У „Карловачком родослову” Лициније се назива Србином, док се у више родослова он наводи као отац или предак Беле Уроша, од кога, наводно, потиче велики жупан Стефан Немања. Тешко је установити зашто је међу бројним римским царевима пореклом из наших крајева баш Лициније изабран да буде проглашен за Србина. Један од разлога лежи вероватно у чињеници да је он можда потицао из племена Трибала или, по другој теорији, од Сармата, који се повезују са Словенима. У средњем веку Византинци су Србе називали Трибалима јер су живели на истим подручјима као то старо балканско племе.

Као и остали римски цареви из доба Тетрархије - Максимијан, Константин и други - цар Лициније рођен је у нашим крајевима, вероватно око 265. године. Потиче из готово исте области Горње Мезије одакле су били и императори Галерије и Максимин Даја (тј. данашња источна Србија). Као и они, Лициније је био скромног сељачког порекла.

Први пут Лициније се истакао 296. и 297. у рату против Персије, који је водио цезар Галерије, каснији градитељ царске Ромулијане (данас Гамзиград код Зајечара). Прве године рата, Галерије је са својим легијама прешао Еуфрат и неприпремљен за пустињски предео на страној земљи и за лукавства непријатеља, доживео тежак пораз. Следеће године Галерије је окупио нове снаге. Његов земљак Лициније био је један од главних команданата. У бици против Персијанаца, која се одиграла негде у Јерменији, Римљани су постигли велики успех, потпуно разбили непријатељску војску и чак заробили харем (жене и децу, као и дворане) персијског владара Нарзеса. Поред велике победе, и ово је дало Галерију право да се пореди са Александром Македонским (који је такође заробио жене персијског владара Дарија), док је велика победа римског оружја Лицинију омогућила да даље напредује - постављен је за гувернера дунавских провинција.

Године 307. Лициније се помиње као један од Галеријевих заступника у преговорима у Риму са узурпатором Максенцијем, иначе Галеријевим зетом. Међутим, преокрет у Лицинијевом животу и каријери долази након распламсавања борбе међу бројним претендентима за власт, после повлачења Диоклецијана. На познатом саветовању три најстарија цара - тетрарха Диоклецијана, Максимијана и Галерија, у Карнунтуму на Дунаву (данас Аустрија) 308. године одлучено је да уз Галерија за новог августа буде проглашен Лициније. Ова одлука вероватно је донета на Галеријев предлог. Уз Диоклецијанову подршку, он је за владара прогласио свог земљака и пријатеља из војске Лицинија иако овај до тада није био ни предвиђен за наследника, односно није имао титулу цезара.

Званично, кад га је Диоклецијан усинио, Лициније је добио ново име: Валерије Лициније Лицинијан „Јовиус”. За области своје непосредне владавине, Лициније је добио Панонију са Сирмијумом (у коме је углавном живео), док су остале области које су му припадале (Африка, Шпанија, Италија) остале под влашћу Константина. Али, ретко када се оваква одлука показала тако кобна за оног ко ју је донео, као што се то десило Галерију. Он се врло брзо могао уверити у истинитост пословице која каже да се нечије особине најбоље виде онда када задобије пуну власт. Већ 310. године Лициније се окреће од болесног пријатеља Галерија (који умире наредне године) и успоставља блиске везе с његовим супарником Константином. Верио се с његовом полусестром Констанцијом. Обезбедивши свој положај према западу, Лициније ће наредних година настојати да се реши конкурента на истоку - августа Максимина Даје. То ће му, најзад, поћи за руком 313. године.

Те исте године, нестанком Даје и победом Константина I над Максенцијем, велика „гужва” међу правим или потенцијалним претендентима на царски престо - августима, стицајем околности или силом мача, свела се само на два имена: Константина и Лицинија. У 313. години Лициније се најзад оженио Константиновом сестром Констанцијом, тако да се бар на тренутак чинило да се римска држава враћа у стабилније време, попут раздобља кад су заједнички владали тетрарси Диоклецијан и Максимијан. Али ова двојица, који су 313. године наизглед сагласно владали царством, били су људи сасвим другачијих особина. Лицинијев портрет и на новцу изгледа сурово. У покушајима да освоји или задржи власт, Лициније се чак и у оно немилосрдно доба издвајао по свирепости, превртљивости и одсуству било каквих моралних убеђења. Није презао да побије најближе рођаке свргнутих царева - жену и сина свог некадашњег добротвора Галерија, као и децу Максимина Даје.

Лициније ипак није био без политичке способности имајући у виду да је успео да се више од десетак година одржи на истоку, насупрот цару Константину на западу. Након заједнички објављеног Миланског едикта, којим је објављена слобода вере за хришћане, Лициније је предузео и посебне мере у настојању да обезбеди подршку хришћанске цркве. Да би додатно ојачао свој положај, насупрот Константиновој тврдњи да је потомак ранијих царева (Клаудија Готског), Лициније је нашао да је потомак императора Филипа - владара који је наводно подржавао хришћане. Међутим, примирје између два владара није дуго трајало. „Цассус белли” била је Константинова одлука да свог рођака Басиануса постави за цезара у Италији и у дунавским провинцијама, на које је претендовао и Лициније. Одлучна битка између војски два августа десила се у Панонији, код места Цибалае (данашњи Винковци), око 70 километара од Сирмијума. Битка између две војске готово једнаких снага вођена је скоро цео дан, од свитања до сумрака. Константиново десно крило најзад је извело незадржив напад којим је разбијена непријатељска страна. Поражен у бици у којој је изгубио око 20.000 војника, Лициније је успео да се повуче на челу коњице. У галопу је стигао до Сирмијума, где су га чекали жена и син, као и царска ризница. Пролазећи кроз град, Лициније је наредио да се поруши мост преко Саве како би отежао напредовање Константинових легија.

У Хадријанопољу, у Тракији (данашње Једрене), Лициније је успео да окупи нову војску. У знак да је одлучан да настави борбу, уместо Константина, за августа запада прогласио је Валерија Валенса, свог војсковођу у Илирији. Битка код Хадријанопоља (битка код Мардије) није дала победника - два противника договорила су примирје. Али преко леђа оног трећег. Наиме, Лициније је у знак добре воље према Константину, али и као допринос свом угледу крајње безобзирности, одобрио погубљење Валенса, човека кога је сам промовисао за сувладара. Лициније је морао да уступи Константину више провинција на Балкану - Панонију, Далмацију, Дакију, Македонију и Грчку, али је задржао поседе у Тракији, Малој Азији, Сирији и Египту.

Помирење два августа потврђено је одлуком 317. године у Сердици (Софија) о заједничком проглашењу три нова цезара: Лицинијевог сина истог имена, као и два Константинова сина: Криспа и Константина Млађег. Овим одлукама идеја Диоклецијановог тетрархијског система добрим делом била је напуштена. Уместо цезара који је требало, бар у теорији, да буду људи који су своје способности већ доказали, за млађе владаре и наследнике империје изабрани су малолетни младићи. Тетрархија се претварала у наследну монархију. Након неколико година привидног помирења, већ 320. године односи између два императора поново постају затегнути. Лициније одлучује да овај пут промени однос према хришћанима, одбијајући да прихвати Константинову политику све већег приближавања државе и цркве. Хришћански скупови у Лицинијевом делу царства бивају забрањени, док се спроводи чишћење државних служби од оних који се изјашњавају као хришћани. Да ствари између два владара иду лоше, показало се 321. године када су и један и други, без међусобног договора, своју децу и наследнике прогласили за римске конзуле.

Грађански рат изнова је букнуо 322. године, када су у борби с надирућим Готима Константинове трупе ушле на подручје где је владао Лициније. Након битке с Готима, два цара кренула су један на другог. Лициније је и овај пут имао већу војску, са 150.000 пешака, 15.000 коњаника и 350 бродова. Константин је своју војску од око 120.000 пешака и 10.000 коњаника окупио у Солуну. Битка се одиграла у Тракији, још једном код Хадријанопоља. После неколико дана мањих сукоба, 3. јула одиграла се велика битка. Забележено је да је и овај пут Константин показао изузетну храброст и способност у борби у којој је предводио своје трупе. Једна јединица од 5000 стрелаца успела је да кроз густу шуму заобиђе Лицинијеве трупе и нападне их с леђа. Лициније је поново претрпео пораз - побијено је око 35.000 његових људи. Он је успео да се повуче и да окупи нову војску у Малој Азији од преко педесет хиљада легионара. Међутим, 18. септембра исте године код Христопоља био је још једном поражен. То је био његов четврти и последњи пораз у борби с Константином. Поражени август ухваћен је у Никомедији и заточен у Солуну, где је и погубљен 325. године. Победник Константин није имао милости ни за Лицинијево потомство, без обзира на молбе сестре Констанције.

Тако је победио већи човек и већи војсковођа. Више није било супарника за пурпур. Константин је 324. године остао једини владар царства. Цар и господар на земљи. С крстом у руци и Христом на небу. Тетрархија више није постојала. Римско царство више није било оно исто.