Недавно је у нашу редакцију стигло врло занимљиво писмо из Ниша. Написала га је дванаестогодишња ученица Милена Васић. Њено писмо разликује се од већине осталих, јер питање које на крају поставља нека је врста недоумице због обимног посла што следи. Из тих неколико редова јасно је да је она врло одлучна у намерама, те да је не обузима малодушност.

Шта заправо Милена намерава? Њена жеља је да оснује свој часопис. А то није све. Будући да живи у времену у коме медији у значајној мери одређују живот људи, Милена је одлучила да поред часописа покрене и (своју) телевизијску емисију. Њено питане гласи: како да са својим часописом доспе до киоска, а са емисијом до телевизијске станице? Иначе, не плаши се ни рада, ни напора.

Миленина идеја је одлична и не тако честа. Већина би радије да пише за већ постојеће новине. С друге стране, школски часописи углавном су дело малолетних новинара и уредника и - јасно је - они нису њихови власници. Постоје и појединачне емисије на телевизији и на радију, али познато је да су уредници и власници старији људи, они који су деци дали само одређени простор за вежбање новинарског заната.

Међутим, Милена то не жели. Сматра да би требало да има свој часопис и своју емисију, другим речима - да буде потпуни газда. То подразумева да је уверена како је савладала већину тајни новинарског и уредничког заната. Можда и јесте. Данашња деца свашта знају. Али, многи немају у виду да се новинарски занат не „пече” гледањем телевизије и читањем новина, већ читањем књига и писањем.

Али, пређимо на послове које би Милена требало да обави. Потребно је да неко ко је пунолетан, а ко јој је близак (свакако особа од поверења) уместо ње оснује предузеће, будући да она има само дванаест година, а не осамнаест колико је потребно. Обавештење о томе како се то ради добија се у општини. У сваком случају, то није тешко ни сложено. Једно је битно: то предузеће треба да се бави издавачком и видео-делатношћу.

Када се то обави, Миленине уређивачке и новинарске способности могу да дођу до изражаја. Оснивач може да буде директор и власник предузећа, а остало да препусти њој. Најпре, Милена треба да израчуна с колико новца располаже како би оценила да ли јој је боље да емисију снима сопственом видео-опремом (камере, светла, монтажа) или ће опрему да изнајмљује, те да ли ће упослити сниматеље и редитеље са стране, или ће то бити чланови њене редакције.

Када емисија буде снимљена, пробна емисија, такозвани „пилот”, служи као повод за разговор са уредницима бројних телевизијских станица који, у складу са сопственом уређивачком политиком, одлучују да ли би се њена емисија темом и приступом уклопила у профил њихове телевизије. Подразумева се да се та емисија продаје за новац или рекламни простор.

Када је реч о часопису, оног тренутка кад оснује редакцију, Милена ће дати новинарима задужења. Шта ће ко да пише по начелима врхунског новинарства, разуме се... Милена истиче да је сама написала толико чланака, чак и превише за један број часописа. Не треба да брине. Веома брзо стићи ће и следећи број... Ретки су примери где уредник и власник стиже да пише од силних обавеза: уређивања, договарања са новинарима, илустраторима, фотографима, штампаријама. Један од изузетака био је Јован Јовановић Змај који је уређивао часопис „Невен” (један од најстаријих српских часописа за децу) и сам писао и цртао.

Моћни власници листова често нису врхунски новинари. Као пример може да послужи Џозеф (Јозеф) Пулицер, амерички новински магнат и један од зачетника такозване жуте штампе. Рођен је 1847. године у јеврејској породици у Мађарској. Због лошег вида и слабог здравља био је избачен из аустроугарске војске, па је у седамнаестој, години, 1864, сео на брод и отпловио за Америку како би се борио у тамошњем грађанском рату. Кад је рат окончан, Џозеф Пулицер настанио се у Сент Луису (Мисури) где је радио у дневном листу на немачком језику - „Эестлицхе Пост”. Мислио је да ће у животу бити успешнији ако се учлани у партију. Одлучио се за републиканце. Заиста, у партији је упознао моћне људе. Међутим, после неуспеха на изборима, решио је да пређе у табор демократа. Године 1872. купио је дневник „Пост” за три хиљаде долара, па га је препродао и том приликом добро зарадио. Неколико година касније купио је дневник „Ст Лоуис Диспатцх” и „Ст Лоуис Пост” и сјединио их у једне новине „Ст Лоуис Пост Диспатцх”. Овај лист био је намењен најширем читалачком слоју и писао је о такозваним малим људима.

У тридесет петој, Џозеф Пулицер био је богаташ. Купио је „НеЮ Щорк Эорлд” за три стотине четрдесет шест хиљада долара. Ове новине убрзо су почеле да пишу о скандалима, изазивајући тако занимање читалаца. У том листу 1895. године први пут штампан је стрип: „Тхе ЩеллоЮ Кид”. Успех је био огроман. С почетних петнаест хиљада примерака тиража, лист је достигао шест стотина хиљада примерака!

Борба са супарницима, власницима других листова, у то време била је немилосрдна. Истини за вољу, немилосрдан је умео да буде и Пулицер. Па ипак, супарнички „НеЮ Щорк Сун” објавио је 1890. године груб текст о Пулицеру, опширан чланак под називом „Јеврејин који је напустио своју веру”. То је веома погодило Џозефа Пулицера и утицало да се донекле повуче из првих редова дневних новина и постане умеренији. Додуше, на Вилијама Рандолфа Херста, другог моћног новинског магната, и даље је бацао „жуте” сензационалистичке стрелице...

Године 1892. Пулицер је Колумбија универзитету понудио значајну своту да оснују школу новинарства. Међутим, основана је тек деценију касније. До данашњих дана, то је једна од најбољих школа новинарства у свету. Јозеф Пулицер умро је 1911. године на својој јахти у Јужној Каролини. Од 1917. године додељују се „Пулицерове” награде за публицистику, такође по његовој жељи.

Али, не дужимо даље о Пулицеру, јер реч је заправо о Милени из Ниша. Дакле, када буде окупила чланове редакције, треба да пишу у складу са Миленином уређивачком политиком. Било би добро када би њихове текстове погледао лектор, иако данас има велики број листова које познаваоци језика и не погледају, као да није битно да се поштује правопис! О неговању стила и да не говоримо!

Затим, када су чланци написани и лист технички „преломљен”, треба одабрати штампарију. Штампани лист или часопис могу да продају колпортери на улици или продавци у киосцима. Уколико се Милена одлучи за киоске, треба да ступи у везу с предузећем које се бави дистрибуцијом новина. Они ће њеном листу обезбедити место на киосцима.

Руку на срце, све је то приличан посао за једну дванаестогодишњакињу која сваки дан треба да иде у школу. Можда ће Милена да се одлучи за неки други вид бављења новинарством. Да израђује уникатне новине, посебно ликовно обрађене у којима ће текст бити исписан руком и ићи од руке до руке или ће желети да одштампа десетак примерака на свом рачунару и подели их пријатељима... Ко зна?

А можда ће једнога дана Милена постати новински магнат и основати угледну новинарску школу као Јозеф Пулицер? Подстицај је веома битан, понекад и пресудан. Зато, напред, Милена! Надамо се да ће твој лист једнога дана бити најбољи. Бићемо поносни што си се први пут обратила за савет „Забавнику”!