Господин Канамеда радио је у фабрици хране 110 сати недељно (не месечно! - недеља: 7 · 24 = 168 сати) док га није покосио срчани удар. Имао је само 34 године.

Четрдесетдвогодишњи возач камиона, са стажом у том послу од 11 година, умро је од акутног инфаркта миокарда. Годишњи просек радних сати био је преко 5700 (година: 365 · 24 = 8760 сати). Инспекторат Канцеларије за стандарде рада одбио је да одобри обештећење породици јер је жртва у последњих 6-7 година радила приближно 6000 сати годишње. Уосталом, образлагали су, то је честа сатница у том послу.

После изгласавања Закона о једнаким погодностима у раду, на удару је све више жена.

Госпођица Јошида, двадесетдвогодишња медицинска сестра, доживела је срчани удар после дежурства од 34 сата. Дежурство толиког трајања обављала је пет пута месечно. За друштво чврсте и поштоване хијерархије рађа се питање: шта је њен шеф мислио? Млада Јошида светао је пример колективу, тако треба сви да раде, или, искористимо до краја енергију младости?

Госпођица Ивата, благајник контролор у великој банци, умрла је од напада астме у 23. години. Радила је по 50 сати прековремено сваког месеца, а да тај рад није био ни бележен.

Господин Јаги, који је радио за рекламну агенцију више од 70 сати недељно и свакодневно на путовање губио три и по сата, доживео је срчани удар у 43. години. У његовом дневнику нађена је забелешка: „Купљени смо новцем и заковани сатима. Робови су бар имали право да обедују са својим породицама.”

Господин Мијазаки радио је у највећој светској штампарији. И то више од 4300 сати годишње. Често и по целу ноћ. Умро је од можданог удара у 58. години. Његовој жени признато је право на обештећење, али тек после четрнаест година вагања и натезања.

У једном производном предузећу службеника из контроле квалитета преместили су у службу рекламација. Жалбе и притужбе странака толико су га психички измориле да је умро.

Кад је супруга једне од жртава поднела захтев за обештећење, одбијена је с образложењем да је сваком раднику част да умре за своје предузеће.

Забрињавајући је број жртава које, прегажене ваљком обавеза и одговорности, изврше самоубиство. Толики се товар свали на њих да им у тим тренуцима оно изгледа као једини излаз. Ако се кароши сматра последицом само физичког стреса, онда се самоубиства сврставају у неку другу категорију. Међутим, како ваљано образложити то раздвајање?

Посебно су на удару радници у петој и шестој деценији живота. С малим могућностима за други посао, притиснути страхом да не изгубе постојећи, прихватају било шта што се од њих захтева. Код преуређења предузећа, власници желе да их се ослободе, па у недостатку доброг изговора за отказ прибегавају малтретирању.

Велики притисци настају кад предузећа желе да повећају продуктивност и кад се с мањим бројем људи захтева исти или чак већи радни резултат. Томе је дато и име - гурика бју - болест рационализације.

И од горег има горе. Кад наступи успорење економског развоја и падне потражња, управе од запослених захтевају повећање продаје. Улази се у бесмислен Сизифов круг који, уместо повећања продаје, даје повећање броја жртава.

Програмер у тридесетим одбио да оде на посао због предугог радног времена и мноштва нагомиланих проблема - добио чир на желуцу и покушао самоубиство.

Инжењер, млађи од тридесет година, задужен за разматрање удеса, извршио самоубиство на службеном путу. Посао му дуже време није дозвољавао да се види с породицом, а принудно је живео у хотелу предузећа.

Инжењер, млађи од тридесет година, свакодневно је био на послу и после 11 ноћу. Радио и многе суботе и недеље. Оставио опроштајно писмо.

Педесетогодишњак, премештен из производње у продају, није био погодан за овај посао. Постао је неуротичан. Управа му је одбила молбу за одсуство. Убио се по повратку из дирекције предузећа.

Педесетогодишњак, средњи руководилац, приклештен између захтева пре-

дузећа и личних трагедија својих потчињених које је морао да отпусти. Није могао да буде судија другима. Убио се.

Четрдесетогодишњак, средњи менаџер. Осим посла у канцеларији, стално позиван на кућу. Није имао ни трена да се опусти. Убио се због непрекидног притиска.

У фармацеутској компанији главни менаџер у контроли квалитета изненада се разболео. Заменили су га колегом без искуства на том послу. Код овога је то изазвало толики ментални притисак да је дигао руку на себе.

Четрдесет шест одсто шефова одељења и 66 одсто шефова сектора сматра да ће страдати од карошија. Своје мишљење не смеју да претворе у конкретне кораке у пракси. Кад је уплашена жена једног службеника молила шефа да њеном мужу дозволи одлазак код лекара, он се није сложио. Зар ми исцрпљујемо запослене до болести?

Још више од запослених уплашени су њихови најближи. Виде колико се напора свакодневно улаже у савладавање тешкоћа на послу, да предаха нема и да за посустале неће бити милости.

Први забележени случај догодио се давне 1969. године. Двадесетдеветогодишњи ожењени мушкарац запослен у највећој јапанској новинској кући умро је од исцрпљености и можданог удара на радном месту отпремника издања.

Сам појам „кароши” појавио се 1982. као наслов књиге три лекара, а Национални одбрамбени савет за жртве карошија образован је 1988. године.

Ако становништво Јапана чини мање од пет одсто становништва азијских земаља у којима се много ради, лако је замислити обим и разорност ове појаве.

Наше телевизије приказивале су документарне филмове у којима се говорило о тајландским радницима који троше амфетаминске препарате (амфетамин - дрога, убица мозга) да би могли дуже и више да раде.

Године 1990. штампана је књига „Кароши - када компанијски ратник гине”. Није грешка и није „...компанијски радник...” већ „...компанијски ратник...”. У наслову цела историја. Дубоко и неопростиво увређен начином на који се победник Другог светског рата понео према губитнику, Јапан је кренуо у један други рат - индустријски. Много је битака у том рату добио, па неки верују да ће у коначном исходу добити и рат.

Да ли су сви изнети примери тек усамљени случајеви који на укупан број запослених не значе правило? Или је то само врх леденог брега?

Аутори студије износе податак да се сваке године поднесе близу 1000 захтева за обештећење због карошија. А процењују да је број смртних случајева због кардиоваскуларних болести везаних за посао већи од 10.000. На то треба додати и број самоубистава. Национална полицијска агенција наводи годишњу бројку од преко 33.000. Аналитичари процењују да је број самоубистава због проблема на послу „не мањи од више хиљада, и не већи од десет хиљада”.

Колико год рад дуго трајао, сваки тренутак мора да буде у служби повећања новостворене вредности. Све друго је шкарт. Време за чај сведено је на најмању меру, а за цигарету се дозвољава само два пута по пет минута на дан. И покрет којим се брише зној с лица сматра се губљењем времена, па треба порадити на томе да се он изостави.

Фурошики зангју - посао за понети. Ма колико се остало на послу, увек се нађе и нешто за „домаћи”. Тек да се запослени не досађује код куће. Кад се одбије дуго време за превоз, остаје за неку мађионичарску аритметику да запослени израчуна и неки тренутак за себе.

Ван Јапана мисли се да јапански радник добро зарађује јер му је омогућен прековремени рад. Погрешно! Прековремени рад се врло често и не пријављује. А плаћа се мање од редовног рада - свега четвртину или трећину. Рачуница каже да када надокнада за прековремени рад достигне 62,5 одсто редовне наднице, тренутак је да се запосли још један радник.

Службеник Фуџи банке изнео је податак да мушкарци у банци раде у просеку око 3000 сати годишње. Од тога не мање од 700 сати непријављеног и неплаћеног радног времена.

Број предвиђених дана плаћеног одмора чак је спао с 8,8 на 7,9 дана годишње. И од тога запослени искористе свега 50,5 одсто.

Запослени у сваком тренутку мора да се одазове захтеву за додатни рад. Чак и кад је на годишњем одмору. Одбије ли, следи отказ. Такву праксу подржавају и судови.

Препознат и уредно записиван и обрађиван, кароши је добио и своја правила. Право на обештећење сродници ће стећи ако је жртва пре смрти радила дуже од 24 сата. Ако је више дана пре тога радила и по 20 сати, бројка од 24 мора бити испуњена иначе се случај не признаје. Исто право стиче се и код седам узастопних дана с радом дужим од 16 сати дневно. Ако је у тих седам дана био и дан одмора, право се губи, па макар је жртва остале дане радила и по 20 сати. Број признатих захтева за обештећење веома је скроман и креће се испод пет одсто.

Аутомобилски гигант „Рено” поставио је новог директора Карлоса Гона. Убрзо после „Добро дошао!” запослени су се „ујели за језик”. Директор Гон одмах је дао задатак: од 2006. до 2009. произвести двадесет шест нових модела! Радни задаци пљуште као киша. Да се пробни, па ако запослени покаже способност, следећи задатак је обимнији, а рок краћи. Непрекидне су и измене захтева у задацима. Запослени су огорчени. За пола године три стручњака из развоја извршила су самоубиство. Силви де Б, удовица једног од њих, каже: „Радио је до касно увече. Спавао је само два сата. Они су га уништили.” „Реноу” се круни углед. Покренут је опсежан лекарски и правнички поступак. „Еуроњуз” саопштава вест о драстичном паду продаје.

Пример Јапана узет је из једноставног разлога што је тамо појава кароши најуредније описана и праћена. Примери из неких других земаља дали би још тамнију слику.

Негде се за описану појаву може наћи и реч КАШОРИ. Не сматрајмо то грешком, већ само језичком разноврсношћу.