Уверен сам, додуше на основу сећања које је варљиво, да је мене мајка опасно „макљала”. Она, међутим, тврди да то не одговара истини, али нимало. Оно није да јој нисам давао повода, али углавном није успевала да ме стигне, а кад би ме сатерала у ћошак, ја бих се толико разурлао да није имала срца да крене у напад, што од страха да неко не позове полицију, што од страха да се не „заценим”. И тога се сећам. У ствари, не сећам се да су ме батине болеле, јер нису, него да тај чин, кад рођена мајка дигне руку на тебе, јесте прилично непријатан и збуњујућ.

Тата ме је, ако се добро сећам, само једном ошамарио и то тако да сам се винуо у ваздух и атерирао једно три метра од првобитне позиције. Тај се немили догађај одиграо на мору, приликом заједничког подухвата прања чамца, у коме сам ја прилично невољно учествовао а журили смо да кренемо на пут. Шамар, међутим, није био резултат мог забушавања, већ тога што сам, вероватно из оправданих разлога пубертета који ме је жешће дрмао, рекао нешто што се оцу не каже ни под којим условима. Не сећам се баш тачно шта, ваљда ми је она ћушка изазвала тренутну амнезију, али мислим да је моја изјава садржала реч кретен, идиот или нешто слично. Углавном, казна је стигла сместа, у облику „першинга” (тата је у младости био рукометаш, па је имао озбиљан волеј). Упркос томе што тим чином на мој пубертет није била стављена тачка, то нипошто, моје одрастање и хормоналне промене кроз које сам пролазио никада се више нису испољавале на тај начин.

Једном приликом, пре неколико година, кренем ја на далек пут. Са мном два клинца и три торбе - пртљага, укупно, једно сто кила. Прекасно сам схватио да је у питању преозбиљна пустоловина, но натраг се није могло, а помоћи није било јер небо је високо, мајка је далеко.

Ствари су се додатно закомпликовале пошто нисам могао да предам пртљаг директно (закаснили смо на аеродром јер је неко од клинаца успут повраћао по колима и мени за врат), па смо морали да преседамо којом приликом сам морао да подигнем сав онај пртљаг и поново га предам. И, догурам ја двоја колица с торбама + два дечака до цхек ин-а, мудро изаберем шалтер на самом крају реда и применим чобански приступ - сатерам децу у угао, између шалтера и некаквог аутомата за продају „кока-

-коле”, наредим им да буду мирни и применим шаргарепа/штап метод (припретим казнама и обећам „кока-колу” као мито), па почнем да се бакћем с пасошима, картама и предајом пртљага. Али, одужило се то, она госпођа нешто гњави, неке безбедносне мере, не уме да нам откуца имена, презимена, ја се нагињем преко пулта, као помажем нешто уместо да гледам своја посла и, неизбежно, попусти ми пажња. И таман видим торбе како одлазе низ ону траку, окренем се кад - уместо два детета имам једно. Фали мали! А у то време имао је око четири године.

- Где ти је брат? - питам старијег.

- Малочас је био ту.

- То знам и ја, него где је нестао?

- Појам немам - каже он очигледно испрепадан. - Мама ће да нас ликвидира ако изгубимо малога - каже. И у праву је.

А аеродром пун, нема где сламка да падне. Ту ја почнем да се гурам кроз гужву, да се осврћем, размичем народ. Видим нема шансе да га тако спазим па се, потпуно изгубивши свест о пристојном понашању, као Кинг-Конг узверем на неку канту за ђубре и почнем да запомажем колико год ме грло носи:

- Сине! Где си, синееее! Синееее!

Гледају ме људи к’о лудог, виде нешто се догађа, појма немају шта. „Изгубио сам дете!”, запомажем на три до пет језика. „Је л’ неко видео дете?” Народ ме гледа, видим препуни саосећања, сви се нешто осврћу, траже дете. Та епско-

-лирска сцена није трајала више од два-три минута, али ми је одузела једно, брат-брату, пет година живота. Кад, усред те агоније, притрчава ми овај старији, вуче ме за ногавицу и показује ка оној проклетој машини за „кока-колу” иза које вири мали монструм и кикоће се. Сакрио се и гледа ме како правим мајмуна од себе. Њему је то, наравно, невероватно смешно! Ја још на оној канти, а он притрчава сав насмејан, шири руке, као - одлична фора, баш сам те зезнуо.

И ту изгубим контролу, дигнем га за оковратник па тупа-тупа, истамбурам га по гузи пред једно две хиљаде сведока. Он је толико шокиран нелогичношћу моје реакције на тако добар фазон, да чак и не плаче. Тако нешто није очекивао, само млати оним ножицама, гледа да се докопа земље па да ми збрише. А народ к’о народ, воли циркус, проломио се аплауз, онолики. Жене са сузама у очима гледају хаппy енд мини људске драме, сви кивни на малог злотвора и оцетлачитеља, а опет им симпатичан. Уто нам приђе нека старија Енглескиња и каже:

- Видим да вам је тешко да ситуацију држите под контролом, а ја имам још неколико сати чекања пред собом, могу да вам помогнем.

- Хвала - рекох - само ми га склоните с очију! И увалим јој малог хумористу.

И тако, уз помоћ те фине жене, која се одмах упустила у пријатељски разговор с клинцима и потанко им објаснила зашто је требало да поступе другачије него што су поступили, некако се смири ситуација и ми се докобељамо до бесцаринске зоне. Ту дође време растанка с бака Енглескињом. Ја јој захваљујем, а она ми каже да је учитељица у пензији, да јој је било задовољство да проведе време с тако златном децом, да су мили, драги, лепи... и слично и на крају дода:

- Да сте дете тако избубецали негде у Енглеској, узела би вам га социјална служба.

Нема томе много, долазимо кући а моји синови, моји соколови, без обрва, без трепавица и без шишки.

- Шта је било? - питам а знам - палили нешто.

Мајка у шоку почиње да злослути: „Могли сте очи да изгубите!” (Зашто те мајке увек причају о копању очију?) „Могли сте да се унаказите до краја живота” и све у том смислу. Ипак, још не знамо шта и како се све то догодило пошто они ћуте као заливени и неће да признају. И ту сад наступи класична инквизиција - примењују се разни подухвати, молбе, претње, подвикивање, гоод цоп/бад цоп, „удбашке” методе, а они неће па неће да кажу. На крају, после једно пола сата гњаваже, ипак дознамо да су нашли некакву лако запаљиву течност па су, ето, из научних разлога, хтели да виде како то гори. Онда су у циљу „научног експеримента” натрпали неке крпе у неко буре, полили их тим бензином, нагли се над буре и убацили шибицу. И пуф! Плануло. Погледају се, а обојица скроз гарави! Много их је то забавило! А кад су се умили, с водом отишле и спржене длачице. Пошто је окончан истражни поступак, изнуђена признања, те установљене чињенице, окривљени се повлаче у собу а судско веће заседа.

Ситуација је озбиљна, свака акција захтева реакцију, но реакција не сме бити у афекту, порука мора бити јасна, мере исправно одмерене, казна мора да служи као упозорење, као мера предострожности, дакле - родитељи смишљају најстрашнију муку коју родитељски ум може смислити да на њу баце своју децу...

Позивају се окривљени. Улазе, не знају шта их чека. Први, повијене шије, хода старији (идеја сигурно није била његова, али због узраста има већи степен одговорности), за њим корача мали, још скрушенији (више глуми, такво дете, драмосер, ‘оћу на глуму да га упишем).

Изриче се пресуда: имајући у виду тежину кривичног дела и могуће последице до којих (да куцнем у дрво) није дошло али могло је, као и потребе превенције и степен испољене неодговорности, сматрамо да је примерена казна: две недеље без кабловске телевизије, без компјутерских и иних игара и без мобилних телефона. Па ти види! Окривљени имају право на жалбу у законском року. А сад, марш у собу!

Пола сата доцније, осуђеници, пошто су се иза затворених врата жучно саветовали и међусобно окривљавали за своју худу судбину, поново излазе пред судско веће, овог пута као жалиоци.

После увода у коме изјављују да се кају, да су сад свесни, да неће никад више, захтевају преиначавање казне:

- А је л’ бисмо могли да добијемо батине?