кличу победници док марширају кроз град. Парада је врхунац њиховог крвавог ратног похода преко трња до звезда. Кроз патњу. Кроз опасности. Преко трња. Кроз жртве. Per aspera ad astra. Многи од оних који су кренули у рат нису овде. Остали су да леже негде уз тај пут с устима пуним мрава. Зато они који овде славе, који марширају, осећају се бесмртнима јер ономе ко преживи толике опасности чини се да никада неће умрети. Кад се прославља победа, слава се чини опипљивом, тријумфатор се осећа свемоћним, краја му нема, море му је до колена ...

То на улицама Рима еуфорична светина дочекује легије овенчане ловорикама. Гомила је увек и свуда иста. Данас ти се диве, обожавају те, пуна им уста твог имена. А сутра? Сутра ће те можда каменовати, пљувати за тобом, ружити и псовати. Не мари. Данас је дан славе и плебс засипа поворку цвећем.

„Carpe diem”, довикују. Дан је победников, макар овај.

Али, престоница царства није дочекивала сваког победника тријумфом. Правила су била тачно одређена. Да би тријумфовао, војсковођа је своју војску морао да доведе кући, јер то је био једини јасан и недвосмислен знак да је рат окончан и да је опасност прошла. Макар од тог непријатеља. Победник је морао бити заповедник легија које су извојевале значајну победу над значајним непријатељем. Значајном победом сматрала се она у којој је проливено много непријатељске крви, у којој је убијених било више од пет хиљада, она коме је крунисала рат у којем су опасности којима се војска изложила биле велике. Значајан непријатељ је онај који је достојан поштовања. Није било довољно победити непријатеља нижег положаја као што су гусари, разбојници, угушити побуну робова. Такве победе нису давале право на тријумфалну поворку чак и ако их падне стотина хиљада, јер такви су непријатељи били недостојни славља.

Сенат је све то морао да има у виду кад се одлучивало хоће ли победоносна поворка имати знак тријумфа. Победнику је често, као утеха, почаст одавана у облику овација: једноставније и мање помпезне светковине.

Тријумфална поворка кретала је са западне обале Тибра, с друге стране градских зидина. Победник би тамо, на Марсовим пољима, чекао док му не отворе Тријумфалну капију, отварану ретко, само у оваквим изузетним, свечаним приликама. У тренутку кад би његове кочије ушле у pomoerium - свете границе града Рима, тријумфатор би команду симболично предавао сенату чији су га магистрати чекали на уласку у град. Тиме би се окончала његова команда.

На челу тријумфалне поворке иду сенатори. За њима се крећу трубачи, па кола претоварена ратним пленом и заплењеним оружјем као доказ да борба није била бесмислена, па барјаци војсковођа побеђене војске; затим и саме заробљене непријатељске вође с породицама и други заробљеници, понекад и егзотичне звери, па музичари, робови који носе слике освојених градова и знамење побеђених народа, један снажни, бели бик без белега, за жртвовање. За њима у четворопрегу који вуку бели коњи, и они без белега, иде сам тријумфатор лица обојеног у јаркоцрвено. окруњен је златним венцем, обучен у пурпурну тогу пикту, обрубљену и извезену златом. Леђа му штите његови одрасли синови, верни генерали и још вернија војска, и они у тогама и овенчани ловором, без оружја и оклопа - јер пут их води у град иза зидина, где људима под оружјем нема приступа.

Поворка се креће улицама Рима по познатој, увек истој путањи: Via Triumfalis, Circus Maximus, Via Sacrs до Форума, а оданде узбрдо до одредишта - Капитола. Тамо ће тријумфатор жртвовати бика и затим у Јупитеровом храму понудити своје ловорике врховном божанству показујући тако да, иако победник, не жели да постане владар. И тако ће се окончати званични део прославе победе и почетак народног весеља. Врата свих храмова биће широм отворена и тамјан и смирна гореће на сваком олтару, војска ће се растурити по граду да слави, да се гости и пијанчи са плебсом до касно у ноћ.

кличу победници.

У таквом часу, јединственом и посебном да га ретко који смртник на својој кожи искуси, свакоме кроз главу пролети неблагоразумна помисао да је слава победила смрт. Баш свакоме, макар на трен и макар нехотице. Такав је човек створ, незасит. Зар није с толиком снагом и силом све могуће? Свакога понесе суманута жеља, па зашто не би победника - војсковођу који да није горд као што јесте никада не би постао то што јесте?

Тријумфатор јесте достојан почасти. Али слава победника је јавна опасност; може да се изопачи, да букне као Етна. Толике трупе, чак и ненаоружане опасност су у престоници. Мудри сенатори, научени својим и туђим грешкама, недавним и древним искуствима, знају колико моћи човек удахне док се у кочијама од злата у туници боје царског пурпура окићеном небеским звездама креће кроз прегласне и неумерене исказе одушевљења и колико је његово тело нејако да ту силу у себи обузда. Због тога, док траје победоносни марш кроз град, тријумфатор ни на тренутак не сме остати сам. У стопу га прати и с њим се на кочијама вози посебан пратилац, најмудрији од свег царског робља. И док народ урла, латице веју, тријумфатор одмахује, роб се не одваја од победника чврсто држећи круну од златних лиски ловора над његовом главом. А шта то говори? Шта по светом задатку сужањ победнику неуморно пришаптава на уво?

Memento mori. Hominem te memento!

Упозорава га да кроз дане славе и моћи који га чекају мора да прође трезвен. не сме да допусти да га слава понесе. То је можда теже него победити. Како год то сада изгледало слава је пролазна и живот има крај. Победник је опијен тренутком у коме слава изгледа бесконачна, не сагледава се и не разуме. Колико год то банално звучало тријумфатору не сме бити допуштено да заборави да је само смртник, једнак сваком другом и да ничија није горела до зоре.

И шапуће таква кобна упозорења мучени роб, а славу не познаје, богатство само посматра и срећу замишља. Осушила му се уста од понављања. Узалуд, нико њега у тој гужви нити слуша, нити чује. А сав је скршен од толиког труцкања на тврдим точковима по још тврђој калдрми, руке га боле од држања венца над победниковом главом и доста му је свега. Свег тог циркуса и шараде.