Домаћи задатак за све нас

Запамтите ове младиће!

Ко су „Сморовци”? Како су с двадесетак година доспели у финале Билијевог такмичења? Како су без завршеног факултета већ почели да предају на њему и како су, одрастајући у саобраћајној гужви, одлучили да направе програм којим ће се борити против загушења у саобраћају?

Тим „Смор” – Невен Тубић, Иван Вујић, Милан Стојић и Сава Чајетинац на такмичењу у Сеулу.

У тренутку кад су Невен Тубић, Иван Вујић, Милан Стојић и Сава Чајетинац (познатији као „Сморовци”), заједно са Владаном Симовим, ушли у редакцију „Политикиног Забавника”, деловали су сасвим обично - као и већина београдских студената и средњошколаца. Ту је градски сленг, у причи провејава студентски начин живота, познавање саобраћајних невоља у време највећих гужви...

Али, телефонски разговор који је претходио њиховом доласку у редакцију није био нимало обичан. Требало је да се усагласимо око времена кад су ови младићи слободни - једног дана иду на пријем код потпредседника Владе Србије, другог - примају награду, трећег (ипак) морају да оду до факултета/школе, четвртог - долази РТС да их снима, а морали би мало и да раде... И поред тога, расположени су за разговор с новинарима, а њихови другови кажу да слава коју су стекли није нимало променила чланове „Смор” тима. Осим што сада још преданије раде на развијању свог пројекта.

Овако изгледа програм „Drive on” кад „возач седне у њега” – призор једне од београдских улица у „кругу двојке”.

Како су рођени „Сморовци”

Пре више од пет година два члана данашњег тима освајали су награде на такмичењима по Европи. Тада, као ученици другог разреда средње школе, победили су на најтежем и најугледнијем такмичењу у прављењу мултимедијалних презентација. Кад су уписали Факултет организационих наука у Београду, упознали су двојицу младића с којима су направили тим „Смор” и кренули у освајање награда на такмичењу у изради рачунарских програма. Две године заредом освајали су прво место у Србији, а онда су ове године стигли до светског такмичења за које је конкурисало 100.000 студената! У финалу „Мајкрософтовог” такмичења сачекало их је нешто мање конкурената - њих око 800. Четири младића из Србије ушла су у првих шест екипа. За такав успех требало је радити пуном паром десет месеци. Тачно толико времена било је потребно да се направи „Drive on” или „интелигентни интерактивни симулатор вожње”, каже Невен (и при том покушава да ме убеди да је то најједноставнији и најкраћи начин да се објасни овај програм). Како изгледа „Drive on”?

Они који су се као мали играли возача тако што су седели насред собе на табуреу и мењали брзине на непостојећем мењачу, лако ће схватити. Дакле, два метра висок и шест метара широк гвоздени рам прекривен је платном. У средини ове „конструкције” седи „возач” који има три педале - гас, квачило и кочницу - и мењач са шест брзина. Иза возача налазе се три пројектора који на платну приказују слику градских улица тако да „возач” који погледа лево или десно има утисак да вози кроз град. „За сада су на мапи само најуочљивије и најпрепознатљивије зграде у Београду, али ако би било више људи који би нам помогли, могли бисмо да направимо све зграде тако да корисници програма могу да виде слику која је истоветна оној коју виде кроз ветробранско стакло свог аутомобила. Једина мана програма је што на улицама још нема пешака. Открили смо законитости по којима пешаци треба да се крећу, али се још понашају као роботи. Тако су одстрањени док не науче да се крећу како треба”, прича Иван Вујић.

Седамнаестогодишњи Владан Симов освојио је треће место у стварању стратегије за видео-игрицу на светском такмичењу у Сеулу.

Ове године програм је показао и своју практичну страну јер циљ је да помогне онима који су почетници у вожњи или који су тек пошли на обуку. „Сморовци” су у овом програму испробали све ПСП тестове и - положили. Да би било још занимљивије, додали су и једну отежавајућу околност - иза пројектора налази се инструкторска станица у којој седи инструктор и надгледа „дешавања” на платну. Он у сваком тренутку може да промени светла на семафору, дода још возила на раскрсници, укључи сирену на колима хитне помоћи...

Кад су с овим програмом победили на такмичењу у нашој земљи, „Сморовци” су стигли до финала „Имеџин купа 2007”. Колико је била велика њихова упорност говори и то што је у време прављења програма у њиховим кућама веза на Интернету „пуцала” сваких двадесетак секунди јер нико од њих није имао довољно јак рачунар који би могао да подржи овакав задатак, а кад је требало приказати умеће, морали су да позајме пројекторе...

Невен Тубић каже да му је породица била велика подршка - кад је схватио да Крагујевац, град у коме је живео, неће моћи да му помогне да развије своју даровитост, мајка и отац дали су отказ и преселили се због њега у Београд. Сада, четири године касније, Невен је успешан студент Факултета организационих наука, на коме већ две године заједно с Иваном и Миланом држи лабораторијске вежбе на предмету „Теорија система” који је преко ноћи од „баук предмета” постао један од најзанимљивијих. Тројица колега с ФОН-а не заборављају да истакну и заслуге Саве Чајетинца, свог друга с Факултета примењених уметности (одсек за графику), без кога рад и дружење једноставно не би били исти. Сва четворица су једногласни у томе да је рад на овом програму најпре забаван и да уживају док раде. Иако већ имају понуде из европских предузећа да напусте Србију и раде на пример у Немачкој, „Сморовци” кажу да ће остати у својој земљи и да ће покушати да промене незаинтересованост за младе даровите људе. „Нисмо ми једини”, кажу „Сморовци” напуштајући „Забавник”.

Кроз градску гужву

Чланови тима „Смор” такмичили су се и прошле године на „Имеџин купу”, али су, како кажу, „пукли” јер нису приказали каква је практична примена њиховог изума. Замисао коју су покушали да остваре јесте прављење програма који би кориснике обавештавао о градским гужвама. Сензори који би се поставили на кључним раскрсницама мерили би проток возила, односно бројали колико је возила ушло и изашло из раскрснице у свакој секунди. Тако би добили податак колико је закрчење у неким деловима града. Невен, Иван, Милан и Сава направили су „мапу” на којој је приказано кретање трамваја - „круг двојке” у Београду и одлучили да покажу да њихов програм ради најпре у том делу града, а касније ће да га прошире и на цео град. Тако би сваки корисник укуцао име места из кога креће и одредницу ка којој се упутио, а програм би га обавестио које улице да избегава због гужве, где у том тренутку има мање аутомобила... Нешто налик на GPS, али за разлику од овог програма који одабира само најкраћи пут до жељеног места, „Lights on” програм имао би поуздане податке о закрчењима у тренутку кад возач седне у аутомобил. Употребљиво, зар не?

Рат у виду лечења

Владан Симов је младић који је дошао до финала на „Имеџин купу 2007”, и освојио треће место у категорији „програмерске битке”, односно „Пројекат Хошими”. Он има седамнаест година, ученик је Математичке гимназије у Београду и није му јасно како неко старији од пет година не разуме видео-игрице. Он каже да не може да нађе помоћника који би, попут њега, био подједнако посвећен послу. Сматра неразумним што га мајка у четири ујутру тера на спавање јер пре подне треба да иде у школу. Другови га описују као одлучног, отвореног, опуштеног и духовитог, а другарице додају да је „искрен и нормалан”.

Владан се заразио прављењем стратегије за видео-игрицу кад је у школи рачунара видео једну врсту видео-стрипа у којој је професор Хошими испричао своју необичну замисао - лечиће болесна ткива у људском организму помоћу наноробота. На тај начин би ткиво заражено било којом болешћу могло да се излечи.

Прошле године Владан је провео десет месеци смишљајући како да развије игру, откуцао је 11.000 редова текста, али програм није радио! Грешка се састојала од два знака - једног слова и једне тачке! Ове године поново је прионуо на посао и освојио треће место у свету.

Игрица се састоји од мапе на којој су приказана болесна ткива, такозване Хошими тачке које треба лечити. На екрану се виде и AZN молекули које треба допремити до болесних тачака. Нано АИ је главни робот који има задатак да управља нанороботима који допремају лекове. Наравно, као и у свакој игрици, постоји неко „сметало”. Овде су то вируси који нападају допремаче лекова. У новијој верзији уведен је и негативац који има своје роботе - неутралце које убацује у ткиво како би ометао играча. Војници су роботи који су се појавили да би штитили нанороботе који носе лекове. Међутим, као што му и име каже, наноробот је исувише мали да би могао да види целу мапу и уочи где се налазе оболела ткива, па му у томе помажу извиђачи. У почетку је Хошими била мирољубива игрица, али се од ове године претворила у потпуни рат добрих и лоших момака. Сада постоји и могућност да се два играча нађу на истој мапи, али основно правило је да не смеју један другог да оштете.

„У игрици је све потпуно логично као и у биоинформатици. На пример, постоје наноблокери који згушњавају крв тако да се роботи који пролазе у близини спорије крећу”, прича Владан. Овај младић тврди да је најбољи део такмичења дружење, а као остварење снова у будућности види упис на страни факултет у области информационих технологија. Каже - Калифорнија не би била лоша, због климе и плате.

Милица Петровић