Чинило се да „нови Хуни” долазе ниоткуд, да попут најгоре пошасти руше све пред собом и да им је на бојном пољу немогуће одолети. Због тога је разумљиво што се у западној Европи јавило занимање за њихово порекло, обичаје и ратну технику. Ова заокупљеност - није претерано рећи и опседнутост - потрајала је око једно и по столеће. Отуда се раздобље од 1200. до 1350. године, како је одавно запажено, може означити као „монголско раздобље” у историји географских открића.

У мноштву списа о Татарима који су настали у поменутој епохи налази се и занимљив текст фламанског путника и монаха Вилхелма од Рубрука. Сматра се да је овај духовник из Фландрије рођен између 1215. и 1230. године и да потиче из Рубрука, близу Касела. Зна се да је у зиму 1248/1249. боравио на Кипру, а 1249/1250. године био је у Египту. У животу Вилхелма од Рубрука најбоље је познато раздобље од 1253. до 1255. године, када је путовао у посету монголском кану. На дуго путовање кренуо је из Палестине. Најпре је боравио у Цариграду, а онда је преко Крима и донских степа продужио за средишњу Азију, да би се 1254. године нашао у Каракоруму. На повратку је ишао преко Кавказа и Мале Азије. Познати енглески филозоф и научник 13. века Роџер Бекон, иначе и сам припадник фрањевачког реда, али и професор Оксфордског универзитета, срео је Вилхелма од Рубрука у Француској, по свој прилици око 1257. године. Тај сусрет уједно је и последњи податак о духовнику из Фландрије.

Са путовања Вилхелма од Рубрука на двор монголског кана остао је веома опширан и занимљив текст састављен на латинском језику, драгоцено штиво о Азијатима који су у 13. веку толико уплашили Европу. Учени фрањевац испољава реалистичке склоности, као и смисао за подробности и појаве, збивања и осећања људске свакидашњице. Због тога не би требало да изненађује чињеница да је дело Вилхелма од Рубрука у последњих неколико столећа уживало велику популарност о чему сведочи и податак да је преведено на велики број модерних језика. Наводимо само преводе с краја 19. и из 20. столећа: руски (у два наврата), енглески (чак шест пута, уз три репринт издања), немачки (у два маха), дански, француски (два пута), холандски, шведски. Вилхелм од Рубрука био је врло добар и проницљив посматрач, заинтересован како за велика политичка и верска питања, тако и за свакодневни живот. Отуда у његовом путопису налазимо обиље занимљивих појединости не само са кановог двора, него и оних које казују о животу и навикама обичних Монгола. Свежина приступа, непосредност у излагању и мноштво пажљиво описаних детаља сврставају његово дело међу најбоље путописе настале на тлу западне Европе у касном средњем веку.

Вилхелм од Рубрука је с нарочитим занимањем бележио своје сусрете са хришћанима, а посебан однос изградио је с неколицином католика који су ухваћени у Угарској и одведени у татарско ропство. Нај-

истакнутија личност међу њима, човек с којим се учени фрањевац истински зближио и у чију је кућу често долазио као радо виђен гост, био је мајстор Гијом, златар родом из Париза. На страницама Рубруковог путописа читамо да је једном приликом „с пријатељима отишао на вечеру у кућу мајстора Гијома. Његова жена, рођена у Угарској, била је кћерка неког човека из Лорена, и знала је добро француски и кумански (мађарски). Код њих смо такође упознали још једног човека по имену Василије, сина неког Енглеза, који је рођен у Угарској и који је знао исте језике”.

Видно задивљен златарским умећем свог новог пријатеља, Вилхелм од Рубрука забележио је следеће: „Тада нам је мајстор Гијом направио гвоздени калуп за израду нафоре, а дао нам је и црквене одежде које је раније направио за себе. Израдио је статуу Блажене девице, извајану у француском стилу, а на капцима који су је затварали предивно је угравирао приче из јеванђеља; направио је и сребрну посуду за чување тела Христовог, као и вешто изграђене мале преграде на њеним странама за чување реликвија. Такође је израдио и проповедаоницу на колицима, која је била прекрасна и осликана светим причама”.

Из путописа Вилхелма од Рубрука сазнајемо још неке појединости из занимљиве биографије златара Гијома. „Он је по рођењу Парижанин, чије је име Букје и син је Лорена Букјеа. Мисли да има брата на Великом мосту (у Паризу) по имену Роже Букје”.

Нешто доцније, говорећи о породици монголског владара Мангуа (1251-1259), чија је мајка била хришћанка, фламански духовник наводи још неколико занимљивих података о мајстору Гијому. Нагласивши да је био роб мајке великог кана, он објашњава како се златар из Париза обрео у далеком Каракоруму. „Један од канове браће по оцу ухватио је мајстора Гијома у Угарској, у граду званом Београд (Белеграве), у којем је епископ био Норманђанин из Белвила поред Руана. У исто време ухватио је и епископовог нећака, кога сам видео у Каракоруму. Он је дао мајстора Гијома Мангуовој мајци јер га је она за то свесрдно молила. После њене смрти мајстор Гијом прешао је у власништво Арабуке, најмлађег брата по мајци кана Мангуа”.

Вилхелм од Рубрука веома је подробно описао и чудо златарске вештине и средњовековне механике које је париски мајстор пројектовао и израдио за великог кана: „На улазу у дворац, мајстор Гијом направио је за кана велико сребрно дрво, у чијем су подножју четири сребрна лава. Сваки лав имао је цев из које је истицало кобиље млеко. Унутар стабла четири цеви пружале су се до врха дрвета, где су им се крајеви савијали надоле, а над сваком од њих налазила се позлаћена змија, чији су репови били омотани око стабла. Из једне од тих цеви истицало је вино, из друге каркосмос, то јест прочишћено кобиље млеко, из треће боал, пиће од меда, а из четврте пиринчана медовина звана терацина. Свака од цеви имала је подножју дрвета сребрну посуду како би примила течност. На самом врху дрвета мајстор Гијом је израдио анђела с трубом. Испод дрвета направио је крипту у којој је могао да се сакрије човек и цев која је кроз средину дрвета сезала до анђела. Првобитно је направио мехове, али они нису довољно потискивали ваздух. Изван дворца налазила се просторија у којој се чува пиће, а слуге чекају приправне да га наточе када чују да анђео затруби. И тако, кад количина пића опадне, главни слуга моли анђела да затруби. Кад то чује човек скривен у крипти, он из све снаге дуне у цев која сеже до анђела, а овај, приневши инструмент устима, затруби веома гласно. Кад слуге у остави чују трубу сваки сипа своје пиће у одговарајућу цев и оно тече до за то припремљених судова, одакле пехарници точе пиће и носе га по двору људима и женама.”

Запажања Вилхелма Рубрука о католицима у Каракоруму откривају занимљиве податке о становништву Угарске у 13. веку. Може се приметити да је у земљама под скиптром угарског краља живео и известан број странаца дошљака. Додуше, не знамо ништа одређено о друштвеном положају Гијомовог таста, који је у Угарску дошао из Лорена, као и поменутог Енглеза. Они су у новој отаџбини засновали своје породице, а њихова деца у монголском ропству у Каракоруму сачували су језик родитеља, говорећи га течно као и мађарски. Епископ Београда 1241. године био је пореклом из Нормандије, из места Белвил у близини Руана. Вероватно је стигао у Београд много пре монголске најезде - пошто је с њим у том тренутку била и његова породица - заједно са златаром Гијомом Букјеом. Није претерано рећи да се у земљи угарског краља нашла једна мала колонија житеља из западне Европе.

Гијом Букје био је рођени Парижанин и очигледно да за тринаест година проведених у монголском ропству није имао никаквих веза са својом породицом у домовини. Никад нећемо сазнати како је он стигао у Београд. Сматра се да је то било време великог утицаја француског језика и готске уметности у Угарској, па није искључено да су свештеници са собом доводили и поједине уметнике. Можда је поменути Норманђанин, београдски епископ, са собом довео Гијома Букјеа, врсног мајстора у изради црквених сасуда, реликвијара, иконица, распећа и других сличних предмета у „француском стилу”.

Ова кратка и по много чему јединствена вест о Београду у време татарске најезде на Европу (1241-1242), у којој је нарочито страдала Угарска, долази до нас на врло необичан и заобилазан начин. Сачувана је у путопису редовника који је у далеком Каракоруму 1254. године срео донедавног житеља тврђаве на ушћу Саве у Дунав. Вести о последицама монголске најезде која је прилично неочекивано задесила и ужаснула Европу врло су оскудне и делимичне. Података о тадашњој судбини Београда једноставно нема. У дугој историји града управо је 13. век, када се налазио под влашћу Угарске, био је једно од најтамнијих раздобља.

Да ли се ово обавештење из путописа Вилхелма од Рубрука може протумачити као назнака да су Монголи освојили Београд? Или је, можда, град одолео захваљујући јаким бедемима, а - као што то обично бива у сличним муњевитим нападима - ухваћени су они који су се затекли ван зидина, на отвореном.

У нападу на Русију страдали су многи градови. Рјазањ је заузет и уништен на самом крају 1237. године, а становништво побијено. Владимир и Суздаљ доживели су исту судбину у фебруару 1238. године, а Новгород су спасле пролећне поплаве које су околину града претвориле у непроходну мочвару. У децембру 1240. године Кијев је потпуно уништен, а грађани посечени. Када је шест година касније фрањевац Јован ди Плано Карпини на свом путу према престоници великог кана прошао кроз Кијев, људске кости још су лежале свуда по рушевинама града. У средњој Европи градови који су се одлучно бранили успели су да одоле нападу, поготово ако су се Монголи журили. Тако се сачувао Вроцлав, па чак и Лигниц, у чијој је близини 9. априла 1241. године пољско-немачка војска, ојачана Тевтонцима и темпларима, као и чешким одредима, практично збрисана у судару с монголским коњаницима. Монголи су после битке, као знак победе, послали у Каракорум девет џакова ушију које су одсекли са тела убијених. Шлезија је била потпуно опустошена. У Азији су Монголи освојили многе велике градове, као што су, на пример, Самарканд и Бухара. Древни Багдад заузели су после дуже опсаде, у фебруару 1258. године, а становништво су у знак одмазде масакрирали. У сваком случају, снага Монгола лежала је у њиховој великој покретљивости и брзини којом су прелазили огромна растојања. Ниједан од коњаничких народа који су из средње Азије плавили Европу и Блиски исток није био вичан вештини израде опсадних справа. Вероватно су управо стога настојали да, у областима које су пустошили, заробе и поштеде живот занатлијама.

Да ли су, дакле, Монголи у време своје најезде на Европу (1241-1242) имали времена и посебног разлога да опседају и заузимају Београд остаје питање без сигурног одговора. Како је мајстор Гијом Букје заробљен не знамо и по свој прилици никада нећемо ни сазнати. Међутим, поуздано знамо да је овај златар из Париза - који је извесно време у другој четвртини 13. столећа био становник Београда - својом вештином релативно брзо себи и својој породици обезбедио добар живот у Каракоруму о чему сведоче бројни детаљи у путопису Вилхелма од Рубрука.