У једној штали хранио газда свог јахаћег коња. Коњ је имао лепа јасла, а у њима увек свежа сена и довољно зоби. А у истој штали, у једном куту, била је привезана и мазга коју нису неговали и тимарили, а хранили су је тек да не скапа од глади.

Једаред, усуди се мазга па рече коњу:

- Ја знам да си нешто друго него ја, па нећу с тобом да се барабарим^*. Али ипак не знам зашто нећеш никад ни да ме погледаш, а камоли са мном коју проговориш. Зашто се тако поносиш?

Коњ се и не осврну на њу, али ипак одговори:

- На мојим прецима јахали су цареви и краљеви и најславније војсковође кад су ишли у рат. Ја се, дакле, не могу дружити ма с киме.

- Тако је - одговори мазга и уздахну.

Мило бејаше коњу чути да му се признају такве заслуге, пак се обрну да погледа мазгу. И одмах опази да на леђима има крст, пак је запита:

- А откуда теби тај крст на леђима?

- То је спомен из старих времена - одврати мазга скромно.

- А какав је то спомен?

- Та знаш, на једноме моме претку јахао је Христос Спаситељ кад је улазио у Витлејем. Па од тога доба ми се рађамо с крстом на леђима.

Коњ се застиде и поче премишљати како је гадна претерана гордост, а како је лепа питома скромност.