Негде око 866. године стигну два руска кнеза, Асколд и Дир, из Кијева на лаким лађама и с бројном посадом под Цариград. Дуго су га опседали, али се тврди град добро бранио. Опсада је потрајала све док се није подигла бура и потопила њихове лађе, те их Грци победе и заробе.

Кнезови незнабошци и њихова исто тако незнабожачка војска први пут је дошла у додир са хришћанским светом, са идејом хришћанства и, што је можда најснажније утицало на становнике мање развијене земље из које су дошли, с велелепним грађевинама богате Византије, међу којима се издвајала црква Свете Софије, Божанске мудрости. Подигнута у 6. веку за време цара Јустинијана, обложена разнобојним мермером и блиставим мозаицима, ремек-дело византијске архитектуре, али и једно од најсмелијих грађевинских остварења уопште, нарочито својом огромном куполом и обиљем разноврсних украса зрачила је лепотом, богатством и моћи византијског света.

Занесени новим сазнањима, придошлице варвари примили су крштење од тадашњег патријарха Фотија и постали први Руси хришћани. Онда су се вратили у своју отаџбину водећи са собом и једног епископа који је, како су забележили грчки хроничари, са успехом проповедао међу Русима нову веру пошто је, на њихов позив, бацио једно јеванђеље у ватру, а оно није изгорело, и тако их уверио у његово божанско порекло.

Хришћанство је у Русији напредовало, нарочито у престоници Кијеву где је већ постојала и саборна црква, али су и велики кнезови и велике масе народа остале у многобоштву. Тако је велики кнез Игор Свјатославич (912-945), који је с Грцима често водио рат и склапао мир, до смрти остао у својој старој вери, али се његова удовица Олга, која је једно време била регенткиња, крстила 955. године у Цариграду и добила име Јелена. Вративши се у Русију, трудила се да тамо рашири хришћанство, али није успела да наговори чак ни свога сина Свјатослава. И он и његов син Владимир, о коме постоји податак да је имао и до 600 жена, остали су многобошци.

Кад је Владимир, назван Велики, у првим годинама своје владавине извојевао неку значајну победу, од силне радости хтео је да принесе људску жртву Перуну, главном руском богу, и коцка падне на младог хришћанина Јована. Отац младићев, Теодор, такође хришћанин, покушавао је на све могуће начине да убеди народ у безумност људске жртве и у ништавност идола Перуна, али без успеха. По заповести кнеза Владимира, и отац и син су посечени. Њих славе као прве мученике међу Русима.

Знатно касније схватио је Владимир да су Руси са својом вером на много нижем ступњу цивилизације од суседних хришћанских народа. Како пишу хроничари, међу којима и Нестор, отац руске хронографије (умро 1114. године), пошаље изасланике у разне суседне земље и увери се у значај једнобожачких вера - јудејства које је у оно време код суседних Хазара било веома заступљено, затим ислама и најзад хришћанства - а онда одлучи да прими хришћанство грчког обреда.

Зашто је пала баш оваква одлука, ако се зна да су још за време регенткиње Олге, Игорове удовице, западни мисионари, међу којима и Адалберт Тријерски, касније архиепископ магдебуршки, безуспешно покушавали да покрсте Русе? Вероватно због оне већ поменуте цркве Свете Софије, јер су посланици из Цариграда описивали православни обред тако да су се, веле, док су присуствовали грчкој литургији, осећали као да нису у цркви него на небу.

Међутим, гордом Владимиру није одговарало да се мирољубивом молбом обрати Грцима за крштење и мисионаре, јер би се, тобож, тако пред њима понизио, па је прво повео против Грка рат и отео им Херзон - данашњи Крим. Потом је послао изасланике у Цариград и понудио мир ако му цареви Василије II Бугароубица и Константин VIII, који су заједно владали, дају своју сестру Ану за жену. Тада ће се преобратити у хришћанство и он и његов народ.

Потучени Грци радо су пристали и послали принцезу Ану у Херзон, заједно с митрополитом Михаилом и с великом пратњом коју су чинила многа и световна и духовна лица. Пред својом невестом Владимир се затим крстио, па се ту обавило и венчање.

Заједно с војском која се такође крстила у Херзону вратио се у Кијев Владимир, сада покрштени Василије, и, „у целом свом бићу промењен”, отпустио својих 600 жена и заповедио да се статуа бога Перуна разбије, а њени остаци баце у Дњепар. Пошто је покрстио своје синове, позвао је све становнике Кијева да се окупе на обалама Дњепра ради крштења. Сви који би требало да добију исто име стали су у један ред и тако их је митрополит Михаило крстио заједно.

Тако је почело и одатле се раширило хришћанство по свој Русији, што милом што силом, после тешких борби које су предузимали Владимир и његов син Јарослав кога су због подизања велелепних цркава и због цркви наклоњеног законодавства назвали руским Јустинијаном. И тако је, још пре краја 10. века, осим кијевске митрополије, основано још шест епископија: Новгород, Черњигов, Бјелгород, Владимир Волински, Јарослав и Ростов.