Настанак пука Бранденбург има дугу предисторију.

Теодор Готлиб фон Хипел, који је током Првог светског рата служио под командом пуковника Паула Емила фон Летов-Форбека у Танзанији (тада немачкој колонији), био је задивљен ратовањем свог старешине. Летов-Форбек располагао је малим бројем регуларних немачких војника, а већину трупа чинили су локални тамнопути регрути, такозвани аскери. Суочен с нападима из британске Јужне Африке, Кеније и Родезије, белгијског Конга, те португалског Мозамбика, немачки пуковник прешао је на герилски начин ратовања, успешно пружајући отпор и стално вршећи препаде на непријатељска упоришта. Тако је успео да се одржи све до 1918. године. На крају рата није капитулирао него је са савезничким трупама склопио споразум о часном повратку у Немачку, и то под оружјем.

Други Хипелов идол био је Томас Едвард, фамозни Лоренс од Арабије.

Лоренс је од 1910. до 1914. године водио археолошку експедицију у Сирији и Месопотамији. Након почетка рата, као добар познавалац терена, у Лондону је задужен за израду карата арапског региона. Када је шериф од Меке, Хусеин бин Али, 1916. године покренуо устанак против турске власти, шеф британске Иностране секције тајне службе (касније познатије као Тајна обавештајна служба SIS или MI6), комодор сер Мансфелд Каминг (Mister S), послао је капетана Лоренса у Каиро. Главни задатак официра са сјајним познавањем локалних прилика, обичаја и терена, био је да усклади акције Фејсала (будућег краља Ирака) и Абдулаха (будућег краља Јордана), иначе синова шерифа од Меке, с акцијама и интересима британске војске. Лоренс је реорганизовао Арапску армију и, уз помоћ локалних побуњеника с Ауба ибн Таијем на челу, водио успешну герилску борбу против Турака.

Хипел се после рата залагао да се на основу ових искустава створе „командо” одреди који би деловали у непријатељској позадини, служећи се начинима партизанског ратовања. Командо је био термин португалског порекла за неконвенционалне, специјалне јединице, који ће касније преузети Бури и Британци. Но, Немци га никада нису усвојили јер је истовремено значио и команду у буквалном смислу, па су сматрали да би то стварало забуну. Осим тога, конзервативни кругови одбијали су сваку идеју о неконвенционалном рату.

Хипел је наишао на разумевање тек кад је интелигентни и предузимљиви адмирал Вилхелм Канарис стао на чело војнообавештајне службе Абвер. Он је упослио Хипела, а заврбовао је и официре копнене војске са сличним идејама - генерала Фон Вицлебена, те генералштабног пуковника Ервина фон Лахузена. Током 1938. године потпуно је реорганизовао службу и створио чувено Друго одељење, задужено за саботаже и акције у позадини непријатеља.

Тако су се створили услови да се 15. децембра 1939. године оснује Наставни инжењеријски батаљон посебне намене 800 (према седишту штаба, познатији као батаљон Бранденбург).

Јединица се у операцијама до пролећа 1941. показала веома успешном. Користећи противничке униформе или цивилну одећу, знање језика, обичаја, правила и културе непријатеља, изузетно обучен у свим видовима диверзантских делатности и припремљен за партизански начин ратовања, Бранденбург је дао непроцењив допринос немачким победама у Холандији, Белгији и Француској. Сматрао се најелитнијом јединицом нацистичке Немачке, што га је чинило извором љубоморе и ривалства између Абвера, Вермахта и оружаних формација SS-а.

Током немачких припрема за Подухват 25 и операцију Марита (напад на Југославију и Грчку), истакнути су неки стратешки важни задаци који су могли да се изврше само уз помоћ специјалних трупа. Најважније је било сачувати комуникације и важне објекте (мостове, тунеле) на северној и југоисточној граници Југославије, затим железничке комуникације Београд-Ниш-Софија и Београд-Скопље-Солун-Атина, везу Дунавом, те борски рударски басен као непроцењив потенцијал сировина за војну индустрију.

У Директиви бр. 25 од 27. марта 1941. године, коју је потписао лично Хитлер, наглашено је да су „брзо отварање саобраћаја на Дунаву и заузимање Борског рудника бакра важни из разлога војне привреде”.

Командант 12. армије фелдмаршал Вилхелм Лист издао је 2. априла заповест према којој је један од задатака немачке војне мисије Турн-Северин био „обезбеђење и заштита Гвоздених врата од монитора и пловећих мина на Дунаву”. Два дана касније и командант 2. немачке армије генерал-потпуковник Максимилијан фон Вајс нагласио је да „отварање саобраћаја Дунавом у што краћем року има војно-привредни значај” и да ће „за поправку полазних положаја, а пре почетка напада 2. армије, бити предузети посебни подухвати”. За посебне подухвате биле су предвиђене јединице пука Бранденбург и посебно успостављене Фирцаубер групе.

Пошто је главни напад 2. армије био предвиђен тек за 12. април, командант је желео да започне с ограниченим дејствима одмах по званичном избијању рата (6. априла у 5.20 часова), како би заузео што боље положаје за одлучујући удар.

У области дејстава 2. армије прва акција требало је да буде усмерена на освајање Сипског канала. Суштина овог подухвата била је да се осигура веза Немачка (Аустрија) - Мађарска - Румунија - Бугарска - Црно море и обезбеди стално допремање нафте из Румуније у Немачку. Како су румунске нафтне компаније углавном биле под управом Британаца (највеће предузеће „Астра Романа” била је део концерна „Шел”), 3. одељење Абвера још 11. децембра 1939. године упутило је у Букурешт групу припадника Бранденбурга са задатком да спречавају британске саботаже на пошиљкама намењеним Немачкој и да транспорте прате од Плоештија до крајњих станица. Јануара 1940. године официр ове специјалне јединице др Дрегслер закључио је уговор с румунском тајном службом Сигуранца о заједничкој сарадњи на заштити нафтоносних постројења и превоза. У Румунију је 23. новембра 1940. године, у својству немачке војне мисије, односно „инструктора”, стигла 13. моторизована дивизија с генералом Ериком Хансеном на челу. Кад је 23. новембра Румунија и званично приступила Тројном пакту, из Немачке су пристигле и 6, 7. и 8. дивизија, 1. оклопна дивизија и једна мешовита бригада.

Из припрема за напад на Југославију уочљив је значај који су Немци придавали борском руднику. Ово је сасвим разумљиво јер је бакар у рату био један од драгоцених стратешких метала, коме је придаван значај колико и румунској нафти. Још једна од сличности огледала се у томе што су борским рудницима управљали Французи, па су се Немци плашили да ће након окупације Југославије постројења преузети или уништити британска тајна служба.

С друге стране, логична је и немачка брига за Сипски канал. Дунав је био једна од најважнијих међународних саобраћајница коју су користили и Немци. Ово је био најкраћи и најјефтинији начин превоза румунске нафте и борског бакра за потребе немачке војске и индустрије.

Међутим, све до краја 19. века Ђердапска клисура, позната по опасним подводним стенама и брзацима, знатно је отежавала и успоравала пловидбу реком. У жељи да повећа пропусну моћ и пловидбу учини безбеднијом, угарска техничка комисија је од 1889. до 1900. године уредила ђердапски део. У речном кориту ископано је седам канала укупне дужине 16,9 километара. Тада је изграђен и најважнији регулациони објекат - Сипски канал. Свечаном пуштању у рад, 27. септембра 1896. године, присуствовали су аустроугарски цар Фрањо Јосиф, румунски краљ Карол и српски краљ Александар Обреновић.

Сипски канал је од речног корита био одвојен северним насипом, док је јужни био саставни део десне обале узводно од села Сипа. Био је дуг 2133 метра, широк 73 метра, највеће дубине до 3,9 метара. Због брзе матице, која је на северозападном делу достизала пет метара у секунди, при узводној пловидби морала је да се уведе и помоћна вуча. Зато је тадашњи администратор ђердапског дела, Угарска, у бродоградилишту „Данубиус Шенишен-Хартман”, изградила реморкер „Вашкапу” („Гвоздена врата”), који је у коришћење пуштен 2. новембра 1899. године. „Вашкапу” се кретао навијањем челичног кабла (дужине 2 km и пречника 33,5 mm), положеног на дно реке, који су окретале две парне машине.

У првим данима рата 1914. године, српска војска запленила је брод и спровела га на Доњи Дунав, а касније и у Црно море. Тако је Сипски канал, без помоћне вуче, био ван употребе, што је довело до великих застоја у саобраћају. Да би се то превазишло, немачка Транспортна команда је 1916. године приступила постављању локомотивске вуче. Тада је на обалном насипу изграђено 1800 метара колосека, као и постројења за локомотиве. Испомоћ бродовима пружале су три локомотиве, теглећи их помоћу челичне ужади. Приликом повлачења, 1918. године, Немци су минирали сва изграђена постројења. Управа поморства и речног саобраћаја Краљевине СХС тек 1928. године обновила је локомотивску вучу у обиму у коме су је поставили и Немци, а три године касније колосек је продужен за још 400 метара.

Пред почетак напада на Југославију, у Турн-Северину основана је немачка Војна мисија (Фелдпост 18500), директно задужена за заштиту пловидбе Дунавом кроз Ђердап, те за заузимање Сипског канала с постројењима на југословенском тлу. Одред за напад на Сипски канал (специјалну групу Ђердап) створио је инжењеријски пуковник Рихард Бацинг. У његов састав ушли су диверзантски вод Ерш морнаричке групе под командом капетана корвете Вајса, припадници „Луфтвафе”, једна инжењеријска група и борбена група од 54 војника из састава 5. и 7. чете Другог батаљона пука Бранденбург, привремено смештених у Оршави (укупно око 2000 војника и морнара).

И Ђенералштаб југословенске војске био је свестан значаја пловидбе Дунавом а посебно Ђердапа, односно постројења у Сипском каналу. У јесен 1940. године донета је одлука да се у случају рата запречи пловидба Дравом, Тисом и Дунавом. Запречавање је препуштено командама Крајинске, Тимочке, Дунавске и Осјечке дивизијске области. Посаде су постављене у десет приобалних места, између којих и у Сипу. Пред почетак рата Сипски канал обезбеђивао је вод с два топа 80 mm „шкода” М28 под командом потпоручника Боре Тодоровића и вод од четири противавионска митраљеза 15 mm „збројовка” М1937, с резервним потпоручником Стеваном Марковићем на челу. Оба вода била су из састава 8. артиљеријског пука 8. крајинске дивизије 5. армије. За њихово обезбеђење додељене су две получете (у суштини, једна чета под командом резервног потпоручника Чеде Михајловића) 74. пешадијског пука исте дивизије.

Сем тога, припремљен је уређај локомотивске вуче с локомотивама типа „декапод” серије SHS 583 (произведена 1930. године у немачкој фабрици „Борсиг”) с два вагона напуњена цементом које је требало гурнути у реку и преко њих потопити два шлепа напуњена каменим блоковима. Овим обезбеђењем командовао је капетан I класе Станиша Михајловић. Команда речне флотиле у Текији поставила је команду ђердапског сектора за запречавање коју је чинила Група за запречавање Сипског канала (застарели парни реморкер „Витез”, наоружан само с два митраљеза и лаким стрељачким оружјем саме посаде) с два бочно, по крми везана шлепа, натоварена камењем и припремљена за минирање (само са по 10 kg експлозива) и Група за запречавање канала Јуц у Ђердапу. Група за запречавање Сипског канала у стање пуне приправности стављена је 5. априла 1941. године.

Свесна значаја борских копова, врховна команда је непосредно подручје рудника заштитила другом четом 74. пешадијског пука и једном пољском батеријом 8. артиљеријског пука 8. крајинске дивизије.

За немачку команду највећа невоља била је како обезбедити довољан број људства из пука специјалне намене Бранденбург.

У време кад су започеле припреме за Подухват 25 и Мариту, 1. и 3. батаљон пука Бранденбург били су у јеку припрема за напад на СССР. Тако је оперативно био употребљив само 2. батаљон капетана др Јакобија. Штаб батаљона налазио се у Бад-Феслау, део 5. чете поручника Пинкерта, 6. чета поручника Мајснера и 7. чета поручника Естервица налазиле су се у Румунији, а 8. чета, под командом Зигфрида Граберта, возом је пребачена у јужне Карпате, одакле је, у бугарским униформама, наставила пут до команди 1. и 2. оклопне групе и 18. корпуса.

Пуковник Рихард Бацинг је 54 војника пука Бранденбург из Оршове превукао преко пута постројења за помоћну локомотивску вучу (станица Сип). Сипски канал је на том месту био широк 73 метра а дубок (при најнижем водостају) 2,4 метра. Градоначелник Кладова Леонида Чудновски, иначе руски емигрант и немачки агент, 5. априла у кафани „Дубровник” приредио је забаву за све југословенске официре обласних команди. Током вечери, већина официра наставила је провод у стану градоначелника, где им је, наводно, у пиће сипано успављујуће средство. Истовремено, подофицири јединица смештених у Кладову позвани су на једну свадбу, на којој су само ретки успели да остану трезни. Тешко је рећи колико у овоме има истине, а колико жеље да се оправда потпуна неспремност наше војске за предстојећи напад.

Током општег славља у Кладову, немачки инжењерци припремили су десантне чамце и чекали сигнал за напад. Започео је по мрклом мраку, у 2 сата ујутро, 6. априла 1941. године. Изненађење по југословенске трупе било је потпуно: специјалци пука Бранденбург упали су у стан Чудновског, где су побили успаване официре и прекинули телефонску и телеграфску везу између Сипа и Кладова. Један неопрезни пуцањ пробудио је војнике потпоручника Марковића. Из осматрачке станице истрчали су кроз врата окренута супротно од реке, тако да су, пуком срећом, избегли да буду покошени непријатељском ватром. Дежурни војници на положајима отворили су ватру из „збројовки”, али Немци су терен осветлили ракетама и тако су били лака мета. За кратко време припадници Бранденбурга заробили су целу заштитну пешадијску чету с митраљеским одељењем, артиљеријски вод 8. артиљеријског пука и неоштећено постројење за помоћну локомотивску вучу с вагонима намењеним потапању у реку.

Команда наше речне флотиле о десанту је извештена тек у 4.00 часова. Групи за запречавање Сипског канала, смештеној у Текији, требало је два сата да покрене бродску машину и заплови на пут дуг око једанаест километара. Групу је у висини Аде Кале напао један наоружани немачки брод, али југословенски морнари су отворили ватру из свих оружја и отерали нападача. Тада је с леве обале отворена артиљеријска и митраљеска ватра одреда немачке Војне мисије Турн-Северин. На самом улазу у Сипски канал граната је погодила битву и пресекла уже једног од два бочно привезана шлепа које је реморкер „Витез” теглио по крми. У немогућности да даље маневрише, капетан реморкера поручник бојног брода Јосип Гргић, наредио је да се шлепови потопе пре времена, ван канала. Ову дужност обавили су крмари Аца Ристић и Крста Вељошевић, уз помоћ локалног „лоца” Бошка Југовића. Не губећи присебност и користећи матицу, утерали су шлепове у канал, затим упалили експлозив у унутрашњости шлепова и скочили у воду. Док су шлепови тонули, крмари и „лоц” испливали су на обалу. Немци су на њих отворили ватру и смртно погодили Ацу Ристића.

Реморкер је покушао да настави пловидбу. Међутим, због све јаче ватре, капетан је одлучио да и брод потопи ударом о обалу. Нажалост, због јаке матице, два покушаја безуспешно су завршена, само су оштећене погонске машине па је вода одвукла реморкер 5 километара низводно, до Давидоваца, а капетан Гргић је рањен у главу. Тек овде посада је пијуцима разбила дно и коначно потопила реморкер.

Ни покушај запречавања канала Јуц није успео, иако се Одред за запречавање налазио у Доњем Милановцу, свега 2,5 километара од улаза у канал. За то великим делом кривицу сноси командант реморкера „Куманово”, који је истовремено био и командант овог одреда. Официр је после пријема обавештења неодлучно очекивао даљи развој ситуације. Посада је, коначно, одлучила да без команданта, самостално, спроведе задатак. Одред су у 5.30 часова, приликом испловљавања из Доњег Милановца, напали румунски реморкер „Гомош” и једна обална батерија, тако да је био присиљен да шлепове потопи пре времена, око 1300 метара од улаза у канал Јуц. Тако је пловидба реком ометена делимично, и то само при ниском водостају. Немачка команда копнене војске 6. априла известила је Врховну команду Вермахта како се „непријатељска (југословенска) обала у рејону Гвоздених врата код Оршове, након једног препада, налази чврсто у (немачким) рукама”.

Али, запоседање борских постројења ишло је много теже. Задатак да обезбеди рудник од минирања добила је некомплетна 5. чета 2. батаљона пука Бранденбург. Она је покушала да се пробије на југ, али је наишла на јаке одбрамбене линије Крајинске дивизије 5. армије. Тако се према Бору, с јужне стране, пробијала углавном 4. брдска дивизија из састава 1. оклопне групе. Дивизија је тек у ноћи између 12. и 13. априла доспела у Добро поље и тамо заробила команданта Крајинске дивизије дивизијског ђенерала Милоја Попадића. Незадовољан брзином акције, командант 2. армије Максимилијан фон Вајхс, 13. априла заповедио је да 1. оклопна група убрза обезбеђење индустријског рејона Бор. По подне 14. априла 4. брдска дивизија коначно се пробила у град, али је тамо затекла знатно оштећена индустријска постројења. Практично, ово је био једини задатак који 2. батаљон пука Бранденбург није успео да изврши.