Доспео сам на списак посматрача Мачке. „Једна смена траје два сата. Да је дужа - наступио би замор и посматрање би ослабило. Између смена је читав дан - речено ми је. - Колико смена можете да радите? - Па не знам... - рекао сам (стварно нисам знао своје могућности). - Можда око недељу дана... Седам смена... Највише десет. А колико се плаћа?”

Човек у прегрејаној просторији завалио се у фотељу. изгужвана кравата лежала је на углачаној дасци стола, где осим ње и телефона више ничега није било. - Зар ви нисте из Лиге повратног времена? - зачуди се човек подигавши на мене космате, знојаве обрве.

- Не, дошао сам за свој рачун - рекох суво, не упуштајући се у детаље.

Неколико секунди је размишљао, али га моја ситуација није обесхрабрила.

- У том случају, Асоцијација може да вам плати десет долара на сат. Да ли вам одговара?

- Мислим... да... - рекох, брзо се прерачунавајући уз сумњу да ли ћу имати пара за повратак.

- Наша Асоцијација је сиромашна - човек саосећајно рашири руке - трудимо се да продужимо Мачкин живот, али што дуже траје, то је занимање јавности мање, све је теже наћи спонзоре. Немојте заборавити да је Шредингерова Мачка смештена у ову комору и подвргнута непрекидном посматрању још пре педесет година. Тако да је право чудо што још има ентузијаста попут вас...

Он баци поглед ка мени. Ја смерно погнух главу.

Наредног дана одвели су ме до прозора поред кога је требало да на два сата заменим претходног посматрача, млађег човека ретке жућкасте браде. Док је Мачка лежала у комори и спавала, он није скидао очи с ње.

- Да ли сте спремни? - упита ме, не окрећући главу према мени.

- Не баш. Хтео бих да знам шта тачно треба да радим - рекох.

- Треба само пажљиво да гледате Мачку, да ни на тренутак не скинете поглед с ње. Ништа више. Па? Да ли гледате?

- Да, гледам - рекох.

- Само, молим вас, немојте одмах отићи, објасните ми још нешто.

- Мачка спава?

- А шта ће се десити ако се пробуди?

- Како? Зар не знате? - зачуди се младић.

- Зар ви нисте из Лиге повратног времена?

- Нисам. Ту сам по својој вољи.

- А, тако. Онда, наравно, ништа не знате, и треба да вам се каже... Па, видите, Мачка не може да се пробуди јер се у комори ништа не дешава.

- Како је то могуће?

- Сасвим једноставно: пошто се посматрање не прекида ни за тренутак, нема ни колапса таласних функција. Значи, нема дешавања. Све постоји само као могућност. Мачка може да угине, и што време више одмиче, већа је и вероватноћа тог догађаја. Али, та вероватноћа никада се неће остварити јер је за њену реализацију нужан колапс таласне функције, а он може да наступи само у почетном тренутку посматрања.

- Веома занимљиво - рекох.

- Баш имам среће што сам учесник тако јединственог огледа.

- Заиста нисте ништа знали? - мој млади колега још није могао да поверује

- Ма нисам! Часна реч! - убеђивао сам га, не скидајући поглед с Мачке. Она је, склупчана, спавала. Била је црна, с белим шапама, ућебаног крзна, као изједеног лишајевима, и очито веома мршава: кости су јој јадно штрчале из коже.

- Да ли је храните нечим? - упитах.

- Зашто бисмо? - спремно одговори колега, који, видевши у мени новајлију, није журио да оде.

- Не разумете? То би био процес, покренуло би се време, почели би да се одвијају свакакви догађаји, покренуле би се хемијске реакције и све остало. Храна би почела да се вари и претвара у екскременте, они би се затим избацивали...

- Али ипак. Таласна функција не би могла да колабира пошто посматрање стално траје.

- Баш тако. Видите како сте добро разумели. Тамо, у ту комору, ништа не продире, осим неизбежног погледа посматрача. Зато је тамо време стало. Било какве манипулације - с Мачком, с јелом, излучевинама - неизоставно, чим се подвргну посматрању, уносе временску неповратност...

- Дозволите, а зашто мислите - упитах - да је Мачка још жива? Ипак, у питању је педесет година...

- Шалите се? Уосталом, очекивао сам то питање. Нисте још вични да га исправно поставите. Шта је то живот и шта је то смрт? Мачка - коју видите пред собом - представља вероватну комбинацију живе и мртве мачке. У сваком тренутку времена она је суперпозиција две таласне функције: пси и пси на енти. Ако је пси од т функција „живе мачке ”, која се креће из прошлости у будућност уз монотони раст, и означава вероватноћу њене смрти у датом тренутку, онда је пси од тн - функција „мртве мачке”, такође монотоно растућа, првој у сусрет, то јест из будућности у прошлост, и означава вероватноћу... па, вероватноћу њеног васкрснућа, па да... Хоћете ли да запалите?

- Био бих вам захвалан. Да ли припаљујете?... Дајте и мени... Тако... Дим неће сметати?

- Пуштајте га са стране, да вам не улази у очи... Пепељара је с десне стране, надохват руке. И молим вас, немојте заборавити док будете отресали пепео... Елем, шта сам оно хтео да кажем? Да, суперпозиција. Ствар је у томе да док траје непрекидно посматрање, ниједна од тих функција не колабира, то јест те вероватноће се не остварују. Можемо само рећи за Мачку да је „ни жива ни мртва”, то јест и жива и мртва истовремено, уз одређену вероватноћу ових стања... мада и није баш тако. Пошто је била жива пре педесет година, на почетку посматрања, онда се ни сада, дакако, ништа није променило, јер је време у комори заустављено.

- Дозволите - успротивих се, прилично зачуђен. - Ако тако гледамо на живот и смрт, онда сам и ја сам некаква суперпозиција двеју таласних функција? Је ли тако? И за мене се, значи, не може поуздано тврдити да ли сам жив или мртав, већ само с извесном дозом вероватноће?

- Сасвим тачно! - прихвати мој сабеседник.

- Видите, већ сте све разумели. Наравно да се о вама не може рећи ништа одређено све док се не успостави посматрање. Зар никада нисте, на пример, приметили чињеницу да се човек осећа добро па и јесте реално здрав све док се не обрати лекару? Је ли тако? Но, видите! Треба само да оде у болницу на неко испитивање, и већ га сахрањују. Истина? О чему се ради? Па сасвим јасно: чим се укључи посматрање, таласне функције трпе колапс. Ништа једноставније.

Нетремице сам гледао Мачку која је спавала и размишљао. Немам представу о томе шта мачке сањају. А сан је исто нека врста процеса. Највероватније ништа не сања. И сасвим јој је свеједно да ли је жива или мртва. Да, Шредингер није био луд кад је овде сместио мачку а не човека: он би могао сам на себе да мотри, у случају да не спава и да је при пуној свести... Да, то је несумњиво важан детаљ. Обратих се свом младом инструктору:

- Зар то има везе с лекарима? Смешно. Ради се о тако малим узнемиравањима и упадима, да се могу мирно и занемарити.

- Како? У поређењу с чим да се занемаре?

- Па макар и у поређењу са самопосматрањем. Ето шта нас неизбежно убија - управо самопосматрање!

- А, имате на уму саморефлексију? - он живну и заклима главом.

- Па наравно! Сасвим сте у праву. Али немојте заборавити да нас саморефлексија убија само зато што је испрекидана. Не можемо да обезбедимо непрекидно самопосматрање, пажњу нам одвлаче друге мисли, сигнали. Али када би се човек препустио помном самоспознавању једном заувек, онда би и тренутак смрти за њега био пука могућност: Његова таласна функција избегла би колабирајућу путању. Сигуран сам у то. То је бар јасно!