зависности од тога да ли су били световна или духовна лица. По натпису „За приврженост”, та одличја тако су и названа. На аверсу медаље је попрсје кнеза Милоша у полувенцу од храстове и ловорове гране, а око њега натпис „Милош Обреновић, први књаз српски”. На реверсу је писало „Светоандрејска скупштина 1858, за приврженост”. Калуп за ову медаљу данас се налази у бечкој државној ковници, а израдио га је Карл Радницки, чувени медаљер и професор бечке Академије ликовних уметности. Милошев лик радио је по портрету сликара Морица Дафингера. Вероватно је кнежева идеја била да медаља буде рад више аутора, и то врхунски медаљер и прворазредни ликовни уметник, како би овај важан догађај у његовом животу, истина и у животу државе, добио што већи значај.