novi broj

 


www.politikin-zabavnik.rs











svet kompjutera

viva baner

ilustrovana politika



 


Прича за потомке
Враћајући се с одмора крајем септембра, Гвенит Колс је сишла из воза у Пикерингу, граду у коме живи, и продужила према јавном ве-цеу. Ова седамдесетседмогодишња Енглескиња, иако то не воли да призна, не чује баш најбоље. То се потврдило оним што ју је снашло. Кад су на разгласу објавили да се ве-це затвара и да се моле сви да изађу, Гвенит то није чула. Не слутећи шта је чека, изашла је из кабине и ухватила се за браву, али... Упорно је лупала и викала, али нико се није појавио. Морала је да се помири с тим да ће ноћ провести у тоалету. Срећа што је у коферу имала џемпере. Један је ставила на столицу да јој буде удобније, другим се огрнула. У ташни се затекло и нешто кекса и сок. Тако је дочекала седам сати ујутру. Службеница која је отворила тоалет била је веома изненађена кад је видела старицу.
- Сад ми се цео догађај чини смешним - рекла је касније Гвенит Колс - али, верујте, није ми било пријатно закључаној у ве-цеу. Међутим, све је то сада иза мене. Овај догађај препричаваћу деци и унуцима и знам да ће то постати једна од забавних прича из прошлости.


Плетеница од млека
У месташцу Сала Конзилина поред Салерна, у Италији, направљена је недавно највећа моцарела на свету. Као што је познато, моцарела је врста италијанског младог сира. Ова огромна моцарела била је у облику плетенице дуге педесет шест и по метара, ширине тридесетак центиметара. Тридесет пет млекаџија направило је ову плетеницу од сира за само деведесет минута, потрошивши четири хиљаде литара млека и око пет стотина литара сиришта. Тројица мајстора су плела плетеницу: у просеку, сваки је плео траку од сира дугу нешто више од седамдесет метара. Житељи месташца Сала Конзилина били су срећни из два разлога: ушли су у Гинисову књигу рекорда, а и због тога што моцарела не може дуго да стоји, јер би се покварила - тако да су је одмах појели.


Басови су плоднији
Мушкарци високих, пискавих гласова могу да се љуте колико год хоће, али ово је само исход једног научног истраживања које су пренеле светске новинске агенције и које каже: мушкарци с дубоким гласом плоднији су од оних с високим! После вишегодишњих истраживања, ово је заједнички закључак научника с три америчка и канадска универзитета: Харвард, Флорида и Мекмастер. Постоји могућност да су некада давно и мушкарци и жене имали исту висину гласа која је потом полако почела да се разликује. У ствари, одвајање мушких (дубоких) од женских (високих) гласова последица је еволуције и то није нимало случајно - сматрају професори. Своја истраживања амерички научници обавили су у Африци испитујући начин живота појединих примитивних племена и њихових припадника старости између 18 и 55 година. Та племена иначе живе готово једнако као што су живели пре много векова. Утврдили су да мушкарци дубоких гласова имају више деце од мушкараца који имају високе гласове.


Невеста ватрогасац
Једна двадесетпетогодишња Румунка дошла је почетком јесени да полаже испит за ватрогасца у - венчаници! Посао јој је био неопходан, али кад је сазнала да је баш истог дана кад је заказана њена свадба позвана и на проверу знања ради ступања на дужност ватрогасца, била је очајна. Најпре је отишла код свештеника да се посаветује. Он јој је рекао да не ваља отказивати већ заказано венчање. Она га је послушала. Рођаци су јој такође казали да је лош знак ако млада скине венчаницу и обуче неку другу одећу на дан венчања и да то доноси несрећу. Тако се девојка најпре венчала, присуствовала свечаном ручку, а затим, онако у венчаници, отишла да види хоће ли успети да обави и други важан задатак. Испоставило се да је била сувише расејана и узбуђена због венчања јер није положила тест за ватрогасца, тако да је нису примили на посао.


Пронађено благо
Ништа није случајно. То би могао да потврди архитекта Глауко фон Винстер кога је судбина недавно дотакла на веома необичан начин. Наиме, руководећи радовима на изградњи болнице у граду Серијате код Бергама (Италија), он је у темељима, недалеко од реке Серио, нашао запечаћену пивску боцу. У њој је било писмо, тачније врло стара порука која је потицала из 1912. године и гласила: „Ко ову поруку нађе, наћи ће благо!” Писамце је потписао Карло фон Винстер, тринаестогодишњак који је запечаћену боцу бацио у реку Серио пре готово једног века. Да ли је могао да слути да ће после деведесет пет година ту боцу наћи његов син? Свакако да није. Било како било, син се осећао као да је нашао право благо, поруку од свог оца. Иначе, на том месту некада је била фабрика пива породице Фон Винстер.


То се зове бити срећковић
Џошуа Хенсон је из свог родног града Блера, у америчкој држави Висконсин, недавно допутовао послом у Минеаполис, у Минесоти. Оставио је ствари у хотелу „Хајат” и с двојицом пословних људи отишао на вечеру. Око пола два ујутру, под дејством веће количине малигана, лифтом се попео на седамнаести спрат. Шта се догодило кад је изашао из лифта и зашто је, уместо да уђе у собу, наставио да иде ходником, остаће тајна. Тек, пролетео је кроз
прозор који се на крају ходника пружа дуж целог зида. Правим чудом двадесетдеветогодишњи Хенсон је преживео пролетевши кроз надстрешницу од дебелог платна постављену изнад улаза у хотел, која је успорила и ублажила пад. Кад су га превезли у болницу, лекари нису могли да поверују да је човек који је пао са седамнаестог спрата само мало угруван и, осим неколико подлива на телу и сломљене ноге, није био теже повређен.


Илустровале Неда Докић и Светлана Кнежевић

Корак назад