Године 1968. нобеловац Френсис Крик уредно је сажео сва дотадашња сазнања о генетским токовима у живим бићима и предложио оно што је за стручњаке постало „средишња догма” молекуларне биологије. До тада се већ знало да ћелијско језгро садржи хромозоме чији се број мења од врсте до врсте. И, ако се неки хромозом довољно размрси, угледаће се његов садржај - изувијани молекул ДНК. Када се ДНК одмота, види се да је сачињена од двоструке (хеликоидне) завојнице чији се ланци држе заједно пошто их повезују мостови упарених, комплементарних база. Када су 1953. године Вотсон и Крик открили грађу ДНК, постало је јасно да се у ДНК крије шифра (код) за грађу беланчевина. ДНК се сама дуплира (копирање, репликација), из ње се добија РНК (преписивање, транскрипција) и та РНК је кључни чинилац који одређује које ће беланчевине бити направљене у рибозомима и заступљене у ћелији (превођење, транслација). Беланчевине су те које обављају сав рад унутар ћелија. Оне су и њихова грађа.

Међутим, показало се да је израз догма био несрећно изабран јер он у себи садржи непроменљиво и непоколебљиво веровање и по томе је сасвим супротан од научне претпоставке која је само тренутни предлог који би требало да усмери будуће огледе. Научна претпоставка сматра се привременом и подложном променама или чак одбацивању ако то у било ком тренутку налажу нове чињенице. Тако је и било. Како је расло сазнање о генетским токовима, верно својој стварној природи научне претпоставке, Криково оригинално гледиште трпело је промене током последњих тридесетак година.

Испит времена положила је она Крикова тврдња из „догме” која говори да генетска информација тече од нуклеинских киселина ка беланчевинама, а не и у супротном смеру. Никада до сада није забележен случај да се из беланчевине могу добити нуклеинске киселине. Али, данас знамо да је Криково почетно гледиште било непотпуно. Новија истраживања открила су да генетски подаци могу да теку и напред-назад, између нуклеинских киселина ДНК и РНК. Наиме, код неких вируса постоји обрнуто (реверзно) превођење и копирање РНК у ДНК, уз последично убацивање њиховог генетског материјала у геном домаћина (на пример, код ХИВ-а и других „ретровируса”). Откриће ензима реверзне транскриптазе 1970. године и двосмерног информационог тока између ДНК и РНК, било је толико значајно да је њиховим проналазачима Дејвиду Балтимору и Хауарду Темину донело Нобелову награду (за физиологију или медицину, 1975. године). У почетку је изгледало да се ово догађа само код вируса, али данас се зна да је ова појава у знатној мери присутна и у ћелијском животу. У ствари, око 50 одсто нашег генетског материјала у свакој од ћелија потиче од овог, обрнутог поступка. То је утицало да се промени Крикова полазна шема тока генетских података и добро позната путања превођења од ДНК у РНК прошири у „двосмерну улицу”.

Уобичајено је да добра научна претпоставка поставља и нова питања. Ни „средишња догма” у томе није била изузетак. Молекуларним биолозима који су покушавали да одгонетну како је на Земљи настао живот наметало се кључно питање: на који начин је отпочело размножавање? Тачније, који се од кључних ћелијских токова први развио, стварање ДНК или настанак беланчевина? Али, у покушају да на њега нађу одговор, заснован на биохемији какву је заговарала „средишња догма”, стручњаци су се неизбежно сударали с чувеним парадоксом: шта је старије, кокошка или јаје? Јер, ако је ДНК могла да се склопи и да се потом копира једино уз помоћ ензима беланчевина, а ти ензими могу да настану само посредством ДНК, онда је очигледно да ниједно од њих није могло да се развије прво, а да и друго није било присутно.

Овај парадокс био је познат и Крику у тренутку када је предложио своју шему тока генетских података. Да је тим сазнањем био прилично уздрман, показује и податак да је међу првима предложио следећу, тада само теоријску могућност - можда је РНК била први генетски информациони молекул који се развио пре ДНК или беланчевина дајући касније и једно и друго. Готово петнаест наредних година овај предлог остао је само занимљиво размишљање. Биолози нису могли да потврде својим огледима да РНК има довољну биохемијску разноврсност која је неопходна да би могла да испуни улогу прамајке свих молекула.

Све се променило почетком осамдесетих година када су амерички стручњаци Томас Чек и Сидни Алтман, независно један од другог, открили „рибозим”. То је у ствари РНК која има каталитичке способности (убрзава и поспешује ћелијске токове). Отуда и њено име које је настало спајањем речи рибонуклеинска киселина и ензим. За то важно откриће двојица стручњака добила су Нобелову награду за хемију 1989. године. Цео свет нових могућности, које се тичу порекла живота и почетног развоја, отворио се пред биолозима. Доказ да РНК може да испуни обе кључне улоге које захтева прамајка свих молекула био је пред њима. РНК, значи, може и да шифрује генетске податке и да делује као користан катализатор способан да ствара (синтетише) друге молекуле, можда и ДНК и беланчевине. Овај нови поглед о настанку живота на Земљи назван је хипотеза о РНК свету. Она је молекуларним биолозима скинула велико бреме с леђа: уколико је исправна, парадокс кокошке и јајета (ДНК прва или беланчевина прва) више не постоји.

Деведесетих година 20. века молекуларни биолог Џек Шостак намерио је да испита овај РНК свет у својој лабораторији у Општој болници у Масачусетсу. Он је у вештачким, лабораторијским условима (ин витро), створио услове који су подражавали развој једног природног, дарвиновског процеса. Његов поступак заснивао се на одабиру (селекцији) неколико молекула РНК од великог броја различитих молекула РНК. Тако је добио молекуле који су били способни да се самокопирају и изведу одређени каталитички поступак. Заправо, у овим огледима настајали су рибозими који су могли да повезују нуклеотиде, амино-киселине за РНК, да изводе оксидо-редукционе реакције или да се сами повезују са састојцима који граде опне.

Ипак, неки истраживачи сматрају да је вероватније да је РНК свету претходио један још једноставнији свет. Поставило се и питање како су настали први нуклеотиди.

Да ли је оно што се показало изводљивим у лабораторији заиста могло да се одиграва и у природним условима пре око 3,8 милијарди година? То још нико са сигурношћу не може да тврди. Протекли век донео је велики помак у правцу сазнања како се зачео живот на Земљи. Хоће ли се у овом, у који смо тек закорачили, доћи и до коначног одговора?

Замисао о спонтаном стварању била је на делу (веровање да живи организми настају из неживе материје).

Фридрих Велер у лабораторији добио уреу - „животна сила” избачена као неопходан чинилац за стварање органских материја.

Чарлс Дарвин објављује капитално дело „О пореклу врста” у коме предлаже теорију биолошке еволуције засновану на природном одабиру.

Луј Пастер огледом оповргао важећу теорију о спонтаном стварању. Када се течност загреје до кључања и тако убију присутни микроорганизми, у течности се неће развити нови организми ако се задржи у стерилном окружењу.

Александар Опарин искористио геолошке чињенице да би показао да је млада Земља имала оскудну атмосферу без кисеоника и да су прва једноћелијска бића могла да настану од једноставних органских молекула присутних у тој атмосфери. На неки начин, то је била скраћена верзија теорије спонтаног стварања.

Биохемичар Џ. Холдејн сматрао је да је живот настао када је Опаринова млада атмосфера била под дејством енергије ултраљубичастог зрачења и топлоте Земље која се хладила.

Стенли Милер извео оглед који је подржао Опарин-Холдејнову хипотезу. У хемијској посуди помешао је гасове „примитивне атмосфере” и потом их у трајању од недељу дана подвргавао електричној струји - настале су амино-киселине.

Биолог Џејмс Вотсон и физичар Френсис Крик објавили свој рад о грађи ДНК.

Маршал Ниренберг, са сарадницима, започео петогодишњи подухват разбијања генетског кода откривајући да мРНК, сачињена у потпуности од базе урацила, може да се преведе у пептид изграђен од амино-киселине фенилаланина.

Вотсон и Крик поделили Нобелову награду за откриће грађе ДНК.

Сол Спигелман приказао копирање и развој РНК молекула и хемијској посуди.

Френсис Крик и Лесли Оргел предложили да је можда РНК била прамајка свих молекула. Тиме су утицали да се „средишња догма” унапреди.

Дејвид Балтимор и Хауард Темин открили обрнуто преписивање вирусне РНК у ДНК.

Хари Нолер предложио да рибозомска РНК учествује у поступку превођења мРНК у беланчевину.

Томас Чек и Сидни Алтман открили прве примерке РНК молекула с каталитичком способношћу - рибозиме.

Валтер Џилберт исковао назив „РНК свет” да би описао хипотетичко време током кога је РНК била први информациони и каталитички молекул.

Кери Малис развио ПЦР (полyмерасе цхаин реацтион), поступак који је омогућио брзо копирање ДНК и РНК у лабораторијским условима, а тиме и свеобухватно проучавање молекуларне еволуције.

Чек и Алтман поделили Нобелову награду за откриће каталитичке РНК.

Користећи ПЦР технику, Џералд Џојс развио технику појачавања и селекције РНК у лабораторијским условима.

Нолер показао каталитичко дејство рРНК у стварању пептидне везе.

Малис добио Нобелову награду за развој ПЦР технике.

Џек Шостак у лабораторијским условима начинио прве успешне кораке ка селекцији самокопирајућих РНК молекула.

Дејвид Бартел и Питер Анрау искористили селекцију да би показали да РНК може да каталише стварање нуклеотида.