Тектонске плоче не мирују. Оне плутају по магми и полако, готово немерљивом спорношћу непрекидно клизе да би после ко зна колико хиљада година међусобног приближавања од спорог али снажног судара подземне громаде попустиле и ослободиле огромну накупљену енергију.

Првог новембра 1755. у девет сати и двадесет минута, дубоко под водама Атлантика, западно од обале Африке, међусобни притисак тектонских плоча које се ту срећу постао је неиздржив и земља се затресла.

Девет стотина километара северозападно од епицентра већ вековима незадрживо је бујао велелепни царски Лисабон, престоница једне од најбогатијих и најпространијих царевина тог доба, један од најнапреднијих градова и једна од најпрометнијих лука Европе. У лисабонску луку довожено је благо из читавог света.

„Из Кине, преко луке Макао, стизале су свилене тканине, порцелан, лакирани намештај, чај, бибер, бакар, сиви ћилибар и злато, из Индије, из луке Гоа, небрушени дијаманти, рубини, бисери, цимет, још бибера, памучне тканине и шалитра, из луке Диу теписи, интарзија, таписерије и вез, из Мелинде слоновача, из Мозамбика црнци и злато, из Анголе још црнаца, али лошијег квалитета, слоновача, ова из западне Африке је најбоља, са острва Сао Томе дрво, маниока, банане, слатки кромпир, живина, овце, козе, индиго и шећер, са Зеленортских острва нешто црнаца, восак, слоновача, ваља нагласити да не долази сва слоновача од слонова, кожа, са Мадере и Азора тканине, жито, ликери, сува вина, ракија, аранцини и воће, из Бразила шећер, дуван, копал, индиго, дрво, кожа, какао, дијаманти, смарагди, сребро и злато, којега годишње у Португал стигне у вредности од дванаест до петнаест милиона крузада, што у праху што у кованицама, при том не рачунајући остале облике злата, нити оно што заврши на морском дну или у рукама гусара.” Тако, по реду и без прескакања, велики Сарамаго набраја силно богатство које се вековима сливало у престоницу царства у коме сунце никада није залазило.

Први новембар је велики католички празник, дан Свих светих. Тог судбинског јутра, лисабонске богомоље биле су крцате. Народ се, како налаже ред и обичај, сјатио у цркве на мису за душу покојника. У девет и двадесет, земља се затресла, све је почело да шкрипи, да крцка, да пуца и пршти, црквена звона почела су сама од себе да звоне, дигла се прашина, падали су црепови, кршиле се греде у крововима, урушавале се таванице, рушили се зидови. Завладали су паника и хаос. Земља се тресла само кратко, али минути никада нису били дужи; шест минута било је довољно да се пребогата варош сруши и затрпа свакога ко се нашао под кровом.

Но, то је био тек почетак катастрофе. Прашина се још није била слегла а град је букнуо. Није ни чудо, огњишта су већ била наложена а празничне свеће гореле су на све стране; пожар је истовремено избио на небројено много места. Народ је покушавао да помогне несрећницима који су се нашли затрпани под рушевинама, а многи су, преплашени, кренули да беже на отворено. Ни то није било лако; рушевине и ватра закрчили су тесне улице, па се највећи збег накупио у пристаништу на реци Тежо одакле се у даљини види пучина Атлантика. Веровали су да ће их широка вода спасти ватре која је гутала град и дима који је гушио, и да им под отвореним небом не прети опасност.

Као да несреће није било доста, док су преплашени бегунци и рањеници окупљени уз воду посматрали град у пламену и немоћно слушали крике и запомагање својих суграђана заробљених под рушевинама и у пламену, догодило се још једно никада виђено чудо. Река је почела да се повлачи, као да ће се исушити. Вода се повукла према пучини, односећи са собом надалеко бродовље усидрено у луци, а збегу се указало дно луке и на њему олупине потоњих пловила, сандуци и бурад, греде и балвани ко зна када пали или бачени у реку. Народ се крстио и чудио. Падали су на колена и молили се Богу за милост и опрост греха због којих су овако немилосрдно кажњени, када се на хоризонту указала још једна необична појава. Високи водени зид котрљао се океаном тутњећи и пенећи приближавао се невероватном брзином. Свега неколико минута доцније талас виши од највише грађевине продро је у реку и насрнуо на срушени град у пламену. Потоп је поклопио ниске делове града и у громогласном вртлогу помешао људе, пловила, зграде, муљ, морска и земаљска створења. Преживели су зачули заглушујућу експлозију - ватра је захватила барутану у тврђави на врху брда.

Када се вода повукла, Лисабон је изгледао као мочвара окружена задимљеним брдима у пламену. По вишим деловима града које је вода поштедела још десет дана пламтели су бесни пожари које није имао ко да гаси. Све је изгледао као дан страшног суда.

Краљевска породица је, захваљујући случају, преживела катаклизму. Тог јутра су, на молбу принцеза, поранили на излет ван града. Они су преживели, али деведесет хиљада људи није. Несрећа и смрт нису бирали, односили су свакога ко им се нашао на путу - сиротињу и богате, учене и неписмене, племиће и робове. Материјална штета била је непроцењива. Читав један град. Преко осамдесет одсто грађевина сравњено је са земљом. Улице су биле непроходне од крша и тела настрадалих. Изгорела је и велелепна опера отворена тек шест месеци раније, краљевски двор однело је море заједно с библиотеком, намештајем, уметничким делима непроцењиве вредности и историјским архивом. Градска болница изгорела је до темеља, а заједно с њом и стотине болесника и особља.

Катаклизму је преживео и председник владе Маркиз од Помбала. У том прагматичном човеку краљ је видео једини спас. Избезумљен, упитао га је: I шта сад? Маркиз је веома једноставно одговорио: „Сахранићемо мртве и збринути живе.” I тако и би.

Прво су мобилисани мушкарци да гасе пожар и сахрањују мртве не би ли се избегла епидемија. Окупљени су сви расположиви инжењери и архитекте, занатлије и људи способни за рад. И обнова је почела. Рушевине су рашчишћене, и на празник Свих светих следеће године Лисабон је био непрегледно градилиште али рушевина више није било. Центар града, до тада лавиринт тесних кривудавих улица, прљавих и смрдљивих, раскрчен је и отворене су широке праволинијске авеније, пространи тргови и мрежа улица укрштених под правим углом. Читав центар града сазидан је изнова, од темеља, и, први пут у историји, покушано је да конструкције буду антисеизмичке. Да би се проверила отпорност нових зграда подигнутих од дрвених оквира отпорних на земљотрес, маркиз је наредио да око њих маршира војска.

Народ се чудом чудио. Кад би упитали Маркиза чему тако широке улице, он је одговарао: „Једног дана народ ће се жалити да су уске”.

Престрашени краљ и његова породица одбијали су да коначе под чврстим кровом и да станују у близини реке. Зато им је у западном предграђу, где се земљотрес најмање осетио, на узвисини подигнута краљевска барака, највећи и највеличанственији шатор који је свет икада видео, опремљен раскошним намештајем, али саграђен без иједне цигле. У краљевској бараци, краљ и породица живели су до смрти. Нови дворац сазидан је тек када су стасале нове генерације које нису искусиле пакао великог земљотреса.

Вести о земљотресу уздрмале су читаву Европу. У доба великих друштвених промена, када је почела индустријска револуција, кад су се рађали капитализам и просветитељство који су постављали основу за ново, демократичније друштво у западној Европи, земљотрес је на одлучујући начин утицао на многе просветитељске мислиоце. Волтер је био заинтересован непредвидљивошћу преживљавања, чињеницом да не постоји правило по коме се може утврдити ко ће страдати а ко ће бити поштеђен. Под утиском ове несреће о којој је толико слушао, покушавајући да разуме узроке ове врсте казне, млади Емануел Кант објавио је три написа о лисабонском земљотресу у којима је развио теорију о огромним подземним пећинама. Иако се доцније показало да је теорија нетачна, она је била једна од првих систематичних покушаја да се земљотрес објасни као природна појава а не као резултат божјег гнева.

Мало после земљотреса на улицама Лисабона појавио се монах по имену Малагрида. Он је катастрофу искористио да би унесрећене житеље разрушеног града упозорио на њихове грехе и казну божју. Не слажући се са званичним објашњењем катаклизме као природне непогоде које су власти у памфлетима пропагирале међу становништвом, Малагрида је објавио проповед „О истинским узроцима земљотреса” у којој наводи божју казну као прави и једини разлог за људске трагедије.

Пошто и после упозорења власти монах није престајао да проповеда и деморалише народ по разрушеном граду, власти су одлучиле да га уклоне. Оптужен је као лажни пророк и јеретик и предат црквеном суду. После гротескног судског процеса, 1761. године Малагрида је спаљен на ломачи на главном градском тргу Росиу. Умро је као последња жртва земљотреса, али и као последња жртва инквизиције.