Попут близанаца, насеља су наликовала једно на друго. Размере грађевина, унутрашњи изглед и уређеност нису исказивали готово никакву маштовитост већ су се понављали у сваком погледу. Цркве и остала друштвена здања, уколико су и постојали, нису се ни архитектонским изгледом ни размерама разликовали од обичних стамбених кућа. С ретким изузецима та здања нису ни чинила посебно средиште у сеоским насељима. Уз то, сеоски живот био је далеко сиромашнији него градски, и у материјалном и у културном смислу.

Византијска сеоска насеља била су различитих размера и особености. Поред великих села било је малих, како по сразмери тако и по броју житеља. Тако је у Мамицони, селу у околини Цариграда, живело 450-500 људи. С друге стране, назив једног села на северу Балканског полуострва - Моноспитија (Једна кућа) - сам је говорио за себе.

Један од најраспрострањенијих облика села биле су насеобине малих, слободних земљопоседника. Највише их је било у Египту, Малој Азији и на Балканском полуострву. У једном законском акту Јустинијана I Великог (527-535), новели из 535. године, наводи се да многољудне сеоске општине у малоазијској области Писидији својом бројношћу, немирним и независним карактером често с гневом дочекују пореске чиновнике и извршиоце налога које шаље држава. У 25. новели истог цара даје се слична оцена и за суседну Ликаонију: „Та провинција има исто тако јаке мужеве као Исаврија... Тамо су исто тако велика села насељена људима извежбаним у јахању и гађању из лука, спремним да брзо плану и да лако посегну за оружјем.”

Између суседних сеоских насеља често су избијале свађе око земље, међа и воде. У египатским папирусима налазе се напомене о тучама с много учесника којима су се завршавале несугласице међу селима. Одјеци сличних прича сачували су се у хагиографској књижевности. Као пример може да послужи епизода из животописа светице Пиамун која је живела у 4. веку и коју хришћанска црква слави 3. марта. Она је потицала из Египта, није се удавала и читав живот провела је у подвижништву у кући своје мајке. У њеном житију може се прочитати: „Догоди се једном у Египту, за време поплаве Нила, да једно село нападе на друго, јер међу селима око поделе поплављеног земљишта избијају свађе које се често завршавају тучом и убиствима. Тако једно село насрну на Пиамунино село, и велика гомила људи пође с копљима и мотикама да помлати њено село.” У овом случају све се лепо завршило јер је преподобна девица молитвом осујетила сукоб који је био на видику. Иначе, туче сељака око међа могу да се виде на илустрацијама појединих византијских рукописа.

Села су била подељена на посебне целине, на сеоска имања једне породице која су имала назив стас. Стожер оваквог имања била је једноспратна кућа ограђена плотом или зидом, покривена црепом, трском или сламом. Уз њу су се обично налазили виногради, врт с дрвећем смокве, ораха или маслина. Граница између земљишних парцела означавала се камењем или стубовима, а понекад је ораница била ограђена каналом.

Типови сеоских насеља умногоме су зависили од климатских и других услова. Није исто изгледало село у сувим пределима Сирије и Палестине и село у брдовитим и пошумљеним подручјима Балканског полуострва. У малоазијској Кападокији, области која на појединим местима донекле подсећа на Месечеву кору, станишта су усецана непосредно у стене. У области Јерменије, која се столећима налазила под скиптром византијског цара, куће имућних сељана састојале су се из две просторије: једне за становање људи (тун) и друге за држање стоке (гом). Тун је била просторија у облику квадрата, чије су странице биле дугачке пет до седам метара, са четири пара дрвених стубова у зидовима који су били од неотесаног камена. Кров туна имао је изглед шатора и споља је био покривен трском или сламом и премазан глином. Гом је имао облик издужене правоугаоне просторије са стубовима који су били ослоњени на каменове. Стубови су држали дрвени кров који је, као и код туна, био покривен слојем глине.

Захваљујући обимним археолошким ископавањима у северној Сирији прилично су добро позната тамошња сеоска насеља. Реч је о четвороугаоним кућама које су биле ограђене високим зидовима. Кроз велика врата улазило се у двориште где се са северне стране налазила кућа - у највећем броју случајева издужено двоспратно здање с портиком, односно предворјем на стубовима, окренутим на југ. Зграде су зидане од камена и имале су двоспратни кров који је био прекривен црепом. Уз кућу су биле припојене помоћне просторије неопходне за живот њених становника.

У сељачкој кући просторије за становање одликовале су се скромношћу у размерама и броју одељења, док су помоћне просторије биле веће јер им се придавао нарочит значај за живљење. У вилама, пространијим и раскошнијим обитавалиштима, превладавали су делови за становање. Куће мање имућних сељака споља су покушавале да подражавају виле, али су то ипак биле бледе и неуверљиве копије.

Овакав тип сеоских кућа одликовао се једноставним унутрашњим устројством. Као по правилу, део за становање састојао се од једне или две једнаке собе (које нису биле једна поред друге) на сваком од два спрата. У домовима сељака собе које су имале издужен облик биле су ниске и уске, док су собе у вилама имућних житеља биле веома простране и добро осветљене. У кућама није било огњишта, па су се одаје загревале уз помоћ неке врсте мангала, металног суда у који се стављао жар. Укућани су храну спремали напољу или у посебним просторијама на нижем спрату.

Робови и они који су унајмљивани за одређене врсте сеоских послова, становали су у посебним просторијама или на првом спрату, док је горњи спрат био намењен домаћину и његовој породици. У засебним имањима очувала се нарочита „радничка четврт” коју су чиниле убоге колибе, често сведене на само једну просторију, саграђене од пешчаника и без дворишта.

У Сирији, која је до освајања Арабљана у 7. веку била једна од најбогатијих византијских провинција, налазе се најбоље очувани остаци села у источним деловима царства. Свако од тих села обично се састојало од двадесет до педесет кућа. Оне су неправилно постављене дуж алеја или ограда - ипак се не би могло говорити о улицама - имају голе зидове окренуте споља, и обично су окупљене око средишта села ради одбране од пљачкања или дивљих животиња. У највећем броју случајева куће су биле на два нивоа, са отвореним верандама које гледају на унутрашња дворишта и собама на горњем спрату, којих је било од две до четири.

Сачувани остаци каменореза, урађених завидном занатском спретношћу, доводили су у недоумицу старије истраживаче који су сматрали да су то биле куће сеоског племства. Међутим, у овим кућама ипак није било ничег племенитог нити урбаног, будући да су људи живели на спрату, а животиње у приземљу. Уз то, дворишта су коришћена за животиње и разнолику домаћу радиност, а не за пријеме и раскошне светковине. Куће су ретко имале санитарне просторије или посебна одељења за кухињу, а биле су и без текуће воде и купатила. У седам стотина села било је само пет јавних купатила и готово ниједна јавна зграда. Ваља нагласити да су благодети градова биле непознате селима, чији су становници морали далеко да путују како би у њима уживали.

У овом делу Сирије сељаци су живели углавном од гајења маслина која је била главни производ. Највећи део плодова прерађивали су у уље, а то се радило у пресама које су биле смештене на крају села. Производњу маслиновог уља допуњавали су воћарство и сточарство. Ови производи продавали су се у суседним градовима. Маслиново уље, пшеница и вуна доносили су приходе који су омогућавали изградњу камених кућа и доградњу соба.

Овде је реч о једном међузависном систему који су на одређеном подручју чинили градови, села и манастири, механизму који су додатно подржавали како држава са својим установама, тако и црква. Заједнички интереси и узајамна повезаност доприносили су његовој стабилности. Премда христијанизоване, ове области задржале су основни распоред грчко-римског света, с напредним градовима уклопљеним у велике сеоске крајеве од којих су зависили, као што су и села зависила од њих. Упркос чињеници да су јавни радови јасно постављали разлику између града и села, трговина и економија тесно су их повезивали.

У средњовизантијском раздобљу, почев од 7. столећа, повећава се број села што се доводи у везу с најездом Арабљана на Истоку и надирања Словена на Балканском полуострву. У царству долази не само до етничких промена него и до значајног пораста броја сеоског становништва. Села у којима је живео већи број поданика царства обично су била невелика и бројала су између десет и двадесет кућа. Домове су градили од камена или трске, док су земљом набијене подове мазали глином, а кровове прекривали црепом, трском или смолом. У западном делу Мале Азије зидове кућа правили су од врбовог прућа и премазивали глином. Пребивалишта сиромаха на острву Крфу била су налик на стражарске колибе. Кроз пукотине на крову падала је киша и продирала хладноћа. Уз сеоску кућу обично се налазио врт који је био ограђен кољем, а у њему се узгајало разно поврће, као и различите врсте грожђа.

Занимљиво да је у Византијском царству постојала сеоска општина. Њени житељи заједно су користили шуме и пашњаке, па су заједно косили траву, секли грмље, сакупљали кестење и брали јагоде, а заједно су изнајмљивали и пастира и пољара. Чак су и порез, који је држава ради делотворнијег убирања разрезивала на сеоске општине, плаћали заједно. Исто тако, заједнички су одлучивали о разним врстама спорова, припремали прославе и црквене светковине или приређивали сахране. Обично је општином руководио савет стараца.

Међутим, треба нагласити да начин живота у сеоским општинама није био тако идиличан како би то могло да изгледа на први поглед. На основу „Земљорадничког законика”, занимљивог правног споменика који говори о приликама на византијском селу, може се закључити да су сељаци једни другима крали лопате, мотике, плугове, жито. Осим тога, прибегавали су и неким нечасним радњама као што је обележавање туђе стоке клепетушама како би је присвојили, крали су волове и магарце, убијали псе чуваре, палили туђе шупе с дрвима и чак уништавали туђе живе ограде како би сазидали своју кућу.

Будући да су села готово непрестано трпела последице суше, поплаве, града, најезде скакаваца, црва, бува, док су људи боловали од разних болести, од којих су се највише плашили куге, заштита од болести и осталих невоља била је стална потреба села. Било је честих случајева лудила, чијим се узроком сматрала опседнутост демонима. Према веровањима припростог света, демони су обитавали свуда, а нарочито у напуштеним паганским рушевинама.

Почев од краја 9. века сеоска општина почиње да слаби и долази до пропадања ситних сељачких имања која су била својствена за претходно раздобље.

На основу једног документа из 11. века може се видети како је изгледало имање које је цар Михаило VII Дука (1071-1078) поклонио брату од стрица Андронику Дуки. Оно се састојало од неколико парцела земље које су имале око 7300 модија (више од 700 хектара) оранице. Сам господар живео је на пољском имању које се звало Варис, у великој господарској кући са свих страна окруженој терасама. Подови куће и тераса били су поплочани мермером. Поред куће налазило се велико купатило, такође местимично поплочано мермером. Поред мајура налазиле су се помоћне зграде. Пре свега, ту је био амбар који се састојао од подрума, где су се чували кварљиви производи, и просторије која је била изнад, где се смештало жито. Посебне просторије биле су одређене за житарице, сламу и мекиње. При пољским имањима налазили су се и коњушнице и обори за стоку.

Уз господарски дом обично се налазио врт где су расле јабуке, крушке, вишње, шљиве, брескве, дуње, урме, лимун, нар, смокве, мирисни орашчићи и бадемово дрвеће, кестени, ораси. Читав простор између дрвећа био је засађен цвећем - ружама, љиљанима, љубичицама, шафраном. Нарочито су биле омиљене руже јер се веровало да у њиховој природи „има нечег божанственог”. Цвеће се није гајило само из естетских разлога: оно се користило као средство против болести. Сматрало се да се помоћу бршљана лечи болесна слезина, нарцис „добро расхлађује”, а руже „помажу болесним очима”. Поред тога, од ружа се справљала мирисна смеса. Посебно место на имањима заузимали су виногради, где су се гајиле многе сорте грожђа које су се разликовале по боји, величини и облику гроздова и према времену сазревања.

Вероватно најважнији, али у сваком случају најподеснији извори за разна демографска истраживања византијских села су такозвани практици, катастарске књиге које су најбоље очуване за подручје Македоније 14. столећа. Тако су, на пример, веома познати практици изашли из пера пореских чиновника солунске теме Димитрија Апелменеа, Константина Пергамина и Георгија Фарисеја, тројице можда најчувенијих византијских фискалних функционера из првих деценија 14. столећа. У практицима налазимо обиље података који нам могу дати неслућене резултате. Тако је чак утврђено да је бруто стопа прираштаја становништва у појединим подручјима Македоније у 14. веку била прилично велика, чак 44 на 1000, али је у исто време због високог морталитета новорођене деце нето стопа прираштаја била сведена на свега 22 на 1000 људи.

Село Радоливо, смештено на подручју Македоније, северозападно од Пангејске горе, по свој прилици је најпознатије византијско село на Балканском полуострву. На основу података из повеља његова историја може да се прати и у доба турске превласти. Развило се на месту касноримског села чије се име није сачувало, а населили су га Словени и дали му словенско име Радоливо. У његовој околини биле су оранице и виногради који заузимају простор од 126 хектара. Окруживали су га пашњаци и шуме. Становништво Радолива је расло: 1103. године забележено је 122, а 1316. године 226 домаћинстава. У 15. веку уследило је велико опадање броја становника овог села, па је 1464/1465. године имало само 146 домаћинстава.