За прву помоћ деда га је сместио у дубоку канту, ван керушиног домашаја. Сан је поново могао да се ушуња кроз отворене прозоре.

Сутрадан, по већ устаљеном обичају, комшија се обрео на вратима с поклоном за нас. Наше свакодневне приче из „природе и живота” добијале су нову димензију - јежић је постао нови становник малог дворишта.

Кад смо га пустили у траву, љутито је фркнуо и убрзо некуд нестао. Одмах је добио порцију млека и, наравно, име. Назвала сам га Боцко. Помно смо осматрали терен: Боцко је био на видику. Пратили смо како њушка и истражује двориште дуж бедема, завирује под сваки грм. А онда изненада нестане. Посудица с млеком била је празна...

Одмах сам почела да смишљам јеловник за Боцка. Знала сам да воли месо, бобице и млеко. Испред празне псеће кућице ставила сам посудице с храном. Нудила сам му поховане шницле (обожава!), па онда шаргарепу (на коју се није освртао), поховане тиквице, сир, понеку јагодицу и малину, режањ сланинице, јаје, семенке сунцокрета, лешнике...

Све би то нестајало изненада и тихо. Али, и ја сам била упорна! Претраживала сам двориште и већ кад сам помислила да се завукао у шупу, полако сам подигла кућицу за пса: под њом је било скровиште обложено травом и сувим иглицама. Право гнездашце у коме је Боцко спокојно спавао надомак наше куће!

Тада сам почела да освајам његову наклоност. Редовно сам му нудила ђаконије, позивала га по имену, причала и пратила док шета двориштем. Кад бих покушавала да му се приближим, увек сам на длану имала нешто што он воли. Открила сам да спава прекривен травнатим ћебенцетом. Излазио је кад му се ћефне. Тај травнати покривач под који се завлачио доводио нас је у сумњу да је у питању скотна јежица. Али, Боцко је тако мали, а и ништа видљиво се није дешавало.

Окупљали смо се на тераси и ја сам редовно подносила извештаје. Боцко, сад већ Божидар-Бока, почео је да ме препознаје по гласу. Кад бих га позвала, он би из траве дигао њушкицу и непогрешиво налазио место где сам га чекала. Прилазио ми је брзо, без страха. Јео је с мог длана. Некад би шапицом свлачио храну доле, гурао ме да му не сметам. А ја сам му причала. Причала и додавала комадиће шницле или сира. Тако смо се обоје ослобађали страха. Ја сам већ слободно мазила његове боце, чешкала га испод браде и по стомаку. У једном тренутку, подигла сам га у крило, али му се то није допало. Фркнуо је на мене па сам га брже-боље спустила. Фркне и накостреши се сваки пут кад направим неки наглији покрет. И главу одмах савија надоле. То ради и кад га преварим - испружим руку и зовем га, а она празна. Онда се љутне и брзо окреће леђа.

И тако, Бока се сасвим одомаћио. Направио је више кућица, има летњиковце, свој тоалет. Ми меркамо безбедну башту да га сместимо трајно, а све се више везујемо за њега. Да је женка, то више нико ни не помишља. Дружимо се скоро месец дана...

Е, ту смо се преварили! Пре неко вече кренем у „редован ноћни обилазак” и игру жмурке с Боком. Код бурета с песком гомилица земље и неко ришка. Помислим: Бока. Приђем ближе и спазим једну лоптицу како се бори с брдом земље. Бечим се, али у лишћу рена чује се неко шушкање, и испод листа се помаља још једна бодљикава лоптица! Фркће чим се померим!

Сутрадан, наша устаљена тројка за дружење налази се у стању највеће приправности. Комшије, наша деца и рођаци, сви су обавештени о великом открићу. Али ту још није крај! Пред подне, ПЕТ бодљикавих лоптица пословало је и ленчарило у врху дворишта! Телефон нам је опет био усијан.

И све креће из почетка. Два најхрабрија „извиђача” стигла су под терасу, и мој Боцко, јежица, упознаје их са мном. Заједно грицкају семенке с мог длана, и некад ме мало угризу за прст. Надам се да ће ме и они прихватити за пријатеља.

Радост је у нашој кући.

Јежићи су добили имена према редоследу доласка у мензу, на вечеру. Први је стигао Атос, па Портос, затим Арамис, онда Љутко, и на крају Плашљивко. Шуњали би се дуж бедема и наглом променом правца покушавали да ме заварају. Завлачили би се под кућицу тобоже неочекивано, а онда се појављивали испред, где су их чекале ђаконије. Дозвољавали су ми да их храним и мазим по стомаку док једу, чешкам по глави и боцама, а кад им досадим, завлачили би се под кућицу да мало дремну.

Једном сам несмотрено зграбила Љутка протуривши своје прсте између његових ножица, он се измигољио и пао на леђа! Срећом, није било високо, али ми то никад није заборавио. Редовно је покушавао да ме грицне за папучу и знао је толико чврсто да ме држи да сам га подизала увис без муке! Семенке сунцокрета и лешнике, које сам нудила као вечерњу посластицу, увек је јео с најдаље гомилице, шуњао се испод степеница да ме завара, прикрадао се изненада и тихо с друге стране. После сам у „Политикиним” причама из природе прочитала како су јежићи велика злопамтила и мудрице. Осведочила сам се у истинитост те приче.

Ове дивне, паметне и плахе животињице хранила сам и мазила два месеца. Била сам тако срећна с њима. И зачуђена тим нашим дружењем и неком врстом љубави која је, наравно, прво улазила кроз стомак! Укусан залогај учинио је да ме дивља шумска животиња најпре препозна по мирису и гласу (вид им је слаб, али су слух и њух непогрешиви!) и прихвати моју испружену руку.

После два месеца, бебе су порасле толико да их је било тешко разликовати од маме. Ближила се и јесен и ми смо одлучили да их однесемо у природу. Требало је да се навикну на своје природно станиште. Деда Ђорђе и мој муж одабрали су шумарак у близини две баре, где је хране за њих било довољно и сигурно. Једне вечери пред крај августа последњи пут сам спремила њихову вечеру. Било је свега што они воле. Полако сам хватала једног по једног малог пријатеља и стављала у дубоку кутију. На крају, подигла сам и Боцка. Нежно и с бескрајном љубављу спустила сам га међу јежиће.

Опростили смо се од њих пред саму ноћ остављајући тацну с храном у трави. Сутрадан, отишли смо на то место: тацна је била олизана, а они су дремали у неком новом скровишту, далеко од мог погледа...