Mајор Стид Бонет бејаше џентлмен који је, повукавши се из војске, негде 1715. живео на својим плантажама на острву Барбадос. Поља шећерне трске и каковца доносила су му приходе и он је са задовољством пушио дуван који је сам узгајао. Оженивши се, није никако имао среће у браку, и говорило се да му је жена померала памет. Уистину, његова га помама спопаде тек после четрдесете и испрва је његови суседи и послуга прихватише олако.

Помама мајора Стида Бонета беше оваква: стао је да у свакој прилици ниподаштава копнену тактику и велича морнарицу, а на уснама му беху једино имена Ејверија, Чарлса Вејна, Бенџамина Хорниголда и Едварда Тича. По њему, били су то одважни морепловци и предузимљиви људи. Они су у то доба харали водама Антила. Уколико би се догодило да их неко пред мајором назове гусарима, овај би узвикнуо:

- Хвала Богу што је допустио тим гусарима, како ви кажете, да дају пример неспутаног и заједничког живота какав су водили наши праоци. Тада није било богатих власника ни чувара жена, нити робља да испоручује шећер, памук ил’ индиго; него је све давало дарежљиво божанство и свако је отуд добијао свој део. Ето зашто се ја неизмерно дивим слободним људима који добра међу собом деле и скупа воде живот дружбеника среће.

Обилазећи своје плантаже, мајор би често потапшао раме неког раденика:

- Зар ти не би било боље, будало, да на каквом трабакулу или бригантину слажеш бале те бедне биљке над чијим изданцима лијеш овде зној?

Скоро сваке вечери окупљао је мајор своје слуге под вајатима с летином, где им при свећи, док су около зујале разнобојне муве, читаше о подвизима гусара са Хиспаниоле и Корњачиног острва. Јер су села и имања била лецима обавештавана о њиховим отимачинама.

- Сјајни Вејне! - кликтао је мајор. - Јуначино Хорниголде, правцати си рог изобиља препун злата! Красни Ејвери, сав у драгуљима великог могула и мадагаскарског краља! Дични Тиче, који си знао да покориш четрнаест жена заредом па их се отарасиш, и смислио да сваке вечери последњу (њој само је шеснаест лета) уступаш својим најбољим садрузима (из чисте племенитости, великодушја и животне мудрости) на свом пријатном острву Оукракоук! О, срећан ли је онај што ваше бразде следи, што рум свој с тобом пије, Црнобради, господару „Освете краљице Ане”!

Све те говоранције мајорова послуга слушала је затечено и у тишини; и његове речи прекидаше тек слаб, потмули шум малих гуштера, како би који падао с крова, пошто му, престрашеном, попусте приањалке на ножицама. Затим је мајор, заклањајући руком свећу, својим штапом исцртавао међу листовима дувана све поморске маневре тих великих капетана и претио „Мојсијевим законом” (тако су гусари звали бичевање од четрдесет удараца) сваком ко не би схватио проницљивост тактичких престројавања својствених флибустјерији.

Напокон, мајор Стид Бонет не могаше више да одоли, па, купивши једну стару шалупу с десет топова, опреми је свим оним што приличи гусарству, попут ћорди, кремењача, лестви, мостића, кука, секира, Библија (ради полагања заклетве), бачви с румом, фењера, чађи за гарављење лица, катрана, фитиља да се припале између прстију богатих трговаца, те силесије црних застава с белом мртвачком главом, две укрштене бедрењаче и именом лађе: „Освета”. Онда напрасно укрца седамдесеторицу од својих слугу и закрми, ноћу, пут запада, тик уз Сент Винсент, да оплови Јукатан и похара све обале до Саване (где никад не стиже).

Мајор Стид Бонет уопште се није разумео у поморство. Поче, елем, да губи главу између бусоле и астролаба, побркавши сошњачу са сошком, прамницу с претходницом, припоне с попругом, опуту са оплатом, гротло са ждрелом, заповедајући „ваље” уместо „убраље” - укратко, беше толико уздрман халабуком непознатих речи и необичним гибањем мора да већ помисли на повратак тлу Барбадоса, и само га пуста жеља за истицањем црне заставе при опажању прве лађе одржаваше у његовом науму.

Рачунајући на пљачку, није утоварио никакве намирнице. Али прве ноћи не угледаше светла ни најмање баркаче. Мајор Стид Бонет закључи дакле да би ваљало напасти неко село.

Постројивши своје људе на палуби, раздели им он нове ћорде и позва их на крајњу суровост; затим наложи да се донесе једно ведро чађи којим лично нагарави себи лице, наредивши им да га опонашају, што они учине не без радости.

Најзад, просудивши на основу сећања како би било прикладно да своју посаду осоколи неким уобичајеним гусарским пићем, он их све натера да сруче по пинту рума помешаног с барутом (немајући ни капи вина које је неизоставни састојак гусарства). Мајорова послуга послуша; но, насупрот очекивању, ликови им не плануше јарошћу. Они прилично сложно приступе што левом што десном боку брода и, нагнувши своја нагарављена лица преко спремишта за висаљке приложе ту мешавину зулумћарском мору. Након чега се, пошто „Освета” готово наседе на обалу Сент Винсента, искрцају посрћући.

Било је рано јутро, и зачуђена лица сељана уопште не побуђиваху на гнев. Ни само мајорово срце не беше склоно дерњави. Он достојанствено обави набавку пиринча и сушеног поврћа са усољеном свињетином, што плати (на гусарски начин и, чинило му се, веома широкогрудо) с два бурета рума и једним старим паламаром. После чега људи успеше да на једвите јаде одсучу „Освету” и мајор Стид Бонет, сав надмен због своје прве тековине, опет исплови.

Једрио је цео дан и целу ноћ, немајући појма који га ветар носи. Пред зору другог дана, мајора Стида Бонета, који дремаше уз кормиларницу, прописно нажуљан својом ћордом и тромблоном, пробуди повик:

- Хеј, ви са шалупе!

И он на кабел даљине спази прикосник неке лађе што се љуљушкала. Један веома брадати човек стајао је на прови. На јарболу лепршаше црна заставица.

- Дижи наш барјак смрти! - викне мајор Стид Бонет.

Па, сетивши се како му звање потиче из копнене војске, на лицу места одлучи да, по угледу на славне узоре, узме друго име. Не часећи, он дакле одврати:

- Шалупа „Освета”, којом заповедам ја, капетан Томас, са својим дружбеницима среће.

На шта се брадоња насмеја:

- Добро те нашао, друже - рече. - Могли бисмо да бродимо у друштву. И дођите да попијете мало рума на „Освети краљице Ане”.

Mајор Стид Бонет истом докучи да је срео капетана Тича, Црнобрадог, најчувенијег од оних којима се дивио. Али радост му би мања но што је замишљао. Имаше осећај да ће изгубити своју гусарску слободу. Смркнут, он пређе на лађу код Тича, који га дочека врло љубазно, са чашом у руци.

- Друже - рече Црнобради - страшно ми се свиђаш. Али пловиш несмотрено. Те, ако ми верујеш, капетане Томас, остаћеш на нашој лепој лађи, а ја ћу управљање твојом шалупом предати овом ваљаном, јако искусном човеку по имену Ричардс; и ти ћеш на лађи Црнобрадог до миле воље пробивати у слободи живљења џентлмена среће.

Мајор Стид Бонет не усуди се да одбије. Лишише га његове ћорде и његовог тромблона. Он положи заклетву на секири (јер Црнобради није могао очима да види Библију) и доделише му његово следовање двопека и рума, као и удео у будућем плену. Мајор ни сањао није да је живот гусара тако уређен. Трпео је бесове Црнобрадог и страхоте пловидбе. Пошавши с Барбадоса као џентлмен, како би био гусар по свом умишљају, би, ето, принуђен да стварно постане гусар на „Освети краљице Ане”.

Водио је тај живот једно три месеца, током којих припоможе свом газди у тринаест похара, потом изнађе начина да пређе натраг на своју шалупу, „Освету”, под Ричардсово заповедништво. То му би разборито, јер, колико следеће ноћи, Црнобрадог, на прилазу његовом острву Оукракоук, нападне поручник Мејнард, који је приспео из Бата. Црнобради је у том окршају убијен, те поручник нареди да му се глава одруби и прикачи на врх косника - што буде и учињено.

У међувремену, сироти капетан Томас утече ка Јужној Каролини и у пловидби проведе још неколико недеља. Обавештен о његовом проласку, гувернер из Чарлстауна пошаље пуковника Рета да га ухвати на Саливеновом острву. Капетан Томас допаде заробљеништва. Са великом помпом спроведен је у Чарлстаун, под именом мајор Стид Бонет, које опет преузе чим је узмогао. Баце га у тамницу до 10. новембра 1718, када се појави пред судом вицеадмиралитета. Судија председавајући Николас Трот осуди га на смрт једном веома лепом беседом. Ево је:

- Мајоре Стиде Бонете, доказане су вам две оптужбе за гусарство; мада ви знате да сте опљачкали бар тринаест лађа. Тако да бисте могли да будете оптужени по још једанаест тачака, али две ће нам бити довољне (рече Николас Трот), јер оне су у супротности са Божијим законом који налаже: Не кради (Излазак, 20.15) и свети апостол Павле изриком вели да лупежи царства Божијега неће наслиједити (Коринћанима посланица прва, 6.10). Но криви сте приде и за убиство, а убицама (рече Николас Трот) је дијел у језеру што гори огњем и сумпором; које је смрт друга (Откровење, 21.8). Ако (рече Николас Трот) може остати код вјечне жеге? (Књига пророка Исаије, 33.14). О! Мајоре Стиде Бонете, из оправданог разлога страхујем како су верска начела којима је прожета ваша младост (рече Николас Трот) посве упропашћена вашим порочним животом и вашим претераним одавањем литератури и испразној философији овог времена; јер да вам је омилио закон Господњи (рече Николас Трот) и да сте о закону његову мислили дан и ноћ (Псалми, 1.2) открили бисте да је ријеч Божија жижак нози вашој, и видјело стази вашој (Псалми, 119.105). Али ви нисте поступали тако. Не преостаје вам, дакле, доли да се поуздате у јагње Божије (рече Николас Трот) које узе на се гријехе свијета (Јеванђеље по Јовану, 1.29) и које дође да спасе изгубљено (Јеванђеље по Матеју, 18.11) и обећа да оног који долази к њему неће истјерати напоље (по Јовану, 6.37). Тако да уколико желите да му се вратите, премда касно (рече Николас Трот), попут посленика који дођоше у једанаести сахат из параболе о виноградарима (по Матеју, 20.6,9), могао би вас он још примити. У међувремену, суд пресуђује (рече Николас Трот) да будете одведени на губилиште где ћете бити обешени за врат док смрт не наступи.

Пошто скрушено саслуша беседу судије председавајућег Николаса Трота, мајор Стид Бонет буде истог дана обешен у Чарлстауну као лупеж и гусар.