Када су после венчања у општини стигли у ресторан, млада је направила сцену. Разлог су били цветни украси на столовима. Новопечени муж једва је смирио своју супругу Елен Глат обећавши јој да ће замолити келнере да изнесу цвеће, што су они одмах и учинили. По речима Елен Глат, изневерена су њена очекивања. Она се са Стамосом Аракасом, власником цвећаре на њујоршком Менхетну, договорила да направи букет од свeтлоружичастих хортензија, а не од зелено-смеђих. Иначе, услугу је наплатио 27.435 долара. Читав случај ускоро ће доспети на суд, јер је Елен Глат, која је по занимању адвокат, пресавила хартију и тужила Аракаса. Због „патње коју је преживела на дан кад је требало да буде најсрећнија” и због непрофесионалности, Елен захтева да је Стамос Аракас обештети с 400.000 долара.

Шта на све то каже несрећни цвећар?

Он тврди да је Елен Глат обећао да ће се потрудити да набави хортензије које ће бити што приближније боји коју је захтевала и да су оне које је послао у ресторан биле у одговарајућем тону. - Одмах сам видео с ким имам посла - рекао је Аракас. - А још кад сам чуо да је адвокат требало је да одустанем, како ме је саветовала мама.

Ко ће добити спор, тек ће се видети.

До сада смо писали о необичним појединачним законима који су на снази у свакој од држава у САД. Навешћемо и неке који постоје у Великој Британији. Забрањено је умрети у згради Парламента или залепити наопако поштанску марку с ликом краљице Елизабете II.

У Ливерпулу жена може да буде без горњег дела одеће само под условом да је касирка у продавници златних рибица. Људи би завршили на суду само зато што су за Божић јели питу с млевеним месом, што је такође противзаконито. Ако се у Шкотској на вратима појави незнанац и замоли домаћина да употреби његов тоалет, по закону молба мора да му буде услишена. Трудна жена може да се олакша где год пожели, чак и у шлем полицајца. Уколико се на обали Британије нађе глава кита, она постаје власништво краља, док би реп припао краљици.

У старом језгру града Јорка забрањено је убити Шкота, осим ако у руци носи лук и стрелу. И, као што је забрањено умрети у згради Парламента, у ово здање не сме да крочи особа у оклопу.

Из једног ноћног кафеа у Ларгу, граду у америчкој држави Флориди, бармен је позвао службу 911 - што је код нас 92 - и замолио дежурног полицајца да пошаље патролу јер један од гостију узнемирава остале госте. Убрзо су стигла четворица полицајаца. Дана Фарел Шелтон, који је до тада викао на сав глас и изазивао госте на тучу, у међувремену се смирио. Седео је за шанком и тихо разговарао с једним другом као да се ништа није догодило. Кад је Шелтон отишао у тоалет, полицајци су питали његовог друга да ли могу да буду сигурни да ће кавгаџију отпратити кући. Уверени да је случај решен, задржали су се да попију чај. Када је после десетак минута у кафе дошла још једна патрола, није се знало да ли су више изненађени полицајци који су се ту затекли или они који су пристигли. Наиме, када је видео полицајце, Шелтон је отишао у тоалет и мобилним телефоном позвао полицију с образложењем да га узнемиравају. Шелтона сада чека казна од најмање хиљаду долара. Није баш паметно поигравати се с полицијом.

Недавно је у једну од највећих и најбоље опремљених парфимерија у самом центру италијанског града Болоње ушла девојка и, запретивши продавачици да ће је убости иглом која је заражена ако јој не преда цео дневни пазар. Продавачица се правила као да је не чује, и не разуме шта заправо хоће. Узалуд је провалница претила иглом, али продавачица је и даље гледала с неразумевањем. Провалница је напослетку пришла каси и покушала да је отвори. Међутим, ни то није ишло лако. После свега, истрчала је из парфимерије необављене крађе. Тек што је прешла неколико корака, пресрели су је полицајци.

Због чега је Емили Бауер изгубила посао? За разлику од других забушаната, њен једини „грех” је што је уредно водила дневник о нераду. Ова двадесетпетогодишња секретарица у хотелу „Шератон” у Де Моину, граду у америчкој држави Ајови, свакодневно је записивала шта (не) ради: „Када седим нагнута над тастатуром рачунара и наизглед нешто ужурбано исписујем, нико са стране не зна шта радим.

А ја се заправо смртно досађујем и, да ме не би открили, претварам се да сам вредна”. Из Емилиног дневника даље преписујемо: „Прихватила сам овај глупи посао само због новца. До сада ни у једном предузећу нису ме оволико плаћали. О овоме само може да се сања - мало посла, а доста новца. Док изгледа да радим, ја купујем преко Интернета, уживам у рачунарским игрицама, читам поруке које шефови међусобно размењују и увек сам у току. Једино морам да водим рачуна да ме неко не открије. Чим видим да ми неко прилази, на компјутерски монитор враћам пословно писмо које наводно састављам”.

Без обзира што је била опрезна, један од шефова ипак је открио. Нашли су и дневник за који се, када су га одштампали, испоставило да има триста страна. Сместа је добила отказ. Емили се нада да ће можда наћи неког издавача који ће објавити њен дневник.

Средином протеклог века ватрогасна удружења у мањим местима Сједињених Америчких Држава често су приређивала годишње прославе како би се учврстила веза са становништвом.

Ова окупљања увек су била одлично посећена и у градићу Сент Херлензи, у држави Орегон. Ватрогасци су се трудили да њиховим гостима дружење буде што пријатније, па су неколико дана пре веселог догађаја ставили на зид ватрогасне станице плакат с натписом: „Ако ви дођете на нашу прославу и ми ћемо доћи на ваш пожар!”

Посета је, прича се, била незапамћена.