Протеклог октобра навршило се седам деценија од настанка позоришта за младе које се од дотадашњих и потоњих наших театара разликовало по томе што су дечје улоге увек играла деца, а одрасле су глумили одрасли глумци. Покретачка идеја и име за ово позориште дошли су од славног комедиографа Бранислава Нушића који је крајем те, 1937, године већ био тешко болестан, али још крепког духа.

„Повлашћено позориште за децу и омладину Рода”, како се оно званично звало, основала су два брачна пара. Били су то: пишчева кћерка Гита Предић-Нушић (1894-1970), њен муж Миливој-Мима Предић (1885-1957), драматург, рођака Нушићевих Софија Вукадиновић (1902-1986), глумица, и њен супруг Живојин-Бата Вукадиновић (1902-1949), новинар „Политике”.

У књизи „Родино позориште” (издавач Позоришни музеј Србије), професорка у пензији Зора Вукадиновић дала је опширан историјат овог необичног театра у коме су она и њене две сестре играле као деца. Из тог издања пуног разних података, занимљивих сведочења и фотографија, за овај текст одабрали смо најзанимљивије појединости.

Тако најпре сазнајемо да је позориште убрзо после оснивања и аудиције за будуће мале уметнике почело с пробама драмског програма, као и с наставом балета и певања. Прва представа била је заказана за 19. јануар 1938. године, али је морала да буде отказана. Разлог оправдан - тог дана умро је Бранислав Нушић.

Премијерна представа одржана је већ 23. јануара упркос томе што су Предићи били веома погођени губитком свог Аге, као и сви чланови позоришта.

Програм прве представе био је састављен од девет тачака. Сутрадан је у „Политици” изашао занимљив приказ „Родиног” сценског дебија:

„Најзад су и београдски малишани добили своје позориште. Пред радозналим дечјим очима оно је јуче дебитовало у препуној дворани Коларчеве задужбине. Пуна два сата деца су се забављала пратећи игру својих другова и другарица и старијих глумаца. Малишани на позорници изненадили су чак и велике својом сигурном и лепом игром.

Кроз одшкринуту завесу прво се појавио огроман кљун једне роде из кога је, на велико изненађење и радост дечју, испао један мали спортиста у фудбалском дресу, с фудбалом у рукама. Њега смо отада виђали пред почетак сваке тачке: то је био конферансије, мали Пуша. И сваки пут кад би се појавио, Пуша би пожњео аплауз на коме би му и велики глумци могли да позавиде...”

Истог дана и „Политици” конкурентски часопис „Време” донео је, на својим странама, додуше нешто краћи, извештај о првој приредби у позоришту „Рода”:

„...На овој представи, која је спремљена искључиво за децу и имала ревијални карактер, играла су деца. Око стотину малишана појавило се пред рампом и ту, у врло укусним костимима, под снажним сноповима рефлектора у оквиру шарених кулиса, дало врло лепу представу којој је око хиљаду малишана бурно аплаудирало.”

После тога, ређале су се репризе и премијере. Једна од најуспелијих била је она од 6. фебруара 1938. године кад су изведена три Нушићева кратка комада: „Наша деца”, „Мува и Кирија”, као и „Географија”, драматизација једног одломка из пишчеве „Аутобиографије”.

Прва сезона завршена је 17. по реду представом, изведеном 5. јуна 1938. године. Програм те опроштајне приредбе био је састављен од неких раније успешно изведених комада („Пут у земљу дембелију”, „Несрећна кафина”, „Циркус”), песме и балета.

Друга сезона овог дечјег позоришта почела је 6. октобра 1938. и трајала је до 27. јуна 1939. године. За то време изведено је 27 представа. Међу њима посебну пажњу је привукла представа „Риста спортиста” по комаду познате глумице Љубинке Бобић.

Ево како је „Политика” од 14. јануара 1939. најавила ту премијеру у позоришту „Рода”:

„Љубинка Бобић написала је комедију за децу Риста спортиста с певањем и балетом, и ту описала доживљај једне мамине мазе који је веровао да је спортиста. Међутим, деца за коју је Риста мислио да су ‘обични чубурски џукани’ показала су се као прави спортисти, па су после једне своје мангупске грешке искупили стоструко свој обешењаклук и Ристу спасли отмичара... Осећа се да је ово дело писала глумица која одлично познаје сцену. Деци која играју у Ристи спортисти стављена је у задатак тешка дужност да буду природна, да не декламују, што је вештина коју нису савладали ни многи одрасли глумци... Мали и велики чланови ‘Родиног’ позоришта уложили су много труда и воље да се и младима и старима допадне ова ведра и весела позоришна игра која ће бити приказана сутра, у недељу, 15. о. м...”

Ова комедија заиста је имала успеха. Одржала се на репертоару више од две године, што потврђује и сачувани плакат 109. представе позоришта „Рода”, приказане у недељу, 9. марта 1941. године.

Популарности „Ристе спортисте” сигурно је допринело и то што је с пролећа 1939. године у „Политикином Забавнику” почео да излази истоимени стрип.

У трећој сезони, која је трајала готово целу годину (од 1. октобра 1939. до 22. септембра 1940), приказано је и највише представа - укупно 41. Међу њима најзапаженија је била „Пепељуга”, премијерно изведена 17. децембра 1939. године. Ту познату бајку, коју имају усмене књижевности готово свих индогерманских народа, Живојин Вукадиновић је за „Родину” сцену обрадио и дао као комедију у стиховима.

Последња, четврта, сезона имала је 27 представа. Она је почела 6. октобра 1940, а завршила се 23. марта 1941. године. Из овог раздобља посебно треба истаћи једну представу која је ушла у историју нашег позоришта и наше музикологије. Реч је о „Дечјој соби” - првој српској дечјој опери. Њу је компоновао Миленко Живковић на стихове наше велике песникиње Десанке Максимовић.

Премијера „Дечје собе” одржана је 20. фебруара 1941. у Народном позоришту. Највиђеније гошће на овој представи биле су супруга и кћерка тадашњег кнеза намесника Југославије Павла Карађорђевића. Збивања на сцени Народног позоришта кнегиња Олга и мала принцеза Јелисавета посматрале су из свечане ложе.

Одмах по ослобођењу Београда, иако је рат још трајао, почело је да ради Пионирско позориште. За то су у највећој мери били заслужни оснивачи и власници позоришта „Рода”. Они су под покровитељством УСАОС (Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије) успели да покрену ново дечје позориште у које су унели све костиме, декор и реквизите из позоришта „Рода”. Ново позориште је, у складу с тадашњом политичком ситуацијом, добило и ново име.

Пионирско позориште даје своју прву представу 8. јануара 1945. године, а затим редовно игра на београдским позорницама. У априлу исте године креће на турнеју по Бугарској. Међутим, по повратку с тог, како је у ондашњој штампи оцењено, успешног гостовања, Пионирско позориште убрзо је укинуто.

У мају 1945. године ово дечје позориште прекида рад. Одлука о његовом затварању образложена је тадашњој директорки Гити Предић-Нушић и њеној сарадници Софији Вукадиновић. Речено им је да није педагошки исправно да се деца баве глумом и балетом, да је то чак крајње штетно за њихов узраст, да су у позоришту изложени опасности да стекну болесне амбиције и да је боље да се посвете само учењу.

Пуних пет година после тога Београд је био без дечјег театра. Тек крајем 1950. Гита Предић-Нушић успела је да добије сагласност о покретању дечјег позоришта „Бошко Буха” које је прве представе почео да даје 1951. године. Од тада па до данас у овом театру глуме искључиво одрасли глумци, по чему се оно битно разликује од два претходна - „Родиног” и Пионирског позоришта.

Познати позоришни глумац, редитељ и водитељ, Петар Словенски (1924-2002) овако је једном видео позориште „Рода” и себе у њему:

- Наравно да сам потајно прижељкивао да и ја будем учесник стварања те позоришне чаролије. Тако, када сам пред крај јесени 1937. угледао један оглас, био сам сигуран да ће се моје жеље остварити. Колико се сећам, оглас је гласио: „Позивају се талентована деца која би желела да играју у позоришту да се јаве на телефон 21-383.” Окренем тај број и кажем: „Мислим да сам талентован и зато вам се јављам.” Један женски глас, сазнао сам касније да је био тетка Гитин, рекао ми је да зато што тако мислим дођем у Павиљон „Цвијета Зузорић”. Када сам у заказано време тамо стигао, рекао сам да желим да играм у позоришту, али само цареве, кнежеве и принчеве. Поверовали су ми и моја прва рола била је улога цара у комедији „Цар Ћира”. Занимљиво је да ми је прва партнерка у тој представи била Олгица Спиридоновић која ми је, много година касније, била и последња партнерка у Југословенском драмском позоришту.

...Глума у „Роди” била је права - доживљена. Није се дозвољавало претеривање - преглумљивање или ачење. Деца, а то су били наши гледаоци, могу се убедити само истином. Дечаци и девојчице у гледалишту веровали су нама, својим вршњацима на сцени. Значајно решење било је и то што су деца играла улоге деце, а одрасли - улоге одраслих. Мислим да веома „фалш” делује кад већ угојени, постарији глумац у кратким панталонама, показујући маљаве ноге, покушава да дочара лик немирног десетогодишњака.

Кроз „Родину” балетску школу, коју је водила тадашња позната балерина и лепотица Даница Живановић, прошли су сви њени чланови. Мањи број са успехом, а већина је добила само основна знања о корацима и ставовима класичног балета. Међу полазницима ове школе било је веома мало дечака. Једино је мали Милорад Мишковић, касније светски познат балетмајстор, био заинтересован за игру. Даница Живановић уочила је његов дар и упутила га својој колегиници Нини Кирсановој да даље учи балет.

Тог свог друга из „Роде” Петар Словенски овако је упамтио:

- Сећам се да су на балетским пробама сви били веома дисциплиновани, осим Милорада Мишковића. Он је био толико несташан да није сметао само одраслима, него и нама, деци. Можда се у том његовом несташлуку крила енергија која је од њега створила врхунског играча, што му је донело и ласкаву дужност дугогодишњег директора светских приредби УНЕСКО-а.

Добро знана позоришна, филмска и телевизијска глумица Рената Улмански (рођена 1929) има занимљиво сећање на своје почетке у „Роди”:

- Наша мајка Ерика Улмански прочитала је оглас у „Политици” којим су се позивала деца на аудицију за „Роду”. Како је била од оних амбициозних мајки које желе да њихова деца буду у свему најбоља, одвела нас је све три - Ксенију, Милану и мене да учимо балет код Данице Живановић. Тако смо нас три сестре Улмански заједно почеле да вежбамо, али су ускоро увидели да ја немам смисла за балет, па су ме усмерили у глумице. Наиме, ја сам левак и на вежбама никад нисам могла да се оријентишем шта је десно, а шта лево. Како бих себи у томе помогла, редовно сам бушила чарапу на десном колену да бих знала да ми то није лева нога. Мама се чудила како је то могуће да увек поцепам чарапу на истом месту, а ја јој нисам хтела открити своју тајну. Када се сада сетим „Роде”, имајући за собом дугогодишње глумачко искуство, могу рећи да је дејствовала са више стручности и ефикасности него нека данашња професионална позоришта.