Од детињства је био испуњен савршеним знањем о Богу, и док је још био младић многи свеци као и неке светице који су пребивали у независном граду његовог рођења, били су задивљени дубоком мудрошћу његових одговора.

А кад су му родитељи дали одору и прстен зрелости, он их је пољубио и пошао у свет да би говорио о Богу. Јер, у свету је тада било много оних који ништа нису знали о Богу, или су имали непотпуно знање о њему, или су обожавали лажне богове који су обитавали по шумарцима и нису марили за своје обожаваоце.

И, окренуо се према Сунцу и пошао на пут идући без сандала, као што је видео да иду свеци, и носећи о појасу кожну торбицу и бочицу од печене глине за воду.

И док је ишао путем, био је пун радости која долази од савршеног знања о Богу и без престанка певао му је хвалоспеве. Након неког времена стигао је у страну земљу у којој је било много градова.

И прошао је кроз једанаест градова. А неки од тих градова били су у долинама, други су били поред обала великих река, а неки на брдима. И у сваком граду нашао је ученика који га је волео и следио, а исто тако из сваког града пратило га је мноштво људи, и по читавој земљи проширило се знање о Богу, и многи владари били су преобраћени, а свештеници по храмовима видели су да су им прилози преполовљени, јер кад су у подне ударали у бубњеве, нико, или само неколицина људи долазила је с пауновима и понудама у месу као што је био обичај у земљи пре његовог доласка.

Ипак, што су га људи више следили, и што је био већи број његових ученика, његова туга била је већа. И он није знао зашто је његова туга толика. Јер, увек је говорио о Богу и из пуноће тог савршеног знања о Богу које му је сам Бог подарио.

И једне вечери он изађе из једанаестог града, а то је била Јерменија, пратили су га његови ученици и велика гомила људи, и попе се на гору и седе на један камен који беше у гори, и његови ученици стајали су око њега, а она гомила клече у долини.

И он сагну главу, заплака, и рече својој души: „Зашто сам пун туге и страха, а сваки мој ученик ми је као непријатељ који долази усред бела дана?”

А његова душа му одговори: „Бог те је испунио савршеним знањем о себи, а ти си то знање открио другима. Разделио си бисер велике вредности, а одору без шавова си поцепао. Онај који одаје мудрост, пљачка сам себе. Он је као човек који лопову даје своје благо. Зар Бог није мудрији од тебе? Ко си ти да одајеш тајну коју ти је Бог казао? Некад сам била богата, а ти си ме осиромашио. Некад сам гледала Бога, а ти си га сакрио од мене.”

И он опет заплака јер је знао да му је његова душа рекла истину, и да је он одао другима савршено знање о Богу, и да је попут некога ко се држи за божје скуте, а да га његова вера напушта због броја оних који у њега верују.

И он рече себи: „Нећу више говорити о Богу. Онај који одаје мудрост, пљачка сам себе.”

И након неколико сати његови ученици му приђоше, поклонише се до земље и рекоше: „Учитељу, говори нам о Богу, јер ти имаш савршено знање о њему и ниједан човек осим тебе нема то знање.”

А он им одговори: „Говорићу вам о свим другим стварима на небу и земљи, али вам о Богу нећу говорити. Ни сад, ни било кад нећу вам говорити о Богу.”

А они се наљутише на њега и рекоше му: „Довео си нас у пустињу да бисмо те могли чути. Зар хоћеш гладне да нас отераш, као и ово мноштво људи које си навео да те следи?”

А он им одговори: „Нећу вам причати о Богу.”

А мноштво поче да гунђа против њега и рече му: „Довео си нас у пустињу, а ниси нам дао храну. Причај нам о Богу и то ће нам бити довољно.”

Али, он им не рече ни речи јер је знао да ако им говори о Богу, разделиће своје богатство.

И његови ученици тужно одоше, а мноштво људи врати се својим домовима. И многи поумираше на путу.

А кад остаде сам, он устаде и окрену се лицем према Месецу, и путовао је седам месеци не проговарајући ни с ким и не дајући никаквог одговора. А кад седми месец избледе, он стиже до пустиње која се зове Пустиња велике реке. И нашавши пећину у којој је некада живео Кентаур, он одлучи да се ту настани, направи себи простирку од трске да на њој лежи и постаде пустињак. И сваког часа пустињак је молио Бога да му допусти да задржи мало знања о њему и његовој чудесној величини.

Једне вечери, док је пустињак седео пред пећином коју је учинио својим стаништем, опазио је младића који је имао зло а лепо лице како пролази у бедној одећи и празних руку. Сваке вечери младић је пролазио празних руку, а сваког јутра враћао се руку пуних корала и бисера. Јер, он је био разбојник и пљачкао је караване и трговце.

А пустињак га је гледао и жалио. Али, није проговарао ни речи. Јер знао је да онај ко проговори реч губи своју веру.

И једног јутра, док се враћао руку пуних корала и бисера, младић је стао, намрштио се, ударио ногом по песку и рекао пустињаку: „Зашто ме увек тако гледаш док пролазим? Шта је то што видим у твојим очима? Јер нико пре тебе није ме тако гледао. А то ме раздире и мучи.”

А пустињак му одговори: „Оно што видиш у мојим очима је сажаљење. Сажаљење је то што те гледа из мојих очију.”

Младић се презриво насмеја и викну пустињаку оштрим гласом: „У рукама имам корале и бисере, а ти имаш само простирку од трске да на њу легнеш. Какво сажаљење ти можеш осећати према мени? И због чега ме жалиш?”

„Жалим те”, рече пустињак, „јер немаш никакво знање о Богу.”

„Је л’ то знање о Богу драгоцена ствар?”, упита младић и приближи се отвору пећине.

„Драгоценије је него сви корали и сви бисери на свету”, одговори пустињак.

„А да ли га ти имаш?”, упита млади разбојник и још више му се приближи.

„Некада сам заиста поседовао савршено знање о Богу”, одговори пустињак. „Али, у својој лудости растао сам се од њега и разделио га другима. Знање које ми је преостало чак и сада, драгоценије ми је од корала или бисера.”

Кад то чу, млади разбојник одбаци корале и бисере које је носио у рукама и, извлачећи оштри мач од закривљеног челика, рече пустињаку: „Дај ми одмах то знање о Богу које поседујеш, иначе ћу те сигурно убити. Зашто да не убијем онога ко има веће благо од мог блага?”

А пустињак рашири руке и рече: „Зар није боље за мене да одем у узвишене дворе божје и да га славим, него да живим на свету, а да не знам за њега? Убиј ме ако тако желиш. Али, нећу ти одати своје знање о Богу.”

А млади разбојник клекну и преклињаше га, али пустињак не хтеде да му говори о Богу, ни да му да своје благо, и млади разбојник устаде и рече пустињаку: „Нека буде по твоме. Што се мене тиче, идем у град Седам греха, који је само на три дана хода одавде, и за моје корале даће ми уживање, а за моје бисере продаће ми весеље.” I он узе пурпур и бисере и брзо оде.

А пустињак је викао, следио га и преклињао. Три дана следио је младог разбојника и преклињао га да се врати, да не улази у град Седам греха.

И сваки час млади разбојник се окретао према пустињаку, и довикивао му: „Хоћеш ли ми дати то знање о Богу које је драгоценије од корала и бисера? Ако ми то даш, нећу ући у град.”

А пустињак је стално одговарао: „Све ствари што имам даћу ти, осим те једне. Јер, мени је забрањено да ти је дам.”

И у сумрак трећег дана дођоше близу великих скерлетних капија града Седам греха. А из града допирао је жамор и смех.

И млади разбојник се насмеја одговору и потражи капију да покуца на њу. И док је прилазио, пустињак му притрча, ухвати га за скут и рече му: „Испружи руке и стави их око мог врата, приближи ухо мојим уснама и даћу ти оно што ми је остало од знања о Богу.”И млади разбојник се заустави.

А кад пустињак одаде своје знање о Богу, паде на земљу и заплака, и велика тама сакри га од града и младог разбојника, тако да их више није видео.

И док је лежао и плакао, постаде свестан Онога који стајаше поред њега; и Онај који стајаше поред њега имао је стопала од бронзе и косу као најнежнија вуна. Он подиже пустињака и рече му: „Пре овога имао си савршено знање о Богу. Сада ћеш имати савршену божју љубав. Због чега плачеш?” И Он га пољуби.