У лето 1456. године покрену султан Мехмед II своју огромну војску на север, ка Дунаву. Развукла се војна колона попут огромне гује на неколико дана хода, колико дели претходницу војске од јединица у залеђу. Прати је високи облак прашине који као неки огромни, мрачни стег лебди над змијоликом колоном и већ из даљине најављује њен долазак. Напред су брзи извиђачи, коњаници звани акинџије, па одреди спахија, онда пешаци азапи и помоћне хришћанске јединице, иза њих јаничари и султанова комора са харемом, за њима клопарају камиле и воловска кола с тек изливеним топовима - цели један народ који мили у привидном хаосу, али у ствари делује у савршеном поретку у коме се зна свачије место. Јер сви они: накићени јаничари, хитре акинџије, натмурени хришћани, брадате паше, охоле спахије, до зуба наоружани бегови, полунаги црни робови и косооки евнуси покоравају се само једној вољи - султановој - која, невидљива али свима знана, по неком свом, понекад тешко предвидивом нахођењу, одлучна и непопустљива, покреће, зауставља, скреће или убрзава огромну змију што вијуга између брегова, премошћује планинске превоје, прелази реке, шири се по равници.

Изашавши из султанових земаља на простор српске деспотовине, до тада уредна и дисциплинована колона разли се по земљи и постаде рушилачка бујица која удара на свако утврђење, хара кроз насеља, потапа и гута колоне бегунаца. Тих дана на небу се појави звезда репатица, сјајнија од било које друге звезде (Халејева комета), која је, извијена попут турске сабље, најављивала тешке дане за хришћане. Султан је деспота Ђурђа Бранковића прогласио издајником и непријатељем, према чијој земљи и њеном становништву неће имати милости све док траје џихад и док се непријатељ не покори и пузећи не падне челом пред султановим престолом. Међутим, деспот Ђурађ, затворен иза зидина смедеревске тврђаве, добро је оценио да му овога пута неће помоћи ни изрази најдубље покорности, нити вреће новца упућене за везире на порти, па чак ни молбе бивше султаније Маре - Ђурђеве кћери и помајке султана Мехмеда II - коју је тај опасни и ћудљиви владар необично поштовао. Овога пута Мехмед Освајач, опијен недавним освајањем Цариграда (1453), као и богатог српског Новог Брда (1455), решио је да по сваку цену прошири своје земље још даље на север - до Дунава и преко њега. Неколико недеља Турци су харали по смедеревском крају, насрћући повремено на дебеле зидине Смедерева, али без видног успеха. А онда, јуна 1456. године, окрену султан своју стихију на запад и стиже под Београд спаливши већ првих дана српска подграђа око утврде, укључујући и једну тек изграђену православну цркву.

Откад је деспот Стефан Лазаревић, негде од 1403. до 1407. године, темељно обновио и доградио београдско утврђење, Београд је сматран за једну од најјачих и најбоље изграђених тврђава у Европи тога доба. Горњи град, у коме се налазио и утврђени владарев дворац, био је опасан сложеним системом двоструких бедема, као и дубоким шанцем. У Доњем граду, осим градског и ратног пристаништа, налазила се и новоизграђена тврђава, као и веома јаке куле (од којих је опстала кула Небојша). Савременик деспота Ђурђа Бертрандон де ла Брокијер, француски путник, у својим записима оставио је опис тадашњег града. „...Дођох у варош коју зову Белградо, која припада краљу Угарске, а пређох (пре тога) многе велике шуме, брегове и долине... Ово речено место веома је лепо, а подељено је на пет утврђења. Три на узвишењу..., а два на реци испод тих горњих. И једно од два доња утврђено је према другом. У њему постоји мало пристаниште у које могу стати петнаест до двадесет галија за чување двеју кула, где има један ланац од једне до друге... Ово речено место јако је утврђено подзидним јарковима и двоструким зидом... и са кулама около према суву... И рекоше ми да су та варош и тврђава врло добро снабдевене артиљеријом...”

Београд је већ петнаестак година раније (1440) доказао свој значај и одбрамбену моћ на подунавској граници Угарске. Тада га је војска султана Мурата II читавих шест месеци безуспешно опседала. Међутим, након пада Византије чинило се да се силној војсци младог Мехмеда Освајача нико више не може одупрети. Под Београд се слегло око 100.000 отоманских војника и њихових вазала распоређених целим простором између Дунава и Саве - највећа и најмоћнија војска у Европи тог времена. У средишту, на најистакнутијем месту (вероватно негде у пределу данашњих Теразија према Ташмајдану), био је постављен султанов шатор окружен јаничарима и царским заставама: белом, црвеном, зелено-црвеном и жуто-црвеном. На левом крилу, према савској обали, биле су распоређене анадолске трупе. Здесна стајале су румелијске (европске) јединице беглербега Караџе, а уз дунавску обалу биле су спахије. Војска је довукла и 300 великих топова изливених уз помоћ италијанских плаћеника у Крушевцу, сличних оним којим су нешто раније успели да сруше дебеле цариградске зидине. Турска флота од око 200 већих и мањих бродова затворила је прилазе граду и по рекама.

С врха деспотовог замка, на данашњем Калемегдану, посматрао је угарски војни управник Нандорфехервара (тј. Београда) Михаило Силађи бескрајне ватре у турском логору под зидинама, пребројавајући у себи све браниоце које је имао на располагању. Осим градске посаде од око 7000 војника, Силађи је могао да рачуна на нешто људи које му је упутио деспот Ђурађ. Било је ту и доста за борбу способних Срба - становника Доњег града и околине, као и нешто Дубровчана и других трговаца и морнара који нису успели на време да измакну пред Турцима. Силађи окрену поглед на супротну страну, на запад, ка хоризонту преко Дунава и Саве, одакле је требало да стигне очекивана помоћ. Главну наду заповедник града полагао је у свог рођака и великог војсковођу Јаноша (Јанка) Хуњадија који је већ месецима покушавао својим новцем по Угарској да сакупи трупе за рат с Турцима. Страх од Турака био је свуда велики. Највећи део племства у Угарској није се одазвао на Хуњадијеве позиве и папине посланице за крсташки рат. Чувши за напредовање Мехмедове војске, угарски краљ побегао је из двора у Будиму даље на запад. Сазнавши да су Турци већ на Дунаву, Хуњади је схватио да више нема времена за даље скупљање трупа, него је с малим расположивим снагама похитао на југ. Трећег јула био је на Дунаву, код Ковина, али није имао снаге да нападне турску флоту која је пролазила ка Београду.

Помоћ Београду доводио је још један необичан човек. Звао се Ђовани (или Јован) Капистран и био је фрањевачки проповедник који је, након пада Цариграда (1453), добио папину дозволу да скупља вернике за нови крсташки рат. Већ у осмој деценији живота, тај високи, грлати, кошчати аскета и бивши инквизитор за две године прошао је готово целу Европу, подижући својим ватреним гласом читава насеља и области. Причало се да из Немачке, Угарске и Пољске води на хиљаде крсташа, углавном слабо наоружаних сељака и занатлија, одлучних да положе живот за Христа.

Силађи се намршти, пожелевши да на капији види бар хиљаду Хуњадијевих витезова уместо стотину хиљада Капистранових одрпанаца. Утом као да загрми. Силађи се и нехотице тргну. Зачу се удар о зидине, прво једне, па онда десетина турских кугли које су почеле да ломе одбрану Доњег града. Битка за Београд је почела. Био је 29. јун 1456. године.

Сходно тактици којом су пре тога освојили Цариград, Турци су прво опколили град и пљачкали околину, настојећи да га изолују и изгладне. Истовремено су недељама затрпавали дубоки јарак око града и поткопавали и топовима тукли одбрамбене зидине. Њихови бродови су попут ланца заградили Дунав код Земуна, покушавајући да спрече дотурање помоћи. Међутим, јула Ђовани Капистран је с мањим одредом крсташа и пет бродова успео да стигне до града. Крсташи су дочекани уз музику и опште весеље. Капистран је следећег дана напустио град да би се придружио осталим крсташима и Хуњадију који је код Сланкамена припремао бродове. У следеће две недеље смењивали су се мањи турски напади, бомбардовање и паљење града и окршаји око зидина. Браниоци су више пута успели да спрече покушаје прокопавања тунела којим су Турци настојали да се завуку под зидине како би их одоздо дигли у ваздух. Али, околности су постајале све критичније. Хуњадијева флота с неколико већих бродова и мноштвом српских шајкаша 14. јула сукобила се на Дунаву код Земуна с турским „ланцем”, настојећи да пробије блокаду. Хришћански бродови жестоко су насрнули на султанове снаге, пробили њихову линију и заподели борбу за сваки брод. Привлачили су их чакљама и пуцали из малих топова и пушака. Водила се борба прса у прса, с храброшћу и одлучношћу који су задивили италијанског очевица Ђованија Таљакоца, који је описао догађај. У пресудном тренутку битке, из београдског пристаништа испловили су Срби на својим малим бродовима и с леђа напали Турке. Турци су се, пише Таљакоцо, Срба највише бојали. Борба на Дунаву завршена је поразом султанове флоте. Хуњади је потопио три турске галије, а заробио је четири и још двадесетак мањих бродова. Реке су ослобођене. У град је стигло појачање.

Али, Турци су наставили с нападима. Султан је беснео, праскао и кажњавао кога је стигао. Паше и бегови су се утркивали да се укључе у прве бојне редове, где је било безбедније него у султановој близини. Сви су памтили његову прекост и жестину приликом опсаде Цариграда, када је посекао главу свакоме ко би показао имало уздржаности, па је тако погубио и великог везира. Дан након речне битке, 15. јула, одиграо се мањи окршај испред града. Група крсташа, предвођена неким Фаркашом, покушала је да се супротстави Турцима. Били су прегажени. Мехмед II је знао да ће, као у свакој бици, победу однети она страна која до краја остане непоколебљива и чији вођа покаже већу жестину у срцу. Зато је лично предводио војску, подстицао је и храбрио. Није се обазирао на опасност. На белом коњу прилазио је готово до самих зидина које су се под упорним турским бомбардовањем полако претварале у брдо камења и праха. У тим нападима погинуо је румелијски беглербег: „Стајао је у шанцу поред великих топова и посматрао је, а тобџија је ударио из великог топа у зид па је један камен, одскочивши од зида, ударио у главу Караџа-пашу, највећег господина после цара, и овај је после неколико дана умро.”

Хуњади, који је након речне битке такође стигао у Београд, предузимао је све што је могао да ојача одбрану. Сваке ноћи поправљано је оно што су Турци дању порушили, довожена је храна и нова опрема за одбрану. У Земуну, Капистран је сачекивао нове колоне крсташа и, након ватрене придике и благослова, пребацивао их преко реке у опкољени град. Ипак, чинило се да, попут све урушенијих зидина Доњег града, и одбрана полако попушта пред непрестаним налетима вишеструко бројнијег непријатеља. Браниоци више нису стизали да поправе све пукотине у зиду, а јарак испред града био је већ готово затрпан. Хуњади и Силађи нису имали починка. Хиљаде стрелица, већином отровних, непрестано су засипале град. Кугле из турских топова тежиле су и преко 200 килограма. У јулској жези, град се још једва држао усправно. Треперио је и подрхтавао под јеком топова, у крицима бораца, у измаглици од прашине и дима који га је већ целог прекрио.

Хуњади и Силађи су знали да ће ускоро да наступи општи турски напад у ком султан неће штедети живот ниједног свог војника. Тада ће цела турска војска, укључујући и султанову личну гарду, у једном маху свом жестином и снагом бити бачена на зидине. Коначни напад није могао да остане тајна, јер су припреме по турском логору могле да се примете са зидина и голим оком. Осим тога, хришћани у турској војсци слали су дојаве браниоцима. Хуњади је 20. јула био обавештен о општем нападу. Не верујући да пред толиком турском силом град може да се одбрани, предложио је повлачење на другу обалу. Остале вође одбиле су предлог, па је 21. јула Хуњади сам прешао на земунску страну одакле је наставио да командује одбраном користећи један брод да би остао ближе граду. Уз Силађија, у граду је остао Хуњадијев син Ладислав (Ласло). Ноћ пред битку Капистран је успео да пребаци у град још 4000 крсташа.

У предвечерје 21. јула 1456. године небо беше потпуно ведро. Београдске цркве брујале су у молитвама, док су градом и околином одзвањала црквена звона. С друге стране, из турског логора као да су им одговарала запевања хоџа и дервиша и јаничарски бубњеви. Коме ће те дуге, вреле ноћи Бог уделити победу?

У једном тренутку, док се Сунце склањало на хоризонту а цео град и небо над њим били обасјани црвенилом повечерја, бомбардовање се утиша, а затим престаде. У нестварној тишини чуло се само запевање дервиша који су храбрили своју војску. Султан је обећао високе награде онима који први уђу у град. Град опаса тама која ће ускоро заувек покрити хиљаде погинулих. И, уз страховиту буку, започе општи турски напад. Нападачи су кренули истовремено на све порушене пролазе и преко зидина. Разви се жестока борба. Силађи и Ласло Хуњади секли су нападаче. Свуда су одјекивали ударци мачева и фијукање стрела. Забележена је легенда да су стреле летеле толико густо да је један врабац прободен истовремено с три стреле. Од грувања барута цео Београд пресијавао се у пожару. У одсјају пламена блеснула би крв која се лила на све стране, метал који се судара, лица бораца у грчу... Напади су се смењивали. Попут црних таласа бескрајног мора, кроз таму су стизале нове групе нападача. Кад би један ред попустио покошен стрелама, копљима и топовима, наилазио би други талас. Преко порушених зидина, једна турска јединица проби се у Доњи град. Силађи нареди да се део резерве из Горње тврђаве обруши на Турке. Започе очајничка борба прса у прса. Крици, дозивања, наредбе, проламали су се кроз таму. Борба се водила поред сваког камена, сваке куће - све док група Турака не би била одсечена од позадине и побијена. У записима Константина из Островице, који је био турски јаничар и очевидац битке, описан је турски напад. „И тако су јуришали, тако да пре него што су били у граду, јаничара је ту рањено пописано четири стотине и неколико; било је исто тако и доста убијених. После тога смо видели јаничаре како беже из града, а Угри су их тукли, убијали, секли, и ту их је исто тако нешто остало, а други су се разбежали.”

Битка је трајала већ сатима и око поноћи достигла је врхунац. Један јаничар успео је да се попне на зидине са султановим барјаком намеравајући да га постави на највише место како би означио преузимање тврђаве и турску победу. Али, један хришћански војник, чије је име било Титус Дуговић, ухватио је нападача и заједно с њим пао низ зидине и обојица су погинула. А онда је наступио одсудни тренутак. Јака група јаничара од 600 до 700 људи продрла је у град. Силађи помисли да је све готово. Турци су јуришали ка мосту који је водио у Горњи град на коме се развила најжешћа борба. Судбина града висила је о концу. У том тренутку упорни браниоци употребили су замку коју је смислио Хуњади - међу Турке су бачени балвани уваљани у смолу и пруће и други запаљиви материјал. Ватра је направила огроман ватрени зид који је турске трупе у тврђави раздвојио од осталих. Уследио је противудар хришћана који су носили упаљене бакље. Као да се зид од ватре сручио на јаничаре који су спаљивани, убијани и разбијени. Турски губици били су огромни. Без обзира на сва наређења, турске јединице, збуњене упорношћу одбране, почеше да се повлаче и да се сударају са онима који су надирали преко шанца. Пред зору, напади су почели да јењавају.

Међутим, борбе су, готово без предаха, настављене и са изласком сунца, 22. јула 1456. Иако су Хуњади и Силађи наредили да браниоци не излазе из града, крсташе није било могуће задржати. Прво мање групе, а онда неколико хиљада крсташа, предвођених Капистраном, насрнуло је на турски логор јер им се чинило да Турци беже. Док су пљачкали шаторе, султан нареди противнапад. Борба прса у прса поново се распламсала: у логору, по јарцима испод тврђаве, уз речне обале. Константин из Островице описао је борбе у којима је страдао јаничарски ага: „Кад Турци видеше да су се пешаци (тј. крсташи) удаљили далеко од града, да би пљачкали шаторе, окренуше се хитро на њих коњаници, па тукући, секући, навалише на њих, и то све до откопа. А Смаил-ага, бојећи се да му цар не спомене онај савет... вративши се и хотећи некакво јунаштво да учини, не би ли могао поново доћи у царску милост, ударио је међу пешаке крај опкопа и ту је био убијен.” Тога дана у главу би рањен и сам султан. Кад се освестио, он нареди да се под окриљем ноћи и у пуној тишини војска повуче. Тако су 23. јула ујутро браниоци Београда угледали празан и напуштен турски логор. На реци су горели преостали турски бродови. Битка за Београд била је добијена.

Ниједан догађај у средњовековној историји Београда није више описиван и бележен од херојске одбране 1456. године. Вест о првој великој победи хришћанског оружја након пада Цариграда брзо се проширила чак до владара Етиопије. Београд је проглашен за „бедем хришћанства”. Папа Каликст III изјавио је да је то најсрећнији догађај у његовом животу. Шести август, дан кад је добио вест о успеху одбране, прогласио је даном београдске победе који је требало да се слави у целом хришћанском свету. Наредио је и да сваког дана у подне на свим црквама звоне звона - обичај који се у Европи поштује све до данас.

Међутим, победници нису дуго уживали у задобијеној слави. У граду су се појавили глад и болест, док су се крсташи и угарски племићи препирали ко је заслужнији за победу. Истог лета међу браниоцима Београда проширила се епидемија бубонске куге, од које су у кратком року умрла и двојица главних вођа одбране. Јанко Хуњади умро је у Земуну 11. августа 1456. године, а Капистран 23. октобра исте године у Илоку. Први је постао национални јунак Угарске, а други је у 18. веку проглашен за католичког свеца. Пред крај године, 24. децембра, умро је и српски деспот Ђурађ Бранковић. Михаил Силађи је још неколико година наставио борбе с Турцима који су успели да га 1460. године заробе и одведу у Цариград. Ту је погубљен. Султан му није опростио понижење из Београда. Ласло Хуњади, син Јаноша Хуњадија, неколико месеци после београдске победе учествовао је у убиству грофа Цељског на Калемегдану (о чему је „Забавник” писао једном другом приликом), па је због тога 1457. године био погубљен по одлуци угарског краља. Тако су већ након само неколико година готово све хришћанске вође у одбрани Београда, укључујући и папу Каликста III, били мртви.