Предели Венере имају маглени, магични изглед сновиђења. Због облака који је увек покривају, на њеној површини је мрачније него на Земљи иако је ближа Сунцу.

Шуме лутају Венером, а ветровитим данима лете. Слабо осветљено, кржљаво лишће подсећа на паучинасто крзно па грање изгледа као корење обрасло седим паперјем.

Велика влажност и слаба сила теже изродили су фауну код које је тешко разликовати крила од пераја, као што је готово немогуће разликовати поједине биљне и животињске врсте.

Због мањка светла и због киша које падају дан и ноћ, куће су од стакла, сличне шареним акваријумима и стакленим баштама од витража.

Кише лију по стакленим крововима, слапови се сливају с кровова на терасе, с тераса на терасе, па низ зидове које застиру воденим завесама.

Улице и путеви на Венери се по обичају покривају терацом. Ова градитељска техника зближава сликарство и мозаик. Терацо од разнобојних каменчића и песка се не слаже него сеје. Ситнији од коцкица мозаика, захвалан је за деликатне акценте и преливе.

На Венери људи остају деца и кад одрасту. Сазру и окрупњају, али остану исти - велика деца, велика три метра. За разлику од Деце с Венере, људи на Земљи сазревањем постају безмало нова животињска врста.

Одраслим Земљанима расту мишићи и дојке, брчићи и друго крзно, а Деци на Венери ништа од свега тога. Остају ћосава и главата као деца. Одрасла Деца имају веће главе од људи са Земље захваљујући томе што је сила теже на Венери слабија него на Земљи.

Деца су због слабије силе теже слабија од Земљана, а због мрачнијих дана и светлијих ноћи не разликују тако јасно јаву и сан.

Детиње велике главе Деце пуне су ведрих снова исплетених од Сунчевих, Месечевих и звезданих зрака, иако оловни облаци увек скривају небо од њихових очију боје воде.

Венера је јединствена држава. Никад у својој историји није била подељена на царства или краљевине. Нико не влада грађанима Венере, чак ни они сами не владају собом. Сасвим су опуштени, па им историја протиче у миру, радосном раду, песми и разговору.

Иако тамо никад није било рата, долине и планине пуне су прастарих камених утврђења. Та утврђења су уметничка дела, споменици које су Деца подигла у знак жалости за жртвама ратова на Земљи и Марсу.

Како се на Венери није ратовало, утврђења су, упркос старости, и данас у одличном стању. Деца се издалека диве лепоти стреловитих торњева и кула стражара израслих као трудови на ћошковима бедема и не пада им на крај памети да их оштете.

Деца се не боре јер се не боје своје маште. Не лажу себе нити глуме пред другима. Нема опасности да неко буде проглашен за чудноватог или лудог, па нико није уплашен и опасан, нити је икад пожелео да буде другачији јер га нико не присиљава да личи на остале.

Не ратују јер се не поводе за једном идејом, а поређење, такмичење и друге облике борбе, тако омиљене на Земљи и Марсу, сматрају, иако дуготрајним, ипак пролазним просташтвом, безбожништвом и болешћу од које су људи страдали хиљадама година.

Људи су на Земљи и Марсу запостављени, у жељи да се уклопе у друштво. То уклапање производи непрестано болно незадовољство, лична неоствареност доводи до самоуништења људског рода, јер неприродно мали људи упорно праве неприродно велике људе.

Деца су једноставна и срећна, уз игру и песму расту, сазревају, добијају децу и унуке, а довека остају то што јесу - деца.

Немају заједничку идеологију, већ свако има своју, сви углас чаврљају и певају у непомућеном складу с надахнућем.

Ноћне ношње су раскошне и разноврсне, али је немогуће наћи две једнаке, тако да у ствари нема говора о ношњама, бар не о оним по којима се једно племе разликује од другог.

Свако у сну носи своју живу и живописну личну ношњу. Некад више личе две ношње из удаљених градова него оне испод истог крова.

Венеријанце не треба бркати с Венецијанцима иако по њиховој митологији Харон гондолом превози душе мртвих преко Стикса, у Рај.

Главни град и највећа лука државе Венере, једине на истоименој планети, је Венеција. Звучно слагање имена овог важног средишта дечије цивилизације с именом планете - Венеција и Венера, истиче у први план музикалност испред прозаичних страна духа.

Музика је важна у дечијем општењу и начину размишљања. Надахнуће лебди у ваздуху, у даху којим говорник и певач пуне груди пре него што ће речима и гласом обликовати мисли и снове. У ритму срца, боји гласа...

Зато надахнуће називају слухом. Код Венерине Деце сасвим је природно да стотину људи који су се окупили на некој свечаности цео сат не проговоре ни реч, а да ником због тога не буде нимало непријатно.

Неки од њих седе или леже склопљених очију, непомични, други лагано играју уз нечујну музику из најдражих сећања, трећи се мирно, ћутке гледају у очи, или се грле и љубе под олујним планинама облака.

О каквом се ту обичају ради? Не ради се ни о каквом обичају, него о потреби, једнако насушној као глад, жеђ и дисање, о надахнућу, о ослушкивању. Иако изгледа да је разговор замро, он је заправо потонуо кроз мрежу испуцалог дна, дубље од панцира речи и оклопа слика.

Нетачан је утисак да су се отуђили, напротив, само се ћутке представљају и упознају.

То може да се упореди с њушкањем паса и мачака, с љубавном песмом птица, или с бојом и мирисом цвећа које привлачи бубе да разнесу полен пољем.