Да ли сте знали да у музеју можете да се играте? Нисте? Е, па сад знате! Уосталом, ако не верујете, питајте децу која долазе на Радионице Октобарског салона па ће вам она рећи да је то истина!

А каква је то радионица, шта се тамо ради? Шта је то Октобарски салон? Ко су та деца?

Радионица се зове „Говориш ликовни језик?” Смислили су је у Културном центру Београда како би децу упознали са сликама, скулптурама и осталим радовима савремене уметности. Испоставило се да је Октобарски салон баш као створен за то. Ако нисте знали, Октобарски салон је једна важна и велика изложба савремене уметности постављена у неколико галерија у Београду и у једном музеју. Одржава се, како јој и само име каже - током целог октобра, па све до 11. новембра. На њој излажу уметници из целог света.

Радионица због које причамо целу ову причу, одржава се чак три пута током „Октобарца”. Намењена је школској деци и смештена је баш у просторе у којима су изложена уметничка дела. И нико ту ником не смета: ни слике и скулптуре деци, ни деца њима. Напротив! „То и јесте циљ наше Радионице. Хоћемо да покажемо да савремена уметност није само за одрасле, или само за једну групу људи, на пример за историчаре уметности или студенте сликарства, него је намењена свим узрастима, па и деци”, каже Александра Естела Бјелица-Младеновић, кустос Културног центра. Пре него што објаснимо шта то тамо, у музеју или галерији, међу уметничким делима раде деца, ево само још неколико података о Радионици. „Хтели смо да деца осете да музеји и галерије нису неки чудни простори, затворени за њих. Хтели смо да им покажемо да тамо има разних ствари које вреди видети и које би могле да им буду повод да и они сами нешто нацртају или направе. Прошле године одржана је прва Радионица. Показало се да савремена уметност и деца умеју да разговарају лепо и на прави начин. На овој Радионици, чини ми се, тај разговор је још и лакши зато што је овогодишњи Октобарски салон сав у цртежима, акварелима и скулптурама животиња, лутака, деце - а то су облици и теме које и они сами цртају.”

Али, најбоље ће бити ако вам испричамо шта се то ради на тој Радионици! На пример, ево како је било на првој.

Одржана је у Музеју „25. мај” где је смештено највише уметничких радова „Октобарца”, у суботу, 6. октобра. Можда је баш сад тренутак да кажемо да су наредне заказане 20. октобра и 3. новембра, свака у неком другом простору. У Музеју „25. мај” било је петнаестак деце од шест до дванаест година. Никад се пре тога нису видели. Дочекали су их Естела, Цеца и Каћа. Цеца, Светлана Спасић-Глид, и Каћа, Катарина Прелић су координатори програма, што значи да су помагале деци да им током два сата Радионице буде забавно и корисно, да се играју, али и да понешто сазнају о уметности.

Прво су причали о томе шта је музеј, а шта је галерија. „Музеј је велика зграда која се састоји из више соба, више галерија, а у галерији се показују уметничка дела. У музеју се чувају старе ствари, а у галерији се показују нове”, казала су деца и ставила до знања да им је јасна разлика између ових простора, и да им је јасно где се налазе. Затим су заједно обишли изложбу, загледали радове, говорили шта о њима мисле, свашта питали - између осталог и да ли смеју да пипну сузе девојке коју је један вајар претворио у белу скулптуру. Кад су све видели, свако је изабрао рад који му се највише свиђа. Највише њих изабрало је скулптуре „Ахгха” Фабриса Ланглада из Француске (наслов је подражавање првих бебиних звукова), „Девојка дух” Кевина Френсиса Греја из Ирске (то је бела девојка с чијег лица све до земље „теку” сузе од перлица), „Човек с крилом” Хјансу Кима из Сеула (деца коју је машта уздигла изнад света, па могу да га виде онако како нико од одраслих не може), „Савременици” Глорије Фридман (група људи у мантилима и пословним оделима који уместо лица имају сатове који показују време), „Аир ЛиЬуид” Данијела Чуста Петерса из Шпаније (две кутије с прозорима у којима су камере па се на екрану види шта има унутра, а може да се види и свако ко прође поред њих), цртежи и акварели „Роршахов тест” Рут Барабаш из Француске и „Без наслова” Марине Перес Симао из Француске.

„Очигледно је да прихватају оно што је реалистично и што могу да схвате, али то исто раде и одрасли”, каже Александра Естела. „Допао им се Кимов дечак с крилима. Прво их је, истина, зачудила толика реалистичност ове скулптуре - мора се признати да он заиста изгледа као да је жив - али баш зато што је такав они су га прихватили. Допао им се и уметников приватни простор, кутије с камерама Чуста Петерса, зато што могу да виде себе.”

Затим се свако фотографисао поред свог омиљеног рада, за успомену. После су им Цеца и Каћа поделиле хартију где су објаснили зашто им се неки рад допада. На пример, једанаестогодишња Тијана овако је објаснила зашто се одлучила за скулптуру девојке: „Зато што је рад споља леп, а кад се погледа иза кристалног вела види се лобања. Свиђа ми се и то што показује осећања.” А шестогодишња Сара је написала: „Зато што је требало дуго да се ради и зато што је лепо.” Оги, који има седам и по година, изабрао је скривене просторе кутија с камерама и јасно и гласно објаснио: „Зато што је леп.” А Милена: „Зато што је чудан и има пуно скривених ствари.”

Е, онда су сви поседали испред скулптуре „Ахгха” Фабриса Ланглада, и поразговарали о њој. Прво, о скулптури. „Зашто је тај рад скулптура?”, питала је Цеца. „Скулптура је зато што се хода око ње”, објаснио је неко. „Шта се види на тој скулптури?” „Девојчица с букетом цвећа, вилењак, зечићи, лане”, набројала су деца. „А зашто се овде види лице, а с друге стране нема ничег?” „Ја знам зашто. Зато што не може на два места да буде лице”, казала је мала Сара, а Цеца је објаснила да наличје значи да нема ништа нацртано, а лице да има.

Кад су завршили причу о скулптури, Цеца им је прочитала причу „Ово сам ја, Клариса Бин” Лорен Чајлд. Прича је била сва у сликама, а на њима девојчица Клариса и њена породица и све оно што им се дешавало у причи. Цеца је деци показала те цртеже и објаснила да је сваки од њих сцена, а сцена је кад се нешто дешава, исто као што је и скулптура сцена. Затим су деца добила много разнобојних фломастера, бојица, оловака и дебеле хартије беле, жуте и сиве боје и почела да цртају оно што им се највише допало из приче коју су чули.

„Хајде да свако нацрта по једну ствар, да се договоримо ко ће шта да црта да не буде више истих ствари”, предложио је Алекса и сви су се сложили. Цеца и Каћа су им објасниле зашто је један крај хартије коју су добили савијен: „После ћемо ту да ставимо лепак и све што нацртате залепићемо на велики картон.”

А онда су цртали, додавали су један другом фломастере или шта је већ коме требало, договарали су се да ли је боље овако или онако - радили су заједно, у групи, а опет свако посебно. Цеца и Каћа биле су ту ако некоме нешто затреба. Нацртали су Кларису, њену старију сестру каћиперку Марси, маму како се купа у кади, тату за столом на послу, комшијског пса, шпагете, телевизор на коме је омиљена серија Кларисине породице, мамину торбу и још свашта из њиховог живота. На крају су Цеца и Каћа залепиле цртеже на велики бели картон, тамо где су им деца рекла.

Тај њихов рад, и радови деце с друге две дечје Радионице Октобарског салона, биће изложени у Културном центру Београда као део Октобарског салона. Да сви могу да виде како деца дивно цртају.