За читање и уживање

Романска заузетост брокера

О. Хенри

Илустровао Бранислав Мојсиловић

Пичер, поверљиви службеник у канцеларији брокера Харвија Максвела, допустио је да израз благог занимања и изненађења преплави његов обично безизражајни лик када је његов послодавац брзо ушао у компанију у девет и тридесет са својом младом стенографкињом. Уз жустро „Добро јутро, Пичеру”, Максвел је појурио према свом столу као да намерава да га прескочи, а онда је заронио у велику хрпу писама и телеграма који су га чекали.

Млада дама била је Максвелова стенографкиња годину дана. Била је лепа на потпуно нестенографски начин. Занемаривала је сјај привлачног помпадура. Није носила ланчиће, наруквице ни медаљоне. Није изгледала као особа која би прихватила позив на ручак. Хаљина јој је била сива и једноставна, али пристајала је њеној фигури, уверљиво и дискретно. У њеном привлачном црном турбану било је златно-зелено крило макаоа. Јутрос је зрачила нежно и стидљиво. Очи су јој биле снено сјајне, образи прави бресквин цвет, израз срећан, обојен присећањем.

Пичер, још благо радознао, јутрос је приметио разлику у њеном понашању. Уместо да оде право у суседну собу, где је био њен сто, она је оклевала помало неодлучна у првој канцеларији. Једном је прошла поред Максвеловог стола, довољно близу да би приметио њено присуство.

Машина која је седела за тим столом више није био човек, био је то заузети њујоршки брокер кога покрећу точкићи који зује и опруге које се одмотавају.

- Па, шта је било? Шта? - питао је Максвел оштро. Отворена пошта лежала је као уздигнути нанос снега на његовом претрпаном столу. Оштар сиви поглед, хладан и груб, блеснуо је на њу упола нестрпљиво.

- Ништа - одговорила је стенографкиња удаљавајући се са смешком.

- Господине Пичер - рекла је поверљивом службенику - да ли је господин Максвел јуче ишта рекао о запошљавању друге стенографкиње?

- Јесте - одговорио је Пичер. - Рекао ми је да нађем другу. Обавестио сам агенцију јуче по подне да јутрос неколико пошаљу на пробу. Сада је 9.45 часова, а није се појавио ниједан шарени шешир или жвакаћа гума од ананаса.

- Онда ћу ја да радим као и обично - рекла је млада дама - док неко не дође на моје место.

И она одмах пође до свог стола и окачи црни турбан са златно-зеленим крилом макаоа на уобичајено место.

Онај ко није видео призор заузетог брокера с Менхетна за време навале посла ускраћен је за звање антропологије. Песник пева о „испуњеном часу славног живота”. Брокеров час није само испуњен, већ се и минути и секунде држе за све везице и паковања и предњих и задњих платформи.

А овај дан био је за Харвија Максвела пун посла. Берзовни телеграф почео је, тресући се, грчевито да избацује намотаје траке, телефон на столу имао је хронични напад звоњења. Људи су почели да се гурају у канцеларију, да га дозивају преко ограде степеништа, весело, оштро, злобно, узбуђено. Курири су утрчавали и истрчавали с порукама и телеграмима. Службеници у канцеларији скакали су наоколо као морнари за време олује. Чак се и Пичерово лице опустило у нешто што је личило на оживљење.

На берзи су се дешавали урагани и лавине и глечери и вулкани, а те природне непогоде збивале су се у малом и у брокерским канцеларијама. Максвел је подупро столицу о зид и завршавао послове као играч који игра на врховима прстију. Скакао је од телеграфа до телефона, од стола до врата извежбаном окретношћу харлекина.

Усред овог растућег и важног стреса брокер је изненада постао свестан високо увијених реса златне косе испод климајућег балдахина с баршунастим и нојевим крајевима, мантила од имитације фокиног крзна и ниске перли крупних попут ораха хикорија, која је сребрним срцем завршавала близу пода. У вези с овом опремом стајала је самоуверена млада дама; и Пичер је био ту да је протумачи.

- Госпођица из Стенографске агенције дошла је да види за посао - рекао је Пичер.

Максвел се напола окренуо, руку пуних хартија и телеграфске траке.

- Који посао? - питао је намрштено.

- Посао стенографкиње - рекао је Пичер. - Рекли сте ми јуче да их назовем да пошаљу једну јутрос.

- Ви сте ван себе, Пичеру - казао је Максвел. - Зашто бих вам дао такво упутство? Госпођица Лесли је савршено задовољила за ову годину дана откад је овде. Место је њено док год она одлучи да га задржи. Овде нема отвореног места, госпођо. Откажите то тражење код агенције, Пичеру, и не доводите више ниједну овде.

Сребрно срце напустило је канцеларију њишући се и ударајући независно по канцеларијском намештају док је увређено одлазило. Пичер је уграбио тренутак да примети да „стари” сваки божји дан изгледа све више одсутан духом и забораван.

Ужурбаност и пословни темпо постајали су све жешћи и бржи. На поду су сакупили пола туцета деоница у којима су Максвелови клијенти били озбиљни инвеститори. Упутства о куповини и продаји долазила су и одлазила хитро као лет ластавица. Неки од његових сопствених фондова били су у опасности, и човек је радио као нека прецизна и јака машина велике брзине - напрегнута до пуног оптерећења, која иде пуном брзином, тачна, која никад не оклева, с правом речју и одлуком и делом спремним и тачним као рад часовника. Акције и обвезнице, зајмови и хипотеке, провизије и хартије од вредности - ту је био свет финансија и у њему није било места за човеков свет или свет природе.

Вилијам Сидни Портер (1862-1910), како гласи право име америчког писца О. Хенрија, био је рођени приповедач. Написао је неколико стотина прича. Ниједан други писац није успео да ухвати магију Њујорка, који је називао „Багдадом на подземној железници”, као он. Његове приче актуелне су и данас, после једног века, јер је у њих унео хуманост која повезује генерације. Американци му приписују заслугу да је дефинисао кратку причу као књижевну врсту. Налазио је приче свуда - у делићу разговора који би чуо у ресторану, у лицу које би угледао на улици, ступајући свуда у ненаметљив разговор с људима. Приче су му пуне занимљивих и изненађујућих обрта, а омиљени ликови „мали људи” - бескућници, таксисти, сиромашне продавачице, келнерице, преваранти... о којима пише са симпатијом, разумевањем и уважавањем.

Кад се приближило време за ручак, дошло је до благог стишавања метежа.

Максвел је стајао поред свог стола с рукама пуним телеграма и белешки, с наливпером иза десног уха и косом која је падала преко чела у неуредним праменовима. Прозор му је био отворен, јер је вољена настојница Пролеће укључила мало топлине кроз земљине решетке за грејање које су се будиле.

А кроз прозор је долутао, можда изгубљени, мирис - нежан, пријатан мирис јоргована који је на тренутак приковао брокера на месту. Јер, овај мирис припадао је госпођици Лесли, био је то њен мирис, само њен.

Мирис ју је живо, готово опипљиво, донео пред њега. Свет финансија изненада се смањио на мрвицу. А она је била у суседној соби - на двадесет корака од њега.

- Тако ми Бога, урадићу то сада - рече Максвел, напола гласно. - Сад ћу да је питам. Питам се зашто то одавно нисам учинио.

Појурио је у другу канцеларију са журбом коју се слабо трудио да прикрије. Полетео је према столу стенографкиње.

Погледала га је с осмехом. Нежно руменило прекрило је њене образе, а очи су јој биле љубазне и искрене. Максвел је наслонио лакат на њен сто. Још је обема рукама држао папире који су лепршали, а перо му је било изнад уха.

- Госпођице Лесли - почео је ужурбано - имам само тренутак. Желим да кажем нешто у том тренутку. Хоћете ли да будете моја жена? Нисам имао времена да вам се удварам на уобичајен начин, али заиста вас волим. Говорите брзо, молим вас, они тамо истераше црева „Јунион Пацифику”.

- Ох, о чему то причате? - узвикнула је млада дама. Устала је и погледала га исколачених очију.

- Зар не схватате? - рече Максвел нервозно. - Желим да се удате за мене. Волим вас, госпођице Лесли. Хтео сам да вам кажем, и уграбио сам тренутак када су се ствари мало стишале. Сада ме зову телефоном. Реците им да сачекају тренутак, Пичеру. Хоћете ли, госпођице Лесли?

Стенографкиња се врло чудно понашала. Прво је преплавило чуђење, а онда су сузе потекле из њених очију; затим је кроз њих засјао осмех среће и једна рука нежно се обавила око брокеровог врата.

- Сада знам - рекла је нежно. - Овај стари посао ти је за ово време истиснуо све остало из главе. Прво сам се уплашила. Зар се не сећаш, Харви? Венчали смо се синоћ у осам сати у Малој цркви иза угла.

Превела Весна Ухрин