У уторак, 24. јуна 1947. године у 14 сати, Кенет Арнолд, млади инжењер из Ајдаха, узлетео је својим малим авионом са аеродрома Чехалис у америчкој савезној држави Вашингтон. Он је тог јутра у контроли лета одобрио употребу новог противпожарног постројења, а увече је на аеродрому Јакима требало да разговара о сличном пројекту. Од Чехалиса до Јакиме има 175 километара, само да авион прелети преко врха планине Каскаде и да се одмах спусти. Права штета за таквог заљубљеника у висине какав је био Кенет Арнолд. Ипак, нашао се разлог да он тог дана остане у ваздуху читав сат дуже.

Нешто пре узлетања, Кенет је на аеродрому ручао с Хербом Кричером, пилотом и морнаричким поручником. Од њега је сазнао да је недељу дана раније транспортни авион америчке ратне морнарице са 32 морнара пао на Каскаде. Несрећа се догодила у необјашњивим околностима. Време је било лепо, а последње јављање пилота контролном торњу у Портланду није наговештавало никакве тешкоће. Запажена је једино његова опаска да мора да припази на младиће који иду на одсуство и праве паклену буку.

Један сат после тога неки ветеринар који је возио у Чехалис обавестио је полицију да је видео ватрену лопту како пада на планину остављајући за собом црн траг дима. Истрага није дала никакве резултате.

„Држава ће исплатити 5000 долара ономе ко нешто нађе”, рекао је на крају Херб Кричер, а Арнолд је одговорио да би му тај новац добро дошао.

Петнаест минута касније Кенет Арнолд већ је био изнад планине и јављао контролном торњу да почиње да истражује. У 14.25 изненада га је заслепила јака светлост. Држећи очне капке напола спуштене, Кенет је помислио да то Сунчева светлост одсијава од неког другог авиона и на тренутак се побојао судара. Али, небо је било сасвим ведро и пусто. Само је, много километара иза њега, неки DC-4 летео за Сан Франциско. Је ли то одблесак од воде, са земље, питао се он, али је одмах схватио да ни то није могуће јер је светлост долазила одозго.

У том тренутку стиже и други заслепљујући блесак. Појављује се са севера. Арнолд јасно види како с његове леве стране наилази девет сребрнастих предмета. Лете као округле плоче или тањири који скачу по води испуштајући повремено усијане блескове. Држе се у формацији слова V, али им врх није усмерен водоравно напред, као код јата птица селица или војних авиона, него се диже увис, што је противно свакој аеродинамичкој логици.

Тајанствени предмети иду са севера ка југу, а пилот се креће смером запад - исток. Приближили су се на четрдесетак километара. Видљивост је изванредна. Арнолд не губи присуство духа, већ мери време проласка формације која се нашла изнад врха Рајнер и, тренутак касније, над врхом Адамс - трајало је то тачно 102 секунде. Инстинктивно креће у потеру, али формација повећава брзину и, три минута касније, сасвим нестаје.

Арнолд је дуго кружио над тим подручјем настојећи да среди мисли после овог невероватног сусрета. Спремио је и фотоапарат у нади да ће формација проћи још једном. Али, ништа се више није догодило.

Још ошамућен, у 15.30 спустио се на аеродром Јакима и јавио се заповеднику Алу Бакстеру. Познавали су се већ годинама и вероватно је само зато Кенет Арнолд могао да му исприча своју пустоловину, а да не буде избачен из његове собе. Провера карата и размак од 75 километара између врхова Адамс и Рајнер, показали су да је брзина тајанствених предмета могла да износи између 2500 и 2700 km/h. Такву брзину у то време ниједна летелица није могла да постигне.

Неко је изнео претпоставку да је реч о теледиригованим ракетама из војне базе Мозес Лејк, где је, чинило се, ваздухопловство проверавало пројекте тајног нацистичког оружја које је америчка шпијунажа, наводно, управо отела из руку совјетске обавештајне службе. Необичан утисак лета у скоковима, какав стварају пљоснати каменчићи бачени на површину воде, могао је настати и из разлике у температури слојева ваздуха, онако како се у време врућих летњих дана понекад види да трепери асфалтни пут.

Изгледало је да је тиме све објашњено. Исте вечери заповедник Јакиме послао је телеграм обавештајно-техничком центру ваздухопловства. Неколико дана касније стигао је поверљив писмени одговор којим се Ал Бакстер обавештава да с полигона Мозес, нити са било ког другог на подручју САД, није лансирана ни једна једина ракета. У писму је наглашено и то да министар одбране тражи нови извештај и захтева највећу тајност.

Прекасно! Вест је већ била процурила из круга пилота. Ујутру, 25. јуна, кад се Арнолд службено спустио на аеродром Пендлетон, појавило се мноштво новинара и радозналаца којима није могао да умакне. Бомбардовали су га хиљадама питања. Обавестили су га да у његовој кући у Боисеу (Ајдахо) новинари и фоторепортери интервјуишу његове родитеље, супругу, комшије и школске другове, пошто су већ прегледали породичне фото-албуме.

Најпре су хтели да сазнају да ли је истина да тајанствени предмети лете у трзајима, супротно сваком искуству откако се човек летелицом подигао са земље.

„They fly like a saucer would, if you skipped it across the water.” - „Лете онако како би то чинио тањир бачен на површину воде”, одговорио је Арнолд да би га боље разумели.

Ово поређење подстакло је машту и освојило све америчке и европске новине. Говорило се само о „летећим тањирима”. Стотине људи готово свакодневно су их виделе у ваздуху, од Монтане до Флориде, од Мејна до Калифорније. Неко је чак видео како су атерирали и описивао необична бића за која се клео да су се пред њим спустила на земљу. Не баш много младе, али неудате жене, биле су, наводно, позиване да се укрцају, што је - како су тврдиле - било незаборавно искуство.

Машинерија за стварање сугестија повећала је број обртаја па су се маштарије низале као на покретној траци. На све стране појављују се разне новине, књиге, филмови. Радио емитује научнофантастичне емисије према којима она којом је Орсон Велс 1938. преплашио милионе Американаца, описујући долазак свемирских бродова с Марса, делује наивно и невероватно као прича о Црвенкапи.

Само шест месеци после пустоловине Кенета Арнолда, 30. децембра 1947, министар одбране Џејмс Форестал потписао је налог којим се отвара прва владина истрага о „летећим тањирима”. Она је названа „Project Sign”, „Операција знак”.

Осам дана после тога, 7. јануара 1948, на знак узбуне, Томас Мантел узлеће у ловачком авиону F-51 да би пресрео „летећи тањир” који је уочила радарска мрежа. Он га прати 15 минута и преко радио-везе описује његов изглед. То је, каже, плоча пречника око 40 метара. И Мантел опажа блескове које је запазио Арнолд. Али, изненада, без икаквог прихватљивог објашњења, F-51 је експлодирао и распао се.

Неколико месеци после тога још један официр америчког ратног ваздухопловства, пилот поручник Џејмс Горман узлеће на знак узбуне. Он прати „летећи тањир” који се појавио над војним логором Фарго у Северној Дакоти, али непозната летелица се невероватном брзином ослободила пратње која је трајала само неколико минута.

Опис који је тада дао Горман сасвим се подударио с Мантеловим. А то су само два сведочанства међу хиљадама других, често поткрепљених сликама, филмовима и радарским извештајима, којих је био препун досије истражне комисије.

Појава је почела да забрињава па се у таквој ситуацији прибегло ћутању. Године 1953, пошто је свим пилотима америчког ратног ваздухопловства било званично наређено да прате непознате летеће предмете, влада именује такозвану Робертсонову комисију која изненада оспорава целу ствар као „плод маште и новинске шпекулације”.

Тек 13 година касније физичар Џејмс Мекдоналд, доцент са Универзитета у Аризони, успео је да прочита и објави тајни извештај Робертсонове комисије. У њему се истицала потреба за умањивањем важности те појаве да се не би узнемиравало јавно мњење. Тај захтев изнели су врхови агенције ЦИА, а резултати нису изостали - свуда су убациване тако чудовишне гласине о сусретима с ванземаљцима да су новине све више нервирале разумне читаоце.

У међувремену се множе и озбиљно доказана виђења. Иако је влада распустила своју истражну комисију, Универзитет у Колораду је, баш у данима скандала с Мекдоналдом, основао нову којом је председавао физичар Едвард Кондон. Појам UFO / НЛО (Unindentified Flying Objects - неидентификовани летећи објекти) замењује „летеће тањире”, а „Операција знак” постаје „Операција плава књига” („Project Blue Book”).

Кондонова комисија дуго је сакупљала нови материјал, али је њен крајњи налаз био одречан. Ова појава, изјавили су, није никаква претња безбедности САД. Требало је да тиме случај НЛО коначно буде закључен. Али, најближи Кондонов сарадник, др Лоу, ускоро објављује противизвештај у коме оптужује комисију да је, по налогу агенције ЦИА, прећутала истину. Шта је од свега тога било тачно ни до данас није у потпуности разјашњено.