Да сте у неком квизу добили задатак да одгонетнете ову загонетку, коју Вук Караџић у „Српском рјечнику” доноси под одредницом пуће, вероватно бисте одустали од даљег такмичења. Како и не бисте кад у њој има толико необичних и нама данас непознатих речи. Ако вам као помоћ пријатеља дошапнемо да су ризе и паризе (од глагола резати) заправо украсне траке, обично двобојне, од чоје, хартије и слично, да ли ћете се досетити да се овде ради о - маказама? Удубите се мало, замислите да из профила гледате маказе у покрету, и све постаје јасно: затворене маказе изгледају као пут (тачније, као два паралелна пута који се зову збирном именицом пуће), а кад се отворе да секу, оне изгледају као распуће, као рачвање или раскрсница тих истих путева.

Може вам се учинити да је ово мало компликован пут до приче о пореклу речи пут, али то није случајно - она је и сама доста сложена. Јер, временом се мењао и појам пута и изглед онога што је та именица означавала.

Стара словенска реч пут изворно се односила на „пролаз, путању, правац” којим се неко креће, и тек је накнадно, с појавом правих, зиданих путева, попримила конкретно значење грађевинског објекта то јест друма или цесте. На језику старих Словена, прасловенском, та именица је гласила *пот (чита се: понт), јер је коренски самогласник, у средини између сугласника п и т, био такозвано назално о (замислите једно о изговорено кроз нос). Тај нестабилни глас временом су различити Словени почели да изговарају на различите начине: неки као чисто о (отуд словеначко пот), неки као у (отуд српско и хрватско пут, чешко pout, словачко put’, руско и украјинско путм, белоруско пуцм, горњелужичко puж, доњелужичко puљ); неки као а (отуд македонско пат), неки као тврди полуглас (, (отуд бугарско п(т), док се само у пољским дијалектима задржало непромењено п№ћ.

Овај фонетски детаљ заслужује пажњу зато што се помоћу њега препознају сродници ове именице у осталим језицима индоевропске породице, који долазе у истом или врло сличном облику, као и у истом или сличном значењу (оно може бити и различито, али уз очигледан или лако објашњив помак). Тако одговарајуће речи у староиндијском, авестијском и староперсијском све значе „пут” - исто као и у словенским језицима. Међутим, латинско pons значи „мост” (од старијег *ponts то се види из генитива pontis), пошто је мост заправо прелаз, пролаз преко реке, док пак грчко Бж<ЈЖХ значи „море” јер је Грцима, као морепловачком народу, управо море било пут којим су се највише кретали и тако стизали до сваког острвцета или било које тачке на средоземној обали. Има у грчком и друга реч из ове породице, само с вокалом а у корену, која значи скоро исто што и наше пут: то је Б"ЈЖХ „стаза” (отуд глагол Б"ЈгтТ „газити” односно Б"Д4Б"ЈгтТ „ходати тамо-амо, шетати наоколо”, а од његовог партиципа и име Аристотелове филозофске школе, перипатетичари).

У старосрпском је именица пут писмено посведочена од средине 13. века, у облику инструментала путем - баш као што је и ми данас користимо. Затим век касније, у Душановом законику стоји израз по пути и правдМ што значи „исправно и по правди”... Скоро петсто година касније, Вук бележи исто значење у изразу није било пута то чинити „није било право”, као и у данас застарелом придеву путан „прави, исправан”.

Током времена (мереног столећима), из основног значења „пролаз”, поред конкретног „друм”, развила су се још нека апстрактна. На пример, од 16. века забележено је пут као израз множења: двапут „дваред”, трипут „триред”, од Вуковог доба и прилог по пут то јест попут „налик”: попут онога чељадета. Иста реч може бити и предлог с генитивом који значи „према, у правцу”, на пример, Деца су пошла пут школе или Отишао је пут Беча тј. у Беч.

Синоним за пут, а своједобно чак и појам пута, данас је застарела именица друм. Овај грецизам (од грчког *ДЖт:ЖХ „пут”) у средњем веку је означавао праве, камене путеве на главним путним правцима (сетимо се, Марко Краљевић није орао путеве него друмове: Море Марко, не ори друмова · Море Турци, не газ’те орања), који су били у надлежности државе - зато су се често звали царски друмови. Обичан народ више се кретао земљаним стазама, пртинама које су се звале: путак, путац, путић, путељак, путача, путања, путаљка, путина, путинка, путањка... Поред њих су расле биљке путина, путиница, трпутац, а у њима и у другом жбуњу око пута криле су се змије зване путник „млада змија”, путница „отровна змија”, путњача (то због обичаја да се змије, или непоменице, како их не би призвали, не зову својим правим именом већ неким описним као што су ова која се своде на „она која је поред пута”).

Дакле, основна именица пут врло је - како се то стручно каже - продуктивна, што значи да се од ње граде друге речи: изведенице (поред збирних именица пуће, беспуће, распуће или распутница), путник, путнина (и попутнина) „плата путнику (као хонорар од онога ко га шаље на пут)” или сложенице (крстопутина „раскрсница”, странпут или странпутица „погрешан пут”...). Осим именица, то могу бити и друге врсте речи, на пример прилози успут, науспут, за разлику од незгодног снепута, а у дијалектима се срећу необичнији облици, као назлопут, назопут „погрешно”, затим потпут : на пут „горе-доле” на Косову, отпут или од пута „одмах, сместа” у Далмацији.

Од именице пут изведени су и бројни глаголи: данас највише користимо оне на -овати као путовати (допутовати, отпутовати, пропутовати и сличне) који по правилу имају основно, конкретно значење „кретати се по путу, преваљивати пут”. Међутим, још су бројнији и чак старији они на -ити, који најчешће долазе с префиксима и у претежно апстрактним значењима: поред запутити (се) „кренути (уопште), покренути се”, или напутити „усмерити (некога)”, пропутити „послати”, спутити „сазнати, обавестити се”, упутити такође „усмерити; послати” али и „подучити (некога нечему)”, а ту је и сложеница назлопутити се „поћи рђавим путем, прозлити се”.

Именица пут саставни је део многих израза: Пут за уши! или Пут под ноге, штап у руке! што је сликовит начин да се некоме каже „Хајде, крени већ једном!” или ПроЋи пут и распут „бити искусан, од добрих и лоших искустава”.

Није ретка ни у пословицама: Пут исти води и дома и из дома што значи „како си отишао, тако се можеш и вратити”, Боље се и од по пута вратити него рђавим путем до краја ићи „ако нешто не иде како ваља, боље је одустати на време” или Нема пута без распутице „нема правила без изузетка”...

Ако вам загонетка с почетка и није била јасна, сада, пошто сте прочитали овај текст, свакако ћете добро разумети следећу реченицу:

Није упутно да неупућени путник који путује путем скрене на странпутицу - чак и ако му је то успут, а камоли ако му је снепута, али свакако је боље да не бере путину или трпутац да се не би пут њега упутила каква путњача и ујела га - бар једанпут.