Откад је света и века неки су се грозничаво плашили болести, били болесни од страха да ће бити болесни, и то неизлечиво. А онда су се неки (духовити) досетили да направе праве правцате приручнике који ће им помоћи да остану то што јесу. Чак и да напредују. Ово је кратак прилог том прилогу...

Било је ту смејања до неба, чак ни после спуштања завесе многи Парижани дуго нису успевали да обуздају грчеве на лицу. Тај Молијер је прави враголан, како је он то умео не само да напише него, још и више, да прикаже. Боље да је главног јунака Аргона назвао по себи, тако га је, већ трећу ноћ заредом, добро играо у комедији „Уображени болесник”.

Четврте вечери, пак, Жан-Батист Поклен Молијер - француски књижевник, глумац и управник позоришта - толико се уживео у улогу лика који се увек жали на болест и плаши да га од смрти дели само корак да се на сцени загрцнуо од кашља и почео обилно да крвари. Публика је аплаузом наградила његову уверљивост и с осмехом се разишла. И колеге су само одмахнуле руком уверене да је Молијер поново измислио неку од мноштва својих (измишљених) болести. Лекар је касно стигао. Писац „Уображеног болесника” није дочекао свој педесет други рођендан.

Ипак, најчувенији уображени болесник новијег доба био је Хауард Хјуз (1905-1976), нафтни магнат, неустрашиви ратни пилот, филмски моћник и највећи женскарош на свету који је живот завршио као изгладнели пустињак. А почетак веселе приче с тужним крајем збио се после озбиљне повреде у тешкој авионској несрећи 1946. године, кад је Хјуз постао зависник од морфијума. Убрзо је, у готово паничном страху, почео да избегава друштво и забарикадирао се у свом хотелу у Лас Вегасу.

У току осамнаест година добровољне изолације у аутомобилу је имао уграђен огроман уређај за пречишћавање ваздуха који је заузимао највећи део пртљажника и коштао више него сама лимузина. Храну су му испоручивали у кесама од хартије које су претходно две године стајале нетакнуте у запечаћеном креденцу, а доносиоци су обавезно морали да имају беле памучне болничке рукавице. И сам мултимилионер је ту храну - углавном табле чоколаде и млеко - вадио шаком омотаном папирном марамицом. А њих је, у просеку по петнаест, користио и за свако отварање ормана. Имао је и строго утврђена правила приликом испоруке часописа: увек су му доносили по три иста примерка и он би, руком у папирној марамици, пажљиво извлачио онај у средини, док је за друга два давао посебна упутства за спаљивање. Бррр-рр!

А хипохондрија - претерани страх од болести или склоност ка умишљању болести - никако није прича новијег датума. Уосталом, овај појам нам је дотекао од старих Грка (hypochondria, горњи део утробе испод ребрене хрскавице) јер се тада веровало да је у том делу тела седиште меланхолије. Данас се чини да је уображених болесника више него икад, можда и због тога што се људи свакодневно кљукају мноштвом података о овој или оној болести, о овоме или ономе симптому. О томе упечатљиво сведочи и податак да се здравље данас налази на другом месту на списку најпопуларнијих тема за претраживање по Интернету, одмах после порнографије. Лекари ову појаву називају сајберхондријом.

А да ли има ваљаних разлога за тај претерани страх од болести? Ако је судити по недавно објављеним књижицама Душана Мрђеновића и Џона Наиша, обе истоветног (духовитог) наслова „Приручник за хипохондре”, ето (нама) нових пацијената. Ипак, пре наставка читања овог текстића није на одмет подсетити се својевремене тврдње Марка Твена:

„Опрез са читањем књига о здрављу. Можете да умрете због штампарске грешке.”

(Тимски ћемо се потрудити да их у овом тексту буде што мање, мислим штампарских грешака.)

Утешно је, бар што се тиче оних налик горепомињаном Хауарду Хјузу, да је - како је то лепо забележио нобеловац Франсоа Жакоб - једина жеља бактерија да уместо једне створе две бактерије. А бактерија је, охо-хо, свуда око нас. Малих, голим оком тешко видљивих, и нимало безазлених. Јер, по озбиљним истраживањима, сваки дом, кућа непрегледни је расадник бактерија, бацила и микроорганизама. У приручнику упутству ће вам саветовати да, ако их игноришете, изазваће обољења од којих су нека опасна по живот. Па ти сад види, и кад не видиш! Посебно што, казују важна истраживања, ако кућу претерано чистите, можете да створите стерилну околину у којој је ваш одбрамбени механизам неприпремљен на суочавање с бацилима на које ће, сасвим сигурно, наићи на неком другом месту.

У теписима је, на пример, могуће открити прави зоолошки врт, са све бесплатном картом за посету, и осмехнутим грињама. И кваке су прави резервати различитих вируса који могу да буду узрочници којекаквих болештина, од прехладе до салмонеле. А четкица за зубе? Гле радости за жутицу, грип и прехладу, пошто пљувачка и крв остају на власима четкице а с њима, готово заверенички, и бактерије. И не само то, саветују помињани приручници: прање зуба утрљава хиљаде микроорганизама у ваше десни, односно у крвоток. Па сад ти веруј да је све око нас безбедно.

У кревету кад мислиш да си сам никад то ниси. Гужва је као у Кнез-Михаиловој у подне, или у некој сличној прометној улици било где. Као у неком вишемилионском граду пошто гриње, које се хране ситним отпацима људске коже који отпадају с човечјег тела у току спавања и превртања по кревету, могу да достигну бројку и до два милиона примерака, а само једна гриња се „олакша” између десет и двадесет пута на дан. Ни то није све с обзиром на то да је реч само о постељини, важном делу сваког кревета. Ћутљиве а радне су и стенице (Cimex lectularius) које бораве у напрслинама дрвених дасака у кревету. Дуге су око шест милиметара, а хране се крвљу власника кревета, углавном у време сна, и изазивају приличан свраб. Њој, гореименованој стеници, довољан је један угриз да наредних шест месеци мирује у скровишту и вари хранљиве материје. Бррр-рр!

Моја кућица моја слободица, како то лепо и - понекад - гордо звучи. Биће, ипак, бар тако сведоче озбиљна и добро плаћена истраживања, да сваког од нас ту чека (у бусији) права окупација. Углавном невидљива голом оку. Огољене су, пак, бројке, а оне кажу да је број бацила на чесми - 50.000, на ручици водокотлића исто толико, да је даска клозетске шоље прилично шкрта са 1200 бацила, али зато на дасци за месо мрда њих 60.000, а у кухињској крпи, нашем одомаћеном олтару чистунства, уме да се притаји 700 милиона.

Нису они, бацили, вољни да вршљају само по кухињи. На тастатури рачунара доконик може да стигне до 3000, на телефонској слушалици може и да заноћи јер му ваља бројати до 25.000. А кад у самоуслузи погураш колица испред себе, ето те у друштву милион бацила. И ту је човек више него социјално биће. Прави становник планете.

Јер, није сам ни кад - осамивши се - посегне за новинама или књигом. По хемијском саставу, хартија је погодна за развијање гљивица, плесни и других микроорганизама. Паметно је не држати новине од јуче или - не дај боже - од пре неколико дана јер су се у њима већ улогориле потенцијално опасне бактерије. Много је упутније бавити се новим новинама које, углавном, не садрже клице пошто свежа штампарска боја спречава развој микроорганизама. Метафорични израз за неког да је књишки мољац, особа која је пасионирано везана за ишчитавање свега написаног, може, дакле, да буде увреда за оне праве, свеприсутне микроорганизме несклоне тумачењу написаног. Бррр-рр!

Погдегде и погдеко, у име здравог живота, здушно препоручује да је здравије јести бајат хлеб. Можда, али је истина и да тровање бајатим хлебом није измишљотина и да оно долази од жита (обично је то раж) зараженог гљивицом Claviceps purpurea која може да изазове халуцинације а оне баш не пуцају од здравља.

Није, разуме се, здраво пливати у базену у коме нема хлора пошто он дезинфикује воду и убија већину клица, мада не све. Али, није најупутније пливати ни у базену с хлором јер он шкоди очима и кожи и може да буде отрован уколико се прогута. А за оне који су оћелавили, можда је утешно да више не морају да брину због гљивица из рода Candida која настањује четке и чешљеве и може да изазове заразу. Мука је, по овим приручницима за хипохондре, и кад су у питању уши, па саветују да у њих не треба стављати ништа мање од лакта с обзиром на то да оштри предмети могу да пробуше бубну опну, а штапићи за чишћење ушију само гурају масноћу још дубље.

Утешно је, међутим, да је много безбедније пољубити болесну особу него се с њом руковати јер се већина клица разноси преко руку, затим прелази на уста, нос и очи. Ипак, не треба претеривати с пољупцима, ако ни због чега другог а оно због такозване болести пољубаца, како називају мононуклеозу, заразну болест код које се у крви јавља претерано велики број мононуклеарних леукоцита. Уз то ваља знати да се током једног „филмског пољупца” размени 40.000 паразита и 250 врста бактерија, па сад верујте да сте били сами при (тајној) размени нежности.

Нисте, наравно, никад сами ни кад сте у свом купатилу. С вама су увек ваше бактерије, али вам оне - домаћински - неће нашкодити. Зато хоће туђи бацили, те не дозвољавајте ником да користи ваше купатило или туш. Опасно по страх! Посебно ако се има у виду податак да такозване отпорне бактерије, а није их мали број, годишње убију 40.000 људи широм планете. И још нешто, немојте два пута заредом да користите исти пешкир за купање - мртве ћелије које сте обрисали са себе садрже бактерије и гљивице које се размножавају на пешкиру! Бррр-рр!

Ови приручници за хипохондре, разумљиво, нуде и савете како да утврдите шта је посреди с вашим здрављем или неким назови

успутним тегобама. Примерице: ноге вам смрде а нокти су пожутели? Саветници нуде три могућа одговора: потребне су вам нове ципеле, имате гљивице или имате рани стадијум гангрене. Утешно, нема шта! Исто као и препорука кад патите од несанице а ниједно средство за спавање вам не помаже. Ништа лакше, ту је древни лек - истрљајте зубе воском из ушне шкољке пса, а стопала изметом пуха!

А ако вас уједе бува, то најчешће није добар разлог за панику, али ако се та бува напила крви зараженог слепог миша или пацова, она може да пренесе бактерије и на људе. Уколико је пацов или слепи миш заражен бактеријом Yersinia, можете да добијете кугу. Да је то и те како могуће, сведок је и велика епидемија куге у 14. веку у којој је страдало преко 30 милиона људи. А ланац је управо ишао тим путем.

Ништа зато. Важно је да знамо да са сваким удисајем ваздуха у организам унесемо милионе бактерија. Срећом, њих око 80 одсто је безопасно, кажу научници. Простом рачуницом, међутим, долазимо до податка да се са сваким удисајем ваздуха у организам унесе и неколико стотина хиљада опасних бактерија. Бррр-рр!

Сви ови примери ће код оних опседнутих страхом од којекакве болести можда бити додатна каписла за разбуктавање новог или гомилање старог страха, али је основна идеја ове причице управо да покуша да развеје беспотребна страховања. За оне који би да ипак провере колико је оправдан њихов претерани страх од болести или болест од страха, дајемо такозвани Вајтлијев упитник, стандардни аутотест за хипохондрију. Проверите, не боли.