Постојање бројних школа мишљења, често у оштром сукобу, створило је погодну климу и за разне видове неетичког понашања у науци, од којих су преваре они најгори. Случај који ћемо овом приликом размотрити занимљив је из више разлога, не само због огромног угледа који је преварант уживао за живота, већ и зато што расправа око ставова које је заговарао до данас чак ни издалека није завршена.

Британски психолог сер Сирил Барт (1883-1971) био је један од зачетника савремене психологије и највећи заговорник школе хередитаризма - схватања да је интелигенција појединца одређена превасходно његовим генетским наслеђем. Од 1931. године био је професор на угледном Универзитетском колеџу у Лондону, а 1946. године добио је и племићку титулу у знак признања за радове у дечијој психологији и психологији образовања. Био је оснивач и дугогодишњи уредник „Британског часописа за математичку и статистичку психологију”, једног од најугледнијих светских гласила у овој области, и председник Британског друштва психолога. Био је први научник с којим се званично посаветовала једна светска влада у вези с реформама образовања. Овенчан бројним признањима, почастима и положајима (од 1960. године и доживотни почасни председник Менсе, што је посебно иронично у светлу каснијег развоја догађаја), умро је у дубокој старости у Лондону 1971. године од последица рака. На први поглед - једна каријера за углед.

Тек неколико година након Бартове смрти почело је да се одмотава клупко које је показало да је овај бриљантни психолошки „доктор Џекил” имао и друго, далеко мрачније лице. „Мистер Хајд” је био „клозет-расиста”, то јест довољно мудар да схвати да ставови о биолошкој надмоћи једне расне групе над другом нису више омиљени, те да их не износи у јавност мада их има у његовој личној преписци и другим приватним текстовима и разговорима. Сем тога, у часопису чији је био оснивач и уредник, објавио је чак 63 научна рада под својим именом - што само по себи није прекршај етике, мада се може сматрати унеколико чудним, те поставити питање да ли су његови радови доиста задовољавали све стандарде који су тражени од других аутора (пошто се налазио у позицији кадије из оне наше народне „кадија те тужи, кадија ти суди”). Међутим, неетичко понашање јесте то да је неколико научних радова у часопису где је био уредник објавио под псеудонимима. И не само то, већ је после под својим правим именом на те текстове и одговарао! Такође се чини - мада се ово понекад оспорава - да је Барт измислио бар једног коаутора сопствених потписаних текстова. Ово бизарно понашање откривено је тек много касније и није од кључног значаја за научне расправе које се тичу његовог имена, јер поменути чланци нису садржали неке сензационалне налазе. Међутим, оно много говори о личности самог Барта.

Права „бомба” експлодирала је три године након Бартове смрти, 1974, када је принстонски психолог Леон Камин открио читав низ недостатака у Бартовим резултатима, нарочито онима који су се тицали испитивања такозваног коефицијента корелације за интелигенцију код једнојајчаних близанаца. Као присталица хередитаризма, Барт је очекивао да једнојајчани близанци, нарочито они који су расли и васпитавани у различитим окружењима, и даље имају готово исти коефицијент интелигенције (познати ИЫ). У две књиге и више десетина радова на ову тему - који су знатно допринели његовој слави - Барт је тврдио да је степен корелације (технички изражен преко такозваног коефицијента корелације) висок, конкретно око 0,77. Савршено подударање давало би овај коефицијент једнак јединици, а одсуство сваке везе између резултата једног и другог близанца давало би коефицијент корелације једнак нули. Камин испрва није закључио да су Бартови резултати кривотворени иако су му били сумњиви - уместо тога тврдио је да се ради о безвредним и аљкаво обрађеним резултатима који нису вредни пажње, што је образложио у књизи „Наука и политика ИЫ-а” објављеној 1974. године. Ова књига оштро је напала опште хередитаристичко становиште. Иронично је да је само мало пре објављивања Каминове књиге други познати амерички психолог, Артур Џенсен, објавио рад где је такође нашао грешке у Бартовим подацима. Пошто је Џенсен био значајан заговорник хередитаризма, занимљиво је да су два истраживача потпуно супротних погледа на питање наслеђивања интелигенције дошла до сличних закључака у погледу Бартових података.

Прва званична оптужба да је сер Сирил Барт кривотворио резултате својих огледа појавила се 1976. године, из пера доктора Оливера Џилија, медицинског дописника „Лондон санди тајмса”. Основна „тачка оптужнице” била је сумњива постојаност коефицијената корелације за тестове интелигенције даване једнојајчаним близанцима у Бартовим студијама. У свакој студији Барт је давао укупне резултате за све парове раздвојених једнојајчаних близанаца које је до тада тестирао. Његови првобитни резултати објављени су 1943. године, затим их је допунио 1955, а 1966. године дао је резултате за највећи скуп од укупно 53 пара једнојајчаних близанаца одгајаних различито од раног детињства. Логика чињеница била је јасна: уколико резултати тестова покажу висок степен корелације за особе које имају исту генетску грађу (једнојајчани близанци), а васпитавани су у различитим окружењима, то би пружило снажан доказ за хередитаријанску тезу да је интелигенција условљена претежно генима. У својим истраживањима Барт је објавио следеће вредности коефицијента корелације - 1943. године: р = 0,770; 1955:

р = 0,771; 1966: р = 0,771. Ови коефицијенти корелације доказују снажну везу између генетике и интелигенције. Једина невоља с овим резултатима била је што су исувише добри.

Наиме, ко год се озбиљније бавио обрадом статистичких података зна да чак и за појаве које су узрочно-последично неоспорно везане (рецимо, температура ваздуха у подне и дан у години или старост бебе и њена тежина), додавање нових података увек ће променити статистичке величине као што су средња вредност или коефицијент корелације. Уколико су мерења добра, а појава доиста правилна, промена коефицијента корелације биће мала - али нема начина да након додавања нових и независних података он остане тако упорно константан као што је случај код Барта. Јасно се очекује да постоји далеко већа променљивост међу коефицијентима када се додају даљи скупови испитаних близанаца. Другим речима, вероватноћа да се добију овако савршени резултати, чак и када би интелигенција доиста била наследна с фактором од 0,77, изгледа попут вероватноће налажења пословичне игле у пласту у првом додиру са сеном - далеко мања од вероватноће да је Барт видео само оно што је и желео да види.

Други критичари касније су истакли да је заправо невероватно да је Барт успео да нађе тако велики број истоветних близанаца одгајаних одвојено. Необично је - али прилично у духу читаве приче - да је сам Барт у истраживању из 1955. године изјавио да је било веома тешко да нађе 21 пар субјеката током више од две деценије рада. Али, свега једанаест година касније, 1966, он пријављује 53 пара близанаца (повећање од 2,5 пута!) без икаквих коментара о посебним напорима или путовањима по забаченим крајевима света у потрази за близанцима. Доцнија поређења показала су да су сва психолошка истраживања о близанцима рађена у читавом свету између 1922. и 1990. године имала укупно мање од 53 пара близанаца који су задовољавали Бартове критеријуме. Другим речима, човек који је сам признао колико је то тешко, имао је више среће и успеха у налажењу близанаца од неколико десетина својих колега током више него двоструко дужег времена!

Или су бар неки близанци били једноставно... измишљени? Камин и Џили, а затим и многе њихове колеге тврдили су да је ово најједноставније, а самим тим - у складу с поставкама науке - и најбоље објашњење. За разлику од бројних других превара, овде је могући преварант био мртав, највећи део његове архиве је нестао (један део нестао је, наводно, током Другог светског рата), а и сама превара била је од оне интелектуалне врсте где је веома тешко ухватити починиоца на делу. Огроман углед који је Барт уживао за живота био је гаранција да такве оптужбе неће бити лако прихваћене. И доиста, избила је расправа усред које је највећи британски историчар науке Лесли Херншоу почео да пише Бартову званичну биографију. Херншоу је имао безмерно поштовање према Барту - чак му је одржао говор на сахрани. (Ово је веома важно у склопу онога што се затим десило.) Био је изазван и љутит због оптужби на рачун његовог покојног пријатеља и јавно је тражио од академске заједнице, пре свега Британског друштва психолога, да одложи доношење суда све док не заврши детаљна истраживања везана за Бартову биографију. Он признаје да је прећутна намера целог пројекта била да се Бартово име једном заувек очисти од сваке примисли скандала или неетичности. Међутим, како је све детаљније и дубље испитивао Бартове личне забелешке, писма и други материјал који му је био доступан, почели су да се нагомилавају крајње узнемирујући налази који су Херншоуа навели да постепено промени мишљење. У објављеној биографији „Сирил Барт, психолог” (1979) он јасно признаје да, мада многе ствари због протока времена и пословичног „недостатка доказа” не могу бити коначне, нема никакве сумње да је Барт, у погледу истраживања о близанцима, починио превару.

Закључци до којих је Херншоу дошао имали су огроман одјек у академској јавности. Данас већина истраживача сматра да они и даље важе, да је Барт измишљао резултате уместо да по индијским и кинеским селима, или америчким предграђима тражи раздвојене једнојајчане близанце, па је тако ушао у ову својеврсну академску историју бешчашћа. Треба рећи и да су нека од поновљених истраживања с близанцима дала резултате другачије од Бартових. Међутим, постоји и мањи број истраживача који су остали верни Барту и тврде да је он оклеветан без могућности за одбрану. Двојица међу њима су Роберт Џојнстон и Роналд Флечер.

Наравно, питање наслеђа ИЫ има и данас озбиљне друштвене и политичке последице - толике да је чак велики део савремене расправе о профилисању путем анализе ДНК, као и могућностима биотехнолошког побољшања људског генетског кода, мање или више отворено подстакнут стварном или привидном везом између генетске грађе човека и његових интелектуалних моћи, наводно приказаних кроз ИЫ. Живимо у добу у коме ИЫ тестови могу да одреде какав смо посао добили, у који ћемо род војске бити мобилисани, па чак и хоћемо ли бити чланови неког клуба, друштва или неког удружења. Стога - и то је најважнија поука из читаве афере с преварама сер Сирила Барта - треба бити веома опрезан када се у овој области неки ставови одређују као научни. Чак и ако званично потичу од научника, не морају самим тим бити ближе истини.