У нас има три квалитета кафе: прво домаћа кафа, друго кафанска кафа, и треће канцеларијска кафа.

Иако смо ми мужеви дужни увек да хвалимо домаћу кафу, ипак знамо да су оне друге две боље и претпостављамо их домаћој. То је онако исто као кад се муж врати с пута о коме не би смео положити рачуна жени, па лежући у кревет узвикује: „Бадава, ништа слађе од своје кућице и од свога кревета!”

Тако ми хвалимо и домаћу кафу, то јест ону што нам жена скува.

- Три у кафани да попијем, па ми није слатка као једна твоја - рекао сам ја већ толико пута досад жени, зато да бих после двадесет минута још са кафанског прага викнуо:

- Једну кајмаклију!

Али је надасве канцеларијска кафа. Ви већ сви знате за тај лепи српски народни обичај да се у државним надлештвима по цео дан пије кафа и пуши турски.

Било их је министара или начелника, оних што су се на Западу навикли на меланж, који су покушавали да војују против овог народног обичаја, али нису успели.

Чим су забранили кафу, осетили су огроман застој у раду. Просто се зауставио цео државни точак. Бадава строге наредбе, бадава инспекције, бадава што старији груне изненада у канцеларију млађега да види да ли ради. Сви раде, а државни точак опет стоји.

- Ама, господине секретаре, ја сам вам од јутрос дао седамнаест предмета за рад а ви сте до подне свршили једва један, и то... - примећује строго начелник.

- Па јесте! - одговара скромно секретар.

- Ја не знам шта вам је од неког доба?

- Право да вам кажем, господине начелниче, откако сте забранили кафу и цигару у канцеларији, не умем да радим. Не умем просто да концептирам.

- То значи и сви остали?

- Сви. Ено их писари, сваки час излазе у чекаоницу да пуше, а практиканти и не избијају из нужника.

- О мај! - почеше се начелник за увом, слегне раменима, одобри кафу и дуван по канцеларијама и државна машина одмах крене свом силом напред.

Тако је то код нас. Ако не верујете, а ви отидите у које хоћете министарство, начелство или уопште канцеларију државну, па ћете видети како је држава сама, из канцеларијских трошкова, назидала чак и оџаклије за кување кафе.

Та канцеларијска кафа тако је важан покретач нашега државнога живота да мене неће изненадити ако се при првој ревизији устава, кафи нарочитом одредбом загарантује опстанак у државним надлештвима.

Под тако повољним условима, какве српска држава нуди тој грани домаће индустрије, кување кафе се код нас развило до необичнога савршенства. Зна се, на пример, и на гласу је Главна контрола, као врло угледна кафеџијска фирма, па онда Министарство спољних послова, па онда кафа Државнога савета.

Упоредо са развићем те индустрије развијало се и ривалство између појединих надлештава.

На пример, позната је у историји српске индустрије она дугогодишња борба и ривалство између Министарства иностраних дела и Министарства финансија око питања где се кува боља кафа. И чиновници и момци ових министарстава поделили су се у два табора, као Монтескијевићи и Капулетовићи, и почели просто да се мрзе.

Кад су једног младог дипломату стрпали из Министарства иностраних дела у порезнике, њега колеге нису жалиле што прави тако рђаву каријеру, већ што ће сад бити приморан да „пије рђаву кафу Министарства финансија”. Тако је исто било и обратно, кад је један ђумругџија отишао у дипломацију, што је, међутим, код нас много чешћи случај.

У последње време учинило је врло велики утисак кување кафе у Државном савету. Изгледа да је кафа у Државном савету однела рекорд и, када би Министарство привреде код нас водило мало више рачуна о развитку домаће индустрије, ја верујем да би кафи Државног савета досудило награду.

Једна је само незгода код те кафе Државнога савета. Момак кафеџија таксирао је шољу кафе 1,50 динара за државне саветнике, а један динар за писаре Државнога савета. И та би такса била оправдана да није досад већ изазвала неколико сукоба. Тако, на пример, нерасправљено је питање: пошто је кафа кад саветник части писара, а пошто опет кад писар части саветника. И онда, у тој разноликој такси лежи извор и многим другим сукобима. Тако, на пример, кад саветник оде у писарску канцеларију, па каже писару да поручи кафу, а он је, то јест саветник, попије.

Да би се избегли сви ти сукоби, изгледа да ће за време ферија саветских изаћи ово питање пред пленум Државнога савета, те ће се тако питање о канцеларијској кафи једном већ расправљати и пред највишом административном влашћу.

А и било је време да се том важном државном питању поклони мало више пажње.