Документи, писани трагови, више су него шкрти. Раскошно је нешто друго, оно писано бојама, живописано, по свој прилици с краја 13. столећа. Слово је, дакле, о ариљској цркви посвећеној мало познатом епископу Ахилију из грчке Ларисе, учеснику првог Васељенског сабора у Константинопољу 325. године.

Зна се да је на месту ове данас беле и витке богомоље некад давно, мисли се крајем 10. и почетком 11. века, постојао византијски храм који су изградили грчки монаси добегли на живописну ариљску висораван изнад непредвидљиве Моравице и кристалног Рзава. Ту је, по причи дотеклој тек у назнакама, по повратку из Никеје, с потврдом о аутокефалности српске цркве у бисагама, архиепископ Сава (око 1220. године) сместио једно од дванаест епископских седишта у граничним областима тадашње државе. У то време данашње Ариље се, по истоименој реци, звало Моравица.

Мада се на јужном зиду унутрашње припрате налази уобичајен, ктиторски портрет с моделом храма у рукама, извесно је да насликани краљ Стефан Драгутин Немањић није цркву подигао из темеља. Пре ће бити да је предузео обимне радове и храму подарио нов изглед који је, с обзиром и на положај одакле поглед досеже чак до обронака удаљеног Златибора, морао код посматрача, пристизао он из ма ког правца, да изазове осећај (богобојажљивог) дивљења.

Важан траг о повести храма посвећеног светом Ахилију налази се, и он тек у траговима, високо у цркви, у прстену тамбура куполе. Запис каже да је, по заповести краља Драгутина, а у време краља Милутина, храм живописан 1296. године. Било је то време (ретке) слоге између браће краљева, Милутина и Драгутина, о чему, поред осталог, сведоче и једни од најлепших, умногоме идеализованих, портрета браће, са све Каталином, угарском принцезом удатом за Драгутина који је престо предао брату 1282. године, али је и даље задржао високу титулу.

Извесно је да су цркву, једини храм на нашим просторима посвећен светом Ахилију, живописали грчки мајстори, безимени. И то тако добро да су фреске остале сачуване више од седам столећа, без обзира на то што су скоро један век биле изложене свакојаким временским (не)погодама пошто је црква толико била без крова. По свему, разлог загонетне неуништивости ваља потражити у тадашњем сликарском материјалу који је, по причи, краљ Драгутин плаћао златом, килограм боје - килограм злата.

Најпознатија је фреска Плавог анђела урађена византијскоплавом бојом, у оно време вреднијом и од злата. Историчарка уметности Тамара Огњевић о овом лику арханђела Гаврила оставила је овакав запис:

„...Анонимни живописац насликао је тог анђела како готово нематеријалан лебди високо на зиду олтарске преграде. Познаваоци уметности и иконографије препознаће у том ванредно лепом лику, заогрнутом у етерично плаву тунику сву од неба и светла, арханђела Гаврила, доносиоца благе вести, односно оног арханђела повлашћеног да девици Марији, али и васколиком свету најави зачеће Христово... Као да је живописац, стојећи високо на скели испред празног зида, намах пред собом имао живи модел и, надахнут и једновремено застрашен његовом... безвременом лепотом, ту исту лепоту и снагу у једном даху преточио у слику...”.

Ни песник Бранко Миљковић, и да је хтео, није могао да ћути пред овом фреском. У песми поеми „Ариљски анђео” исписао је и ово:

„Овај конкретни Анђео, осветљен сам собом изнутра, да је у пустињи
рекао би:
шта ће ми нада ако не да сачувам ову пустињу. Да сиђе са зида
рекао би:
ово је предео који
продужује љубав...”