Легенда приповеда о неком Арапину који је био толико шкрт да је његова жена ишла у поцепаним хаљинама и јела чорбу од прженог брашна. Понекад би јој дао и мало пиринча, али то је било веома ретко... А кад би у њихову кућу којом згодом дошли гости, домаћин би се сакрио само да избегне да их послужи хлебом и медом, како је налагао древни обичај. Живот им је протицао у беди и оскудици иако нису били сиромашни. Једнога дана с далеког пута пристигоше женина браћа. Желели су да се увере како им сестрица живи. Чим их је угледала, жена поче да се јада и исприча им све о мужевљевој шкртости. Браћи се та прича није нимало допала. Решили су да га науче памети и одвикну од шкртости.

Пођоше на пијацу, тамо купише прашак за успављивање и позваше зета у крчму на ручак. Сазнавши да ће га шураци частити оброком, шкртац с особитим задовољством прихвати позив. За њихов сто доносили су препуне пладњеве. Није знао колико му је доста хране. Браћа нису ништа окусила, док је тврдица јео и више него што је могао.

На крају обеда шкртицу једва отпратише до куће будући да је у крчми готово захркао. Јер, с огромном количином хране, он је прогутао и прашак за успављивање. Кад су се уверили да је чврсто заспао, шураци га увише у бело платно које су чврсто зашили оставивши само мали прорез да би могао да дише. После извесног времена, шкртица се од хладноће пробудио... У међувремену, шураци су се прерушили - један се огрнуо кожом јелена, а други кожом пантера - и почеше моткама да ударају несрећника. Он схвати да се налази на гробљу, тачније у самом гробу, па помисли да су две сподобе животињских обличја, Мункир и Накир, анђели казне и освете. Стога поче да кука из свег гласа и преклиње за милост. Шураци кренуше да га испитују: „Кад си сиромашнима последњи пут нешто поклонио? Кад си својој жени купио хаљину? Кад си је нечим укусним почастио?” Питања су била многобројна, а одговор само један: „Не сећам се.” Шкртица напослетку поче да плаче, а шураци навалише још јаче да га туку. Кад су видели да је готово сасвим онемоћао, понесоше га кући и рекоше сестри: „Више немаш разлога да очајаваш. Пусти мужа да се наспава и ујутру ће се пробудити као сасвим други човек - излечен од тврдичлука.”

Следећег јутра, чим се пробудио, тврдица је отишао на пијацу. Развезао је кесу с новцем и накуповао разне ђаконије за кућу. За жену је изабрао најлепшу хаљину која се могла наћи у вароши. Враћајући се, уз пут је свим просјацима дао богату милостињу. Кад је на вратима угледао своју жену онако у крпама, пољубио је и предао јој дарове као и најукусније намирнице за свечани ручак. Жена је била срећна. Њен муж очито се сасвим променио. Више није имала разлога да се жали. Шкртица је постао добар и племенит човек.

Друга легенда о шкртицама потиче из Венеције и везује се за део града познат као Канаређо. Код моста недалеко од цркве Мадона дел’Орто, с леве стране налази се прекрасна велика кућа. То је дворац Мастели, назван и „Камила” јер се на прочељу куће налази рељеф који приказује камилу - симбол пустиње. На тргу Цампо деи Мори посетилац и дан-данас може да види три необичне статуе од камена које наводно приказују браћу Мастели: Антонија Риобу, Афанија и Сандија. Четврти кип, нешто даље, приказује њиховог слугу. Браћа Мастели били су трговци који су у Венецију дошли преко Грчке око 1112. године. Венецијанци су их називали Мастелијима, што никако не звучи арапски, али ни грчки. У ствари, мастелло на италијанском значи здела, ведро, што је говорило о великом иметку ових досељеника. Легенда каже да је света Магдалена претворила браћу Мастели у камене стубове зато што су били страховите шкртице. Осим што су избегавали да плаћају сопствене рачуне, браћа би насамарили свакога кога су могли. Па чак и оне које никако нису смели - удовице и сиротињу. Мирне душе преварили су једну удовицу која им је поверила продају скупоцених тканина. Сву зараду задржали су за себе. Несрећна удовица их је проклела и, како се верује, стигла их је казна с неба. Једног јутра продавци из њихових дућана нашли су их окамењене... Тешка казна за тврдичлук.

Неки ипак верују да су се браћа Мастели некако извукли, те да су заправо кришом напустили Венецију да не би платили нагомилане дугове, а за успомену оставили кипове од истарског камена. Неки су, међутим, спремни да се закуну да у фебруару (месец кад су пре много векова браћа нестала), бар један дан, с лица статуе Риобе Мастелија теку сузе. Ако у том часу пролазник наслони длан на његове камене груди, може да осети и како му куца срце. Значи ли то да се Риоба Мастели покајао?

Да ли шкртице заиста могу да се покају и преобразе у великодушне људе као што је то наговестио писац Чарлс Дикенс описујући господина Скруџа у чувеној новели „Божићна песма”? Тврдичлук би се могао описати као смањена способност, спремност да се троши новац, да се поклања и отуђује оно што човек (тачније шкртица) поседује. Другим речима, болесна везаност за новац и предмете. Често је шкртица обузет жељом да увећа своје богатство, без обзира на то да ли је оно велико или мало. Међутим, тврдица не мора истовремено бити и похлепан. Његов основни циљ јесте да ни по коју цену не да оно што већ има.

Осећања која прате живот шкртица су страх, стрепња, сумња, ужас, усамљеност, забринутост, завист, љубомора... Није потребно да човек буде нарочито паметан да би схватио како је живот шкртице мукотрпан и јадан. Осим тога, тврдичлук је лоша друштвена појава, јер тврдица занемарује добробит других и усредсређује се само на сопствену. Руку на срце, тврдичлук се данас, поготово на Западу, сматра уобичајеном појавом, природним начином понашања. Једноставно, свако брине о својим добрима и о томе да их ни са ким не дели. Хришћанство тврдичлук сврстава у један од највећих грехова. У осуди шкртости најдаље иду будисти: они сматрају да се шкртост заснива на погрешном разумевању добробити и среће - срећа није материјална срећа. Реч је само о илузији среће која преувеличава добре стране неког предмета.

Оно што шкртицама посебно загорчава живот, то је што их људи често избегавају. Додуше, шкртице су често недруштвене мада ни то не мора да буде правило. Понекад траже друштво како би им други нешто платили, па макар и једно пиће. Њихова устрепталост и болесна брига да не изгубе ништа од свог иметка, често је смешна. Другима, наравно. Њима није. Зато су шкртице од давнина надахњивале писце и комедиографе, од античких времена до данашњих дана. Поред Молијеровог „Тврдице” и Стеријиног „Кир Јање”, описане су у многим књижевним делима. Тврдице живе свој живот и у вицевима. Највише је о Шкотланђанима које сматрају окорелим шкртицама, али и о Пироћанцима, Ђеновљанима, такође познатим по томе да имају „гују у џепу”, наводно, као и Јевреји.

Надамо се да нисте помислили да се тврдичлук заиста може везати само за поједине народе или грађане одређеног места... То је питање нарави, а помало и ствар животног избора.