Шта неку особу чини истинским, великим уметником?

Дело? Личност? Нарав? И једно и друго и треће?

Међу великим уметницима има свакако и оних с, најблаже речено, биографијом нечасних људи. С друге стране, толики дивни људи за собом нису оставили никакав уметнички траг... Прича која следи говори о болесној љубави према једној од уметности и жељи да се по сваку цену досегне њен врхунац. У тој жељи несуђени уметник прибегао је страшној лажи. Да би прича била потпуна, њу уоквирује и једна љубавна веза између мушкарца и жене склоних да замишљају, а пре свега да измишљају.

Причу почињемо од средине, од 1989. године, кад је у Ројстон, град на истоку Енглеске, у посету господину Вилијаму Барингтону Коупу стигао посетилац из Немачке. То је Ернст Лумпе, поклоник музике, дискофил који у својој збирци има чак петнаест хиљада плоча. Јасно је, веже их заједничка страст према класичној музици. Бари, како иначе зову Вилијама Барингтона, ожењен је пијанисткињом Џојс Хато која предаје клавир у оближњој школи за девојке. У својој кући, у соби на спрату, Бари има студио за снимање, будући да је музички продуцент. У приземљу куће налази се концертни клавир и ту Џојс даје приватне часове. Ћаскајући с Лумпеом, оног тренутка кад је Џојс изашла из собе, Бари Коуп пустио је снимак Трећег клавирског концерта Сергеја Рахмањинова.

- Како вам се допада? Ово је Џојс, моја супруга која свира Рахмањинова - каже с поносом домаћин.

Лумпе је одушевљен. Међутим, тренутак доцније, Бари Коуп ће га разуверити:

- Шалио сам се, то је Андреј Гаврилов, победник такмичења ’Чајковски’ - каже уз смех. Потом му пушта други снимак, али исту каденцу, овога пута у извођењу Џојс Хато. Гост је очаран. Моли Барија Коупа да му пусти још који снимак... Бари му признаје да је његова жена болесна, да има рак већ двадесетак година, и да је престала да наступа и само снима плоче.

Кад се вратио у Немачку, Ернст Лумпе почео је да добија пакете. Били су то снимци Џојс Хато: Шопен, Лист... дела која је свирала много година раније.

Пролазе године. Дошло је доба Интернета. Људи се окупљају на рачунарској мрежи и ћаскају о различитим стварима. Музичке страсти врло су јаке, поготово кад је реч о поклоницима клавира и клавирске музике. Ернст Лумпе припада групи The Piano чији бројни чланови на Интернету размењују различита знања о пијанизму. У једном квизу Лумпе поставља необично питање. Ко је од поменутих пијаниста снимио следећа дела: Бах (Голдберг варијације), Бетовен (све сонате за клавир, све концерте за клавир), Шопен (сва дела за клавир, укључујући и два концерта), Шуберт (све сонате), готово читавог Листа, Рахмањинова, Менделсона, Чајковског, Албениса, Прокофјева... Нико од многобројних музичких зналаца са свих страна света није погодио да је тај музичар - Џојс Хато, готово непозната енглеска пијанисткиња.

Дискографска кућа „Concert Artists” из Ројстона почела је да објављује плоче поменуте уметнице. Оно што као болесна жена није више могла да покаже на концерту, показала је у студију. Попут славног Глена Гулда.

„Чаробно извођење!”, писали су музички критичари. Џојс је убрзо почела да даје интервјуе. Између осталог, истакла је да је музику Рахмањинова проучавала с Беном Мојсијевичем, пријатељем славног композитора, и да је, по речима њених професора, већ у седмој години била чудо од детета, рођена за концертну сцену... Кључне савете наводно јој је дала Клара Хаскил, легендарна пијанисткиња. Кратко речено, откривена је генијална, сада већ седамдесетчетворогодишња пијанисткиња, деценијама скривена од музичке јавности.

Било је више него чудно што нико није чуо за њу, јер је свирала одлично и то дословце - све!

У бостонском часопису „Глоб” 2005. године објављен је интервју с Џојс Хато из пера критичара Ричарда Диера који је назвао вероватно једном од највећих живих пијанисткиња о којој безмало нико никада ништа није чуо. Он је нагласио да се уметница не појављује у јавности јер четврт века води борбу с тешком болешћу. Болест је њеном свирању дала ону трећу димензију, сматрао је критичар.

Међу поклоницима музике Џојс Хато постала је легенда. Најбоља која је деценијама скривана од јавности. Међутим, у лето 2005. године Немац Петер Лемкен, концертни менаџер с дипломом немачког конзерваторијума, чуо је снимак те легендарне клавиристкиње о којој су сви причали. Као одличан зналац догађања на светској музичкој сцени, упитао се која ли је то Национална филхармонија симфонијског оркестра који прати Џојс Хато. И ко је тај диригент Рене Келер? Никада није чуо за њега! Питање је поставио Барију Коупу, а он га је упутио на Интернет. Ту је била „окачена” биографија Ренеа Келера. Француско-пољски Јеврејин који је био заточен у злогласном логору Треблинка током Другог светског рата, одакле је побегао, па опет био заточен, али у Сибиру... И одатле је побегао и ступио на концертни подијум.

Нико се није обазирао на Лемкенова неповерљива питања. Сви су хвалили изванредан тон, фразирање, динамику времешне уметнице.

Похвале су стизале са свих страна: хвалоспеви су објављени у часописима „International Piano” и „Gramophone”. Називали су је највећим музичким открићем у последњих осамдесет година. Џојс Хато једна је од највећих пијанисткиња које сам икада чуо - писао је познати критичар Џереми Николс.

Онда је стигла вест да је 29. јуна 2006. године преминула Џојс Хато. Имала је седамдесет седам година. Пијанисткиња је сахрањена у Кембриџу уз највеће почасти.

Пошто је чуо за смрт Џојс Хато, неповерљиви Лемкен упитао је музичке поклонике са Интернета да ли игде постоји неки живи снимак ове уметнице. Било је то дан уочи њене сахране. Образложио је своје питање једноставним речима: „Уочио сам једну ствар. Пијаниста који је одлично одсвирао Моцарта, није онај исти који је свирао тако добро Албениса или Прокофјева. Мисли ли ико као ја? Чини ми се да сва та дела не свира иста особа!”

Николас Кук и Крег Сап, обојица британски музиколози, написали су у међувремену научни рад о Шопеновим мазуркама у тумачењу Џојс Хато. Снимак је потицао из 1993. године.

На другом крају света, у Њујорку, Брајан Вентура, несуђени пијаниста, иначе запослен већ годинама на Вол стриту, ставио је нови снимак мазурки у свој плејер. Компакт-диск је био повезан с рачунаром, односно Интернетом, и базом података снимљених плоча. Брајан Вентура такође је био поклоник озбиљне музике. Чим је ставио Џојсин снимак у машину, рачунар га је обавестио да је то заправо CD Еугена Инђића, пијанисте рођеног 1947. године у Београду који је још као дете отишао да живи у САД. Вентура је затим ставио диск с Листовим „Трансценденталним етидама”. Испоставило се да је то снимак мађарског пијанисте Ласла Шимона (рођен 1948). Читава прича о невероватној каријери Џојс Хато и њему се одједном учинила чудном.

Испоставило се да је и трећи компакт-диск лажан: наиме, Трећи концерт Рахмањинова свирао је Јефим Бронфман са шведским диригентом Салоненом. Господин Вентура, као пословни човек, послао је исходе својих истраживања уредницима часописа „Грамофон” и „Класикс тудеј”, јер су њихови музички критичари својевремено свесрдно похвалили свирање Џојс Хато. Уреднику „Грамофона” одмах је било јасно шта се догодило. Јер, ниједан човек не може да до тако ситних појединости подражава другог музичара... Да буде још смешније, критичари „Грамофона” дали су лошу оцену компакт-диску Јефима Бронфмана, а Џојс Хато оцењена је као откриће, савршенство!

Изненађење је било потпуно кад су схватили да снимак Другог клавирског концерта Јоханеса Брамса не изводе Џојс Хато и измишљени диригент, већ славни Владимир Ашкенази с Бечком филхармонијом! Каква невероватна лаж и каква дрскост! Џојс Хато је заправо била особа која је измислила велику пијанисткињу Џојс Хато. У томе јој је био од помоћи њен муж Бари Коуп. Он се једноставно служио туђим снимцима представљајући их вешто као снимке своје жене, велике уметнице.

„Дејли телеграф” објавио је потом интервју са супругом покојне пијанисткиње. „Моја жена је виртуоз. Њени снимци су изворни”, тврдио је у почетку Коуп. „Зар бих име вољене жене стављао на стуб срама?”, питао је уцвељени супруг. Притиснут несумњивим доказима, Бари је морао да се повуче и призна. Да ли је и то признање било истинито?

„То сам урадио ради своје жене”, рекао је. Тврдио је такође да она није била свесна шта он чини, јер је све те композиције умела да одсвира. Наравно, имена диригената и оркестара била су измишљена. Баш као и Рене Келер, бегунац из Треблинке. Ставити лажну биографију на Интернет, то је бар лако.

Због чега су се одлучили на такву превару? Да ли је Џојс умрла срећна, мислећи заиста да свира као Владимир Ашкенази?

Као прво, учинили су то из освете, јер Џојс није била примљена на Краљевску музичку академију. У то време владало је мишљење да жене треба да буду домаћице, објаснио је „сниматељ” Бари. Џојс је сматрала да је улудо протраћила живот. За њу је музика била све. Кад јој је показао објављене компакт-дискове с њеним фотографијама на корицама и изванредне критике у часописима, она је скрхана од болести прошапутала: „Прекасно је”.

Испоставило се да су Бари и Џојс били више него чудни људи. Нису имали пријатеље. Осим тога, Бари је од детињства био склон лажима. Кад је упознао Џојс, она му је признала да је имала брата близанца који је умро на рођењу. И Бари је признао да је имао сестру близнакињу која је умрла на рођењу. Тако су умислили да су они заправо најзад пронађени близанци. Бари је казао да су ретко разговарали. Имали су осећај да једно о другом знају све. Тако је заједнички плод њихове маште најзад „оживео”. Испоставило се да је та бајка тужна бајка којој недостаје срећан крај.