Реч плакат потиче од новолатинске речи „плацаре” и „плацатум”, што значи велики оглас, објаву или проглас, истакнуту на зиду или стубу. Такође, плакат на енглеском „постер”, „постед уп”, значи постављено на стуб, а на француском „аффицхе” и немачком „ансцхлаг” - прилепљивање, налепљивање.

Претече плаката налазе се у египатским папирусима, сумерским натписима, римским плочицама са обавештењима о гладијаторским и позоришним представама, средњовековним рукописима... Међутим, настанак плаката везује се за средину 15. века и појаву штампарија, јер се само тако могао добити текст у великом тиражу који се постављао на јавна места.

Од самог почетка власт је у штампаном тексту видела опасност равну открићу барута, због чега је преузела право истицања плаката и завела строг надзор у тој области. На пример, у Француској је 1534. године запрећено јавним спаљивањем у граду онима који лепе плаката без дозволе и њиховим јатацима, а у Енглеској је 1586. године донето наређење да право штампе имају само универзитети у Оксфорду и Кембриџу и град Лондон. Наравно, држави и цркви нису сметале „трговачке карте” - леци с називом предузећа, адресом и списком робе која се ту продаје, нити позоришне објаве, већ политички плакати с карикатурама преко којих се ширио „опасан смех”. Пошто су такве теме током 17. и 18. века у Енглеској и Француској постале све чешће, власт је морала да попусти. Године 1652. плакатерима се претило „само” бичевањем, док је 1721. године декретом одређено да њихов број у Паризу не сме да прелази четрдесет, и да се по један примерак сваког плаката мора доставити Краљевској библиотеци.

Рађени на омањем листу хартије, са густо писаним текстом уоквиреним бордуром и илустрацијама у дрворезу или бакрорезу, плакати су личили једни на друге. Међутим, после открића нове технике штампања - литографије, за коју су се заинтересовали велики уметници, све се променило. Плакат је уједно постао и порука и уметничко дело, што му је дало велику моћ да „заводи, подстиче, продаје, образује, убеђује...”

Нагли развој плаката започео је средином 19. века кад су постављени и први рекламни стубови предвиђени за велике формате. Част да на тај начин изложи своје радове у Паризу одмах је стекао сликар и графичар Жил Шере. По повратку из Енглеске, где је усавршио технику литографије у боји, отворио је штампарију и више није размишљао о позивницама и етикетама за тегле с џемом које је некада цртао, већ о модерним плакатима. Као узор наметнуо му се плакат Фредерика Вокера „Жена у белом” који је због новог стила 1871. године у Лондону изазвао велико одушевљење. Следећи тај начин, Шере је у великим композицијама славио женску лепоту, наглашавајући да воли велике формате, на пример 2,4 метра, јер на њих могу да стану фигуре жена у природној величини. Као први професионални уметник плаката на свету, урадио је близу хиљаду плаката који су дуги низ година украшавали Париз дајући му посебну привлачност.

За време „Белле ЕпоЬуе” крајем 19. века, многи озбиљни и угледни уметници придружили су се Шереу и плакат је доживео прво „златно доба”. Кад је чувени сликар Анри де Тулуз-Лотрек 1891. године по наруџбини директора „Мулен ружа” нацртао плакат где играчица Ла Гули у заносу игре открива белину доњег рубља, изазвао је велики скандал. „Лига за врлину и моралност маса” пожурила је да прекрије све примерке, али већ је било касно - поред улица плакат је освојио и наклоност публике. У наредних десет година Тулуз-Лотрек урадио је 368 литографија, где је уместо „заслађених” тема најчешће приказивао полусвет („деми-монде”) и сцене из ноћног живота кабареа, клубова, кан-кана... Међу тим делима која се одликују лакоћом и финоћом израде, налазе се и рекламе за произвођача бомбона из Черинг Кроса у Лондону, америчког произвођача штампарских боја, чак и Симсонове ланце за бицикле.

Тих година кад је плакат стицао приврженике, неки уметници доживели су „кризу савести” и пристали су да им се на сликама допише назив неког производа и тај рад употреби у рекламне сврхе. На ту идеју први је дошао директор предузећа „Пеарс’ Соап”, који је убедио сликара Џона Милејза да уступи своје дело - портрет дечака који прави мехуриће од сапунице - да би се њиме рекламирао сапун. Невероватан успех „Мехурића” подстакао је цртаче да понуде плакате са општом наменом, где је уз неутралну слику писало „Нечији џем” или „Нечије млеко”, што је омогућавало купцу плаката да сам упише име свог производа или предузећа. Рецимо, један произвођач бицикала досетио се да изнад слике обнажене лепотице напише „Имати бицикл Кyмрис”.

У исто време појавио се и велики број цртача који су бестидно крали идеје и решења великих уметника. У врху листе највише копираних нашао се сликар Алфонс Муха, који се прославио позоришним плакатима с ликом глумице Саре Бернар, а потом и рекламним плакатима за „Нестле”, произвођаче пасте за зубе, шампањца, пива, млека у праху... Његов стил толико се раширио да је постао узор за тканине. Међутим, након што је 1894. године плакат стигао у Америку, сликар Обри Бердсли постао је личност без премца у броју ликовних двојника. Иако је у Енглеској урадио само два-три плаката за своје пријатеље, оставио је невероватан утисак. Сваки градић у Америци имао је макар једног уметника „типа Бердсли”, док им се у великим градовима није знало броја.

Као нова, важна грана уметности, плакат се нашао у средишту збивања. Поред одржавања изложби, њиме су се бавили специјализовани часописи, галерије, берзе, критичари, клубови колекционара... Пошто су поједини ствараоци постали легенде још за живота, стекли су велики број обожавалаца који су чекали прилику да плакате скину са зидова и однесу кући. У томе су се посебно истицали колекционари мада су радије јурили штампаре и плакатере, покушавајући да их подмите. У исто време, међу трговцима појавили су се црноберзијанци, али и фалсификатори, који су вешто израђивали најтраженије примерке. Иако у мањем броју, постојала су и друштва непријатеља плаката - они су захтевали да се плакати „ликвидирају”, да се њихово дивљање укроти, да се на „голишавим” фигурама богиња и обичних жена доцрта одећа...

Друго златно доба плаката било је двадесетих и тридесетих година 20. века и њему су посебно допринела два велика имена: Е. Макнајт Кауфер у Британији и А. Мурон Касандр у француској. У то време потрошачко друштво, везано за масовну производњу, постало је зависно од реклама, па су велики успех имали плакати за аутомобиле, бензин, пиће, слаткише, туристичке агенције, индустрију забаве - посебно филм. О свему томе бринули су стручњаци, а не као некад власници предузећа, па је због тога проучаван утицај на масе са психолошке стране. Сва сазнања у убеђивању и деловању на разум и осећања искоришћена су у ратним и политичким плакатима који су се нажалост у новом добу омасовили.

Уместо развијања потрошачког друштва, Први светски рат (1914-1918) донео је разарања и нову улогу плаката. На самом почетку власт се питала да ли ће деловати неозбиљно ако се људи позову на регрутацију „на исти начин на који се позивају да купе пекмез”. Међутим, велики успех британског плаката из 1914. године „Потребан си својој земљи!”, одбацио је све сумње. Слични плакати с прстом упереним на посматрача појавили су се у Италији, Аустроугарској, Русији, али ниједан није доживео непролазну славу америчког плаката „Ујка Сам”. Док га је цртао 1917. године, Џејмс Монтгомери Флег позирао је сам себи у огледалу и није ни слутио да ствара плакат који ће достићи највећи број штампаних примерака у историји. Касније, „Ујка Сам” је поновљен у Другом светском рату и шездесетих година 20. века у време „поп-арта” и увек је привлачио пажњу.

Након позива за регрутацију, појавили су се плакати за помоћ избеглицама, борцима и рањеницима, где је у већини случајева рат идеализован. Уметници који су приказивали праву, сурову слику рата, попут Френка Бренгвина у Британији, критиковани су и проглашавани за „непогодне”. У исто време у Америци је Одељење за ликовни публицитет бринуло о плакатима који су рађени у великом броју како би јачали родољубље.

И током Другог светског рата плакат је, упркос вестима које су стизале с радија, био веома распрострањен. Окупаторска власт израђивала је плакате јавно да би народ обавестила, упозорила и застрашила, док су се борци за слободу оглашавали тајно. У том послу учествовали су и савезници. Рецимо, италијански плакат „Немци напоље!” штампали су Американци, док су плакат за лојалност Мусолинију штампали Немци.

У нацистичкој Немачкој плакати с текстом „Издајник је ко купује од Јеврејина” појавили су се још тридесетих година 20. века како би подстицали страх и мржњу према Јеврејима. Иначе, нацисти су за своје мрачне циљеве користили технички веома добро урађене плакате, па не чуди што су под дејством пропаганде чак и деца шпијунирала своје родитеље.

За време Другог светског рата као најзапаженији сликар плаката у Америци истакао се Абрам Гејмз. Кад је као двадесеттрогодишњи младић отишао у војску, постављен је на место уметника одговорног за плакате у Министарству рата САД. Његов први ратни плакат настао је после шокантног сусрета с војном спаваоницом. Својим друговима војницима обратио се поруком: „Пери ноге!” Касније, Гејмз је урадио око сто плаката, а један од њих упозорава: „Твоје причање може да убије твоје другове!”

У окупираној Југославији, посебно у Београду, ратни плакат постао је део свакодневице. Немачка влада давала је упутства о њиховом истицању, а свако цепање означавала као саботажу и насиље. Плакати против Јевреја и комуниста покривали су све државне установе, биоскопе, кафане, трговине, хотеле, железничке станице... У исто време мрежа илегалних партизанских штампарија израђивала је плакате малог формата, у техници линореза, обично у црној и црвеној боји. Слике бораца, рањеника, нападача и жртава, праћене су паролама које позивају на борбу за ослобођење. Нажалост, плакати од 1918. до 1941. године који су чувани у Народној библиотеци у Београду, већином су уништени у бомбардовању. После ослобођења, нова врста плаката позивала је на радне акције за обнову земље, упис народног зајма, прославе 1. маја - празника рада, описмењавање... На њима су се могли видети димњаци, заставе, „радник Херкулес”, срп и чекић, петокрака... Поплава сличних плаката захватила је и Кубу и Совјетски Савез, где су „улични уџбеници” позивали на нове радне победе уз пароле типа „Револуционари се никад не предају!”

Политичке странке наставиле су да воде „рат плакатима” који су се, због снаге равне „ударцу песницом у око”, показали као веома успешни у придобијању гласача.

Кад је после Другог светског рата дошло до наглог процвата телевизије, мислило се да ће плакат нестати. Али, десило се управо супротно! Осим што је постао допуна телевизијским рекламама, плакат је шездесетих година преко уметничког правца „поп-арт” ушао у моду. Право лудило владало је за радовима Ендија Ворхола, а прештампавани су и плакати из Првог светског рата, плакати Обрија Бердслија, филмски и циркуски плакати из двадесетих година, носталгични плакати за корсете и гимнастичке вежбе с краја 19. века... Чак је и плакат за изложбу плаката у Шведској урамљен и у Лондону продат по доброј цени.

Упоредо с „поп-артом” појавили су се „хипи” плакати: живописни, збуњујући, с јаким комплементарним бојама и ефектима калеидоскопа. Најчудније је што су они, иако намењени мањини - љубитељима психоделичног стила, изузетно прихваћени у индустрији моде, текстила, филма...

Убрзо затим појавиле су се увеличане фотографије поп-звезда, фудбалера, глумаца, романтичних предела, залазака сунца, нагих лепотица... Свака увеличана фотографија називала се плакатом, постером, који су се толико добро продавали да су САД доносили годишњи промет од 3-4 милиона долара.

Данас ствараоци плаката користе искуства својих претходника, али не заборављају чињеницу да је темпо живота веома брз и да пролазници немају времена да стоје испред плаката и диве им се. Зато се модеран плакат ослања на што већу слику, јарке боје и неколико убедљивих речи типа „Пиво је најбоље!”. Помоћу нове рачунарске и штампарске технологије све више се употребљавају џиновски „билборди” иако стручњаци за безбедност саобраћаја наглашавају да се њима одвлачи пажња возача.

Од када је ступио на историјску позорницу, плакат је до данас веома изменио изглед. Ипак, сви примерци који су успели да се сачувају и поред излагања киши, ветру, цепању, прелепљивању, имају нешто заједничко: они су „уличне слике и уџбеници”, али и више од тога - сведоци и симболи свог времена из којих се може читати историја.