Пошто је стигао у место Систо и одсео у уобичајеној гостионици у коју је навраћао два-три пута годишње, Кристофоро Шродер, трговац дрвенаријом, одмах је легао у кревет јер се није осећао добро. Затим је послао по лекара, доктора Лугозија, кога је познавао годинама. Лекар је дошао и изгледало је да се зачудио. Искључио је могућност да је реч о некој тешкој болести, затражио је бочицу урина да је погледа и обећао да ће се вратити истог дана.

Сутрадан ујутру Шродер се осећао много боље, толико да је хтео да устане не чекајући лекара. Бријао се кад је неко закуцао на врата. Био је то лекар. Шродер му је рекао да уђе.

- Добро ми је од јутрос - рекао је трговац не окрећући се и наставио да се брије пред огледалом. - Хвала што сте дошли, али сада можете и да одете.

- Полако, полако! - рекао је лекар, а затим се закашљао да би изразио извесну збуњеност. - Овде сам с једним пријатељем.

Шродер се окренуо и на прагу, поред доктора, угледао неког господина четрдесетих година, чврстог, прилично простачког, руменог лица, како се некако подмукло смеје. Трговац, човек увек задовољан собом и навикнут да буде газда, изнервирано је погледао лекара упитним погледом.

- Мој пријатељ! - поновио је Лугози - Дон Валерио Мелито. Касније морамо заједно да посетимо једног болесника па сам му рекао да пође са мном.

- Клањам се - рекао је Шродер хладно. - Седите, седите.

- Ионако - наставио је лекар да би се даље оправдао - данас, како изгледа, нема више потребе да вас прегледам, све је добро са урином. Само бих желео да вам мало пустим крв.

- Пуштање крви? А зашто пуштање крви?

- То ће вам добро чинити - објаснио је лекар. - Осећаћете се после тога као други човек. То је увек добро за опуштање. А затим, то траје свега два минута.

Рекавши то, извукао је испод огртача малу стаклену теглу у којој су биле три пијавице. Ставио је теглу на сто и додао:

- Ставите по једну на зглоб сваке руке. Довољно је да их на тренутак чврсто држите и оне се одмах прилепе. И, молим вас, учините то сами. Шта да вам кажем? Већ двадесет година сам лекар, а никада нисам могао да узмем у руку пијавицу.

- Дајте овамо - рекао је Шродер са оним својим непријатним надмоћним изгледом. Узео је теглу, сео на кревет и ставио на зглобове руку две пијавице као да је целог живота само то радио.

У међувремену је непознати посетилац, не скидајући широки огртач, оставио на сто шешир и неки дугуљасти пакет који је одјекнуо металним звуком. Шродер је приметио, уз осећање неке непријатности, да је човек сео на праг као да му је стало да буде што даље од њега.

- Дон Валерио, ви о томе појма немате, али он вас већ познаје - рекао је лекар Шродеру, седајући и сам, ко зна зашто, близу врата.

- Не сећам се да сам имао част - одговорио је Шродер који је, седећи на кревету, држао руке опуштене на душек, дланове окренуте нагоре, док су му пијавице сисале крв. Додао је:

- Али, кажите ми, Лугози, да ли од јутрос пада киша? Још нисам погледао напоље. Баш би било непријатно да пада јер цео дан морам да идем наоколо.

- Не, не пада киша - рекао је лекар не придајући томе никакве важности. - Али Дон Валерио вас заиста познаје, био је нестрпљив да вас поново види.

- Рећи ћу вам - рекао је Мелито непријатно дубоким гласом. - Рећи ћу вам. Никада нисам имао част да се лично упознам с вама, али знам о вама нешто што сигурно не можете замислити.

- Заиста не бих знао - одговорио је трговац, сасвим равнодушно.

- Пре три месеца? - упитао је Мелито. - Покушајте да се сетите: зар пре три месеца својим кочијама нисте прошли путем Старе границе?

- Па, може бити - рекао је Шродер. - Сасвим је могуће, али не сећам се тачно.

- Добро. И не сећате се да сте се оклизнули на једној окуци и да сте излетели с пута?

- Да, истина је - климнуо је трговац ледено гледајући новог и нежељеног познаника.

- I један точак је одлетео ван пута и коњ више није могао да врати кола на пут?

- Баш тако. А где сте ви били?

- Ах, то ћу вам рећи касније - одговорио је Мелито праснувши у смех и намигујући лекару. - Онда сте сишли, али ни ви нисте могли да извучете кочију. Зар није било тако, реците?

- Баш тако. И падала је страшна киша?

- I те како је падала киша - наставио је Дон Валерио, веома задовољан. - I док сте се ви мучили, није ли вам пришао неки чудан тип. Дугачак човек, сав црн у лицу?

- Па, сад се већ више и не сећам! - прекинуо га је Шродер. - Извините, докторе, да ли још дуго треба да држим ове пијавице? Већ су се надуле као жабе. Мени је доста. Затим, рекао сам да имам много посла.

- Још неколико минута! - рекао је лекар. - Мало стрпљења, драги Шродеру! После ћете се осећати као други човек, видећете. Није ни десет сати, забога, имате времена колико хоћете.

- Није ли то био један висок човек, сав црн у лицу, с чудним шеширом на глави? - наваљивао је Дон Валерио. - I није ли имао нешто као звонце? Зар се не сећате да је непрестано звонило?

- Добро, да, сећам се - одговорио је врло неучтиво Шродер. - И, извините, шта тиме хоћете да кажете?

- Ама ништа! - рекао је Мелито. - Само сам хтео да вам кажем како вас већ познајем и како имам добро памћење. Нажалост, тог дана сам био далеко, с друге стране једне јаме, био сам удаљен бар пет стотина метара. Био сам испод једног дрвета, где сам се склонио од кише, па сам могао да видим.

- А ко је, дакле, био тај човек? - упитао је Шродер оштро, као да хоће да покаже како Мелито, ако има шта да каже боље да то каже одмах.

- Ох, не знам тачно ко је био. Видео сам га издалека! Али, шта ви мислите, ко је он?

- Мора да је био неки јадник, несрећник - рекао је трговац. - Изгледао је глувонем. Кад сам га замолио да дође да ми помогне, почео је да мумла, нисам разумео ниједну реч.

- Онда сте му ви пришли, и он се повукао уназад, затим сте га ухватили за руку и присилили сте га да гурне кочије заједно с вама. Зар није тако? Реците истину?

- Какве то везе има? - одвратио је Шродер почевши да сумња. - Нисам учинио никакво зло. Напротив, после сам му дао две лире.

- Јесте ли чули? - шапнуо је Мелито лекару. Затим гласније, обраћајући се трговцу:

- Ништа лоше, ко то каже? Али признаћете да сам ја видео све.

- Немате због чега да се узнемиравате, драги Шродеру - рекао је лекар видевши да се трговцу смрачило лице. - Дични Дон Валерио, који је овде присутан, велики је шаљивџија. Само је хтео да вас запрепасти.

Мелито се окренуо према лекару климајући главом. У том покрету, огртач му се мало отворио и Шродер, који га је гледао нетремице, пребледео је.

- Извините, Дон Валерио - рекао је гласом који је био много мање неусиљен него обично. - Ви носите пиштољ. Требало је да га оставите доле, чини ми се. И у овим крајевима постоји тај обичај, ако се не варам.

- Забога, извините, молим вас! - узвикнуо је Мелито ударивши се руком по челу како би изразио љутњу. - Не знам заиста како да вам се извиним! Заиста сам заборавио. Никад га не носим, иначе, и зато сам заборавио. А данас треба да јашем напоље, ван села.

Изгледао је искрено, али, у ствари, задржао је пиштољ за појасом, и даље одмахујући главом.

- I реците - додао је и даље се обраћајући Шродеру. - Какав је утисак на вас оставио онај јадник?

- Какав је утисак требало да остави? Јадник, несрећник.

- А оно звоно оно што је непрестано звонило, зар се нисте питали шта је то?

- Па - одговорио је Шродер контролишући своје речи. Осећао је неку замку. - Могао је бити Циганин; често сам их видео како звоне звонима како би привукли људе.

- Циганин! - узвикнуо је Мелито почевши да се смеје као да га та идеја неизмерно забавља. - Ах, ви сте мислили да је Циганин?

Шродер се раздражено окренуо према лекару.

- Шта је? - упитао је грубо. - Шта значи ово саслушавање? Драги мој Лугози, та ми се прича нимало не свиђа, изјасните се ако желите нешто од мене!

- Не узнемирујте се, молим вас... - одговорио је лекар збуњено.

- Ако хоћете да кажете да се тој скитници десила нека несрећа, и да сам ја крив, будите јасни - наставио је трговац, говорећи све гласније. - Будите јасни, драга моја господо. Хоћете ли да кажете да га је неко убио?

- Ма какви убио! - рекао је Мелито осмехујући се, потпуно владајући ситуацијом. - Шта вам пада на памет? Заиста ми је жао ако вам сметам. Лекар ми је рекао: Дон Валерио, дођите и ви горе, горе је витез Шродер. Ах, ја га познајем, одговорио сам ја. Добро, рекао ми је он, дођите и ви горе, биће му драго да вас види. Заиста ми је жао што вам сметам.

Трговац је схватио да је претерао.

- Извините ви, изгубио сам стрпљење. Али заиста ми је ово личило на право правцато саслушање. Ако има нечега, кажите без околишења.

- Па, добро - умешао се лекар веома опрезно - па добро, заиста има нечега.

- Нека пријава? - упитао је Шродер све сигурнији у себе док је настојао да поново причврсти за зглобове пијавице које су пале за време његовог малопређашњег испада. - Има ли нешто сумњиво против мене?

- Дон Валерио - рекао је лекар - можда ће бити боље да ви говорите.

- Добро - почео је Мелито. - Знате ли ко је био онај јадник који вам је помогао да извучете кочије?

- Ама не знам, кунем се, колико пута треба да вам поновим?

- Верујем вам - рекао је Мелито. - Питам вас само да ли претпостављате ко је био.

- Не знам. Циганин, помислио сам...

- Није био Циганин. Или, ако је некад и био сад више није. Тај човек, да будем јасан, тај човек је нешто што почиње на Л.

- Нешто што почиње на Л - потврдио је Мелито уз злобан осмех.

- Лопов? То сте хтели да кажете? - рекао је трговац озаривши се, сигуран да је погодио.

Дон Валерио је праснуо у смех.

- Ах! Лопов! Ово је заиста добро! Били сте у праву, докторе; господин Шродер је веома духовит човек!

И у том тренутку се кроз прозор чуо звук кише.

- Поздрављам вас - рекао је трговац одлучно, склањајући две пијавице и враћајући их у теглу. - Сада пада киша, ја морам да идем, иначе ћу закаснити.

- Нешто што почиње на Л - наваљивао је Мелито, устајући и сам и пребирајући испод широког огртача.

- Не знам, кажем вам. Не волим загонетке. Одлучите, ако имате нешто да ми кажете... нешто што почиње на Л? Можда ловац... - додао је подругљиво.

Мелито и лекар пришли су један другом и леђима се ослонили на врата. Ниједан од њих више се није осмехивао.

- Ни лопов, ни ловац - рекао је лагано Мелито. - Био је лепрозни болесник.

Блед као смрт, трговац је погледао ону двојицу.

- Па шта? Шта ако је био лепрозан?

- Нажалост, он је то сигурно био - рекао је лекар трудећи се да се сакрије иза леђа Дон Валерија. - А сада сте то и ви.

- Доста! - заурлао је трговац дрхтећи од беса. - Напоље одавде! Не волим овакве шале! Напоље одавде обојица!

Тада је Мелито извукао испод огртача цев пиштоља.

- Ја сам алкад, драги господине. Биће боље за вас ако се смирите.

- Показаћу ја вама ко сам! - урлао је Шродер. - Шта бисте сад хтели са мном?

Мелито је посматрао Шродера спреман да спречи могући напад.

- У том пакету је ваше звонце - одговорио је. - Одмах ћете изаћи одавде и звонићете све док не изађете из села, а затим све док не изађете из краљевства.

- Показаћу ја вама звонце! - одговорио је Шродер. и даље је покушавао да виче, али глас му се угасио у грлу, ужас због открића следио му је срце. Најзад је схватио. Прегледајући га претходног дана, лекар је посумњао па је отишао да обавести алкада. Три месеца раније, алкад га је случајно видео како хвата за руку неког губавца у пролазу, и сада је он, Шродер, био осуђен. Прича с пијавицама послужила им је само да добију у времену. Рекао је:

- Идем и нису ми потребна ваша наређења, ниткови, показаћу ја вама, показаћу ја вама...

- Обуците капут - наредио је Мелито, а лице му се осветлило неким ђаволским задовољством. - Капут, а затим одмах напоље.

- Сачекаћете да узмем своје ствари - рекао је Шродер, ох, колико мање поносан него раније. - Чим се спакујем, одлазим, будите у то сигурни.

- Ваше ствари морају бити спаљене - упозорио га је смејући се алкад. - Узећете звоно и то је све.

- Бар моје ствари! - узвикнуо је Шродер који је до тог тренутка био тако задовољан и неустрашив. И преклињао је судију као дете. - Моје одело, моје паре, то ћете ми бар оставити.

- Капут, огртач и доста. Све остало мора бити спаљено. За кочије и коња већ смо се побринули.

- Како? Шта хоћете да кажете? - промуцао је трговац.

- Кочије и коњ су спаљени, као што прописује закон - одговорио је алкад уживајући у његовом очају. - Не замишљате ваљда да губавци шетају около у кочијама, зар не?

И почео је да се смеје. Затим је грубо рекао:

- Напоље! Напоље одавде! Ниси ваљда мислио да ћу овде сатима да разговарам с тобом? Одмах напоље, псето!

Онако велик и крупан, Шродер је сав дрхтао кад је изашао из собе пред упереном цеви пиштоља, док су му се вилице опуштале, поглед отупео.

- Звонце! - довикнуо је Мелито и он је поскочио. Бацио је пред њега на земљу тајанствени пакет који је метално одјекнуо. - Извуци га и вежи око врата.

Шродер се сагнуо с напором, као оронули старац, подигао пакет, лагано га одвио, извукао бакрено звонце с дршком од дрвета, ново новцато.

- Око врата! - урлао је Мелито. - Ако не пожуриш, забога, убићу те!

Шродерове руке су дрхтале и није било лако да изврши наређење. Ипак, успео је да око врата стави каиш за који је било привезано звонце које му је тада пало на трбух, звонећи при сваком покрету.

- Узми га у руке и звони, забога! Бићеш добар, зар не? Ти си кршан момак. Хајде, баш си леп губавац! - рекао је Дон Валерио док се лекар, запрепашћен, повлачио у један угао.

Шродер је несигурним корацима почео да се спушта низа степенице. Глава му се љуљала на једну и на другу страну као код неких кретена који могу да се сретну на путевима. После два степеника се окренуо тражећи лекара и дуго га је гледао у очи.

- Нисам ја крив! - промуцао је Лугози. - То је несрећа, велика несрећа!

- Хајде! Хајде! - подстицао га је Дон Валерио као звер. - Треси звоно, људи морају знати да ти долазиш!

Шродер је наставио да силази низа степенице. После кратког времена био је на вратима гостионице и лагано кренуо преко трга. Десетине људи склањале су се док је пролазио поред њих. Трг је био велики и дуго је требало да га пређе. Наглим покретима он је тресао звонце које је испуштало јасан и весео звук: ден, ден, звецкало је.