Од три најзначајнија „учитеља западне цркве” у 4. веку, који су „били тако учени да ће хришћанству бити потребно хиљаду година да би опет дало људе који су им равни”, чувени филозоф Бертранд Расел наводи једног који је био пореклом из наших крајева, из Илирика - светог Јеронима (друга двојица били су свети Амброзије, епископ Милана, и свети Аугустин, чувени теолог, пореклом из северне Африке).

Софроније Еузебије Јероним (или Хијероним) рођен је средином 4. века, око 345. године, у месту Стридон, за које се данас не зна са сигурношћу где се налазило. Било је негде „на граници провинција Далмације и Паноније”, то јест на Балкану, на оним просторима који су у ширем смислу називани провинцијом Илирик (између бројних теорија, једна претпоставка је да се ради о Граховом пољу у Херцеговини). Родитељи су му били хришћани. Отац му се звао Еузебије, а брат Паулинијан. Било је то доба кад се у целој хришћанској цркви, а посебно у Илирику, водила жестока верска борба између поборника православног (у које улазе и каснији „католици”) и јеретичког, аријанског хришћанства (о „аријанским саборима у Сирмијуму” „Забавник” је већ писао). Јероним је записао да је био дечак у време смрти цара Јулијана Отпадника (363. године). Јероним наводи да је, након пустошења које су извршили Готи (вероватно након битке код Адријанопоља, 378. године), његово родно место „опустело, остали су једино небо и земља на којој трње расте и шума осваја”. Али, чини се да није превише жалио за родним местом о коме је писао следеће: „У мом завичају сељачка неотесаност је урођена, стомак је овде бог и живи се од данас до сутра. Већи је светац онај који више има...” Ипак, већ у родном месту Јероним је стекао завидно образовање и научио латински.

Године 363. Јероним је отишао у Рим где је студирао реторику и, према сопственим речима, водио распусан живот, слично свом савременику из Африке, Аугустину (свети Аугустин је свој пут ка хришћанској вери описао у чувеним „Исповестима”) с којим се касније дописивао. Боравио је и у царском граду Тријеру на Рајни баш оне године кад је мали Грацијан (један од шест римских царева рођених у Сирмијуму - данашњој Сремској Митровици) проглашен за сувладара цара Валентинијана I (367. године). Царски двор био је пун његових земљака из Паноније који су држали високе положаје. Али, сјај и богатство двора нису дуго били искушење за младића. Он је одлучио да се упути другим путем - тражењу Бога. Посвећује се цркви и почиње да преписује свете списе.

После путовања у Галију, Јероним се населио у Аквилеју (данас Италија) где је постао аскета. Затим је пет година провео у Синајској пустињи у Египту. Преко Цариграда вратио се у Рим и пријатељевао с римским папом Дамаскином коме је једно време био секретар. Према једној непотврђеној теорији и папа Дамаскин такође је био панонског порекла. После папине смрти (384. године), Јероним се поново упутио у Свету земљу где је као монах остао до краја живота. Иако је имао огромну библиотеку, самом себи је пребацивао, као велики грех, жељу да чита чувене латинске писце, попут Вергилија, Плаута или Цицерона.

У писму из 396. године, након смрти цара Теодосија И, Јероним пише: „Дрхтим од грозе кад помислим на катастрофу нашег времена. Двадесет и више година, из дана у дан, између Цариграда и Алпа пролива се римска крв. Скитија, Тракија, Македонија, Дакија... Далмација, Панонија - све оне су биле пљачкане, харане, пустошене од Гота, Сармата, Квада, Алана, Хуна, Вандала, Маркомана. Римски свет пропада...”

Касније, 410. године, након што су Готи опљачкали Рим, он је записао: „Свет пропада. Да! Али, срамота је и рећи, наши греси још живе и цветају. Обновљени град, престоницу царства, прогутала је ужасна ватра и нема места на земљи где Римљани нису у изгнанству... Па ипак, наш дух и даље жуди само за добитком... Наши зидови блистају од злата... иако Христос умире пред нашим вратима у лику својих сиромаха...”

С друге стране, како примећује и Бертранд Расел, Јероним ни један једини пут у својим бројним писмима не размишља о практичној политици нити о начину да се спасе царство. Стога није ни чудо да је Римско царство пропало кад су његови најбољи и најјачи умови, попут светог Аугустина, светог Амброзија, светог Јеронима и других хришћанских вођа, били толико удаљени од свакодневних, световних ствари.

Свети Јероним је иза себе оставио огромно дело, у првом реду преводе, коментаре као и писма. Сматра се једним од најученијих хришћанских отаца западне цркве. На сугестију папе Дамаскина превео је са јеврејског Стари завет и тако створио најчувенију латинску верзију „Библије” која је носила назив „Вулгата”. Овај превод је следећих хиљаду година био једина званична верзија „Библије” која је у литургији коришћена у католичкој цркви. Овај превод рађен је од 386. до 405. године. Осим тога, Јероним је писао и посланице против јеретика - пелагијанаца, затим биографије хришћанских отаца и коментаре светих списа. У његову заоставштину спада и око 1000 писама, међу којима и дописивање с највећим хришћанским теологом Запада светим Аугустином, који је био бискуп у граду Хипо у Африци (близу некадашње Картагине, данас у Тунису). Јероним је умро око 420. године. У Католичкој цркви сматра се свецем заштитником библиотекара и преводилаца.

Још један значајан црквени отац, савременик светог Јеронима и светог Аугустина, повезан је с простором Илирика. Ради се о хришћанском мисионару и писцу светом Никити, бискупу из Ремезијане, који је за собом оставио значајно дело. Биографија Никите (Нићете) из Ремезијане типична је за велике бискупе 4. века који су истовремено играли и улогу мисионара, државника и просветитеља.

Ремезијана (данас Бела Паланка) је насеље које се налазило на римском војном друму, између Наиса (Ниша) и Сердике (Софије). Име насеља је келтског порекла. Претпоставља се да су становници били већином трачког порекла, уз јаку римску колонизацију. Развило се на темељима римског војног насеља (каструма) из времена цара Трајана (1. и 2. век). Ремезијана је позната и као муниципија град (цивитас) и као област (регио). Од Диоклецијанових реформи, Ремезијана је била део провинције Средоземне Дакије (Дациа Медитерранеа). Ова провинција имала је четири градска подручја (са Сердиком - Софијом као средиштем) и три рударске области. Градска подручја (цивитас, муниципиум) имала су самосталну администрацију и судство и своје прописе, док су рударске области (регио) као царски поседи од посебног фискалног значаја, имале посебно уређење на челу с царским намесником (процуратор). Област Ремезијане чинили су: градски атар (агер), рударска насеља (вици металорум), друмске станице (мутатио, мансио), домородачка трибаласка села (вици) и општине - заједнице (цивитаес перегрине), пољопривредна добра аристократије (вилла) као и војна насеља и објекти (цаструм). Од времена Теодосија I ова област припада источном делу царства, док је у црквеном смислу део западне цркве (до Јустинијана). У средишту провинције, на веома важном путу, Ремезијана је била богат град, чему су посебно доприносили богати рудници гвожђа, бакра, сребра и злата у околини. У граду се говорило латински, а не грчки, као у источном делу Балканског полуострва, о чему сведочи и сјајан латински у делима светог Никите.

Свети Никита рођен је у Ремезијани око 338. године, вероватно у породици досељеника. Никита припада оној групи хришћанских епископа 4. века који су се жестоко борили против аријанске јереси и који су учествовали на бројним хришћанским саборима посвећеним овом питању. Забележено је да је ширио хришћанство међу Бесима - једном од варварских трачких племена на Балкану (по коме је можда настало и име Босна). Од 370. године па до око 420. године био је бискуп Ремезијане. Никита је био савременик готске најезде на Балкан и пораза римске војске под царем Валенсом код Хадријанопоља (378. године). Свети Паулин, бискуп Ноле, у једној химни посвећеној свом пријатељу Никити, писао је да је овај из Дарданије (југ Србије) ишао чак у Томи (град на Црном мору, данас Констанца у Румунији) ширећи хришћанску истину целим Балканом како би „од ђавола начинио анђеле”. Паулин даље каже: „Код тебе су учили и Гети и оба Дачана, како они који обрађују земљу, тако и житељи крај обала који су косматији од бика. Беси, издржљивији нег ли њихов снег, постадоше овце при теби пастиру, пасеш их у дворишту света, док се речима твојим смирују и Скити, украшавајући срца.” Из повести о светом Никити може да се закључи да је на Балкану још у 4. веку било дивљих, нероманизованих племена, попут поменутих Беса. У касније време племе Беса давало је војнике у византијску војску.

Свети Никита је два пута боравио у Риму (398. и 402. године). Учествовао је на бројним црквеним саборима у Риму (369) и Милану (371), Капуи (391), Ниму (394). На сабору у Капуи поверено му је да испита епископа из Наиса Боносија, који је проповедао доктрину којом је покушао да помири аријанство с православним учењем. Између осталог, Боносије је оспоравао девичанство Богородице, односно сводио улогу Марије на природну функцију мајке. На сабору епископа у Ниму прихваћена је формула „симбола вере” који је предложио свети Никита, заснованог на православним ставовима екуменског сабора у Никеји. Међу делима светог Никите сачувана су писма, посланице, беседе и химне, у којима је проповедао праву, православну веру и побијао разне јереси: аријанство, Македонијево учење о Духу светом, учење Боносија о девичанству и друго. Написао је један приручник за обред крштења. Једно од најчувенијих дела које се приписује светом Никити је „Те Деум” - црквена химна посвећена Богу која се и данас у небројеним верзијама користи у литургији Католичке цркве.