Море се обично дефинише као „велико пространство слане воде, делимично оивичено копном” (као Јадранско море, Црно море...), а некад се под морем подразумевају „све слане воде земљине кугле тј. светски океан” или „водени покривач земљине кугле” (за разлику од копна). У Приморју се морем зове и „слана вода (из мора)” - тако у Вуковом „Рјечнику” налазимо „рецепт” који гласи: Попиј једну чашу мора. За поморце је море и „узбуркана површина воде, високи таласи” - исто то значи и аугментатив морина. А у фигуративном значењу, чак и за оне који море никад нису видели, море је појам велике површине или велике количине, гомиле нечега: непрегледно море сунцокрета, море књига, море питања... Израз кап у мору значи „занемарљиво мали део огромне целине”.

У старосрпском је ова реч први пут посведочена почетком 13. века, у даровници којом српски краљ Стефан поклања поседе манастиру Свете Марије на Мљету: Ттм мора до мора. У исто време и Доментијан у свом делу „Живот светог Симеона и светог Саве” описује поседе отм светије гори и до западнаго мора. Још раније, крајем 12. века, забележен је придев морски али не у данашњем значењу „који је у вези са морем”, већ „приморски, који је поред мора”: ПриобрМтохм одм мормске земље Зету с градови (у повељи којом велики жупан Стефан Немања дарује Хиландар). Касније се среће и облик морје који је најближи старословенском морје, а овај пак прасловенском *мор’е.

Именица море је стара домаћа реч која има одговарајуће облике у свим словенским језицима: македонском и бугарском море, словеначком морје, чешком моше, словачком море, пољском морзе, руском и украјинском муре, белоруском мора и тако даље. Али ту се круг њених сродника не завршава, јер исту реч имају и други, не само нама најближи балтски језици (отуд литавско мгриос „море, језеро, залив; Балтичко море”, летонско мара „велики залив”), већ и неки даљи: на пример немачки Меер, латински маре. Из латинског је ова реч ушла у све романске језике. Осим тога, од неких њених изведеница насталих у самом латинском (на пример маринус, маритимус, касније и маринариус...) постали су интернационализми који су продрли и у друге савремене језике. Тако и ми понекад користимо речи као марина „флота, поморска сила” - у свакодневној употреби најчешће „лука за јахте”, затим маринац „морнар; војник на ратном броду”, маринизам „тежња једне државе да има што јачу поморску силу”.

Препознавање сродника наше речи море било је лакши део посла него откривање њеног изворног значења. Оно, нажалост, нигде није записано већ се мора реконструисати на основу постојећих савремених значења, словенских али и несловенских. По свему судећи, значење заједничке праречи било је „велика водена површина, велика стајаћа вода, велики залив, језеро”. Његове трагове налазимо на пример у нашој дијалекатској именици моро „језеро” из Горње Мораве, или у руским дијалектима где море такође значи „језеро, велика водена површина, велика стајаћа вода, мочварно тло”, на пример језеро Оњега или Чудско језеро, као и у старопољском морзе „језеро”. Тај прелаз значења од старијег „велика вода” до новијег „море” добро се види у балтским језицима: летонска реч значи „залив, велики залив”, а литавска „Балтичко море” (које је и само један огроман залив, налик на језеро). Слично, и у германским језицима, осим немачког Меер „море” постоје и њему сродни облици као немачко Моор, холандско моер, енглеско моор у којима се крије старије значење „мочвара, блато”. Занимљиво је да Германи имају и другу реч за „море”, готског порекла (која је такође значила „језеро”), на пример енглеско сеа, холандско зее, немачко Сее. При том немачки језик, правећи разлику између женског рода именице дие Сее „море” и мушког рода дер Сее „језеро”, поред новог чува и старо значење.

Из овог шаренила облика и значења јасно је да индоевропски народи, који потичу из дубине евроазијског копна, далеко од мора, нису имали једну јединствену, свима заједничку реч за море. Тек након сеоба у које су се упустили током другог миленијума пре наше ере они су на различитим местима у данашњој Европи почели да се сусрећу са сланим морима, као деловима светског океана. Неки Индоевропљани су, у додиру са староседеоцима, од њих преузимали и назив за ту огромну воду (отуд на пример грчко 2•8"ФФ", које смо ми позајмили у облику талас). Други су, пак, неку реч која је већ постојала у њиховом језику и значила нешто слично, у једном тренутку почели да користе да означе предмет или појаву која је за њих била нова. Тако су Словени, Балти, Латини и делимично Германи стари назив за велику воду, језеро или мочвару почели да користе у специјалном значењу „море”. Штавише, овом начину именовања, то јест преименовања, прибегавали су и сами Грци, који су доселивши се на Балкан постали изразито поморски народ: они су море називали и БТ<ЈЖХ што у основи значи „пут” (јер су се они путем мора кретали по својој острвској земљи и даље по Средоземљу), такође и БЏ8"(ЖХ заправо „пучина, дебело море, узбуркано море” (потом и „поплављена равница” - отуд област Пелагонија у Македонији), некад и •8Х што значи „со”. Такође Грцима дугујемо и назив светског мора, океан (у старосрпском окијань-река). У грчкој митологији то је био бог Океан, син Урана и Гее, кога су замишљали као огромну реку која тече укруг око целог (њима) познатог света, ван Средоземља (иза Гибралтара, даље од Црвеног мора и Персијског залива - што је био крајњи домет њихових и њима познатих морепловаца).

Изведенице од именице море нису нарочито бројне: морњак је у Херцеговини „ветар који дува с мора” (у Далмацији га зову и сморац - не зато што је смор који смара, већ што дува с мора). Морскаш је „бундева бескорка”, морсковача „трска из прекоморја (тј. шпанска трска)” и тако даље. Област поред мора зове се приморје - за шта други Словени рађе користе облик поморје (отуд Померанија, по моделу који и ми имамо за области око река: Подриње, Подунавље....), док је у српском и хрватском поморац, поморски... „онај који је у вези с морем”.

За именицу морнар многи би се кладили да је домаћа реч - и изгубили би. Иако делује као да је наша, она то није. Кад боље размислимо, јасно је да ако би оно мор- било од море, други део -нар нема од чега да буде. Јер, то је заправо стара позајмљеница, од каснолатинског маринариус, у 15. веку забележена у старосрпском облику моринарь, а тек касније без оног -и-, као морнар. Пре тога је коришћена домаћа реч морјанин (тако је гласила и у црквенословенском).

Међу сложеницама од именице море нема народних речи, већ су то по правилу преведенице, начињене од наших речи, али по узору на неку страну реч: морепловство вероватно према руском мореплавание, мореуз према немачком Мееренге и тако даље. Сличан је случај са многим двочланим називима биљака и животиња у којима је први део неки облик придева морски, морска, морско: осим чувене морске траве, затим морског зеља или морског купуса, занимљива је биљка морска репа или морски кромпир „Хелиантхус туберосус” (у Лици је зову и морскача) која расте врло високо, а у земљи има као кромпире који се једу некувани и врло су водени - ако је веровати Вуковом опису у „Српском рјечнику”. Осим тога, има риба које су добиле име према копненим животињама: морска прасица, морска скорњача, морски курјак и тако даље, а бројне су и птице: морска кокош, морска ласта, морска сврака, морска шева, морски гавран, морски кос, морски орао, морски петао, углавном зато што те врсте живе поред мора. Морска свиња је „делфин”, морски во „фока”, морски медвед је врста фоке, према латинском „Пхоца урсина”, морски лав према немачком „Сеелцње”... Једино морски вук није ни риба ни нека егзотична животиња, него „човек с великим поморским искуством”.

Док је старим Латинима маре нострум „наше море” било Средоземно море (тек изван њега они се нису осећали код куће), наши преци који су живели у јадранском приморју дуго су својим морем сматрали Јадран, али га нису звали тако, већ просто море. А колико су они заправо зазирали од мора, његове силине и опасности које на њему вребају, најбоље се види из пословице Хвали море, држ’ се краја (то јест копна).