СПочетком 20. века Пол Камерер био је један од најчувенијих биолога на свету. Чак и за науку обично незаинтересоване новине, попут „Њујорк тајмса” или „Монда”, писале су у уводницима о њему као о новом Дарвину. Средином века о њему се и даље говорило у круговима биолога, мада у потпуно супротном тону. Међутим, после Другог светског рата Камерер је потпуно нестао са сцене. Већ током седамдесетих једно истраживање међу млађим професорима, студентима постдипломцима, чак и стручњацима за зоологију водоземаца и гмизаваца, показало је да од неколико десетина анкетираних нико није чак ни чуо за њега!

Стандардна лекција приче о Камереру (пре него што је цела ствар пала у заборав) била је да је превара у научним огледима не само неморална, већ се и суштински не исплати, јер руководилац огледа нужно извлачи „дебљи крај” ако буде откривен. Али, као и свака поједностављена слика, и ова је лишена детаља који је чине истински занимљивом, али и поучном. Уз то, Камереров физички одлазак са сцене оставио је историји науке једну од великих нерешених загонетки. Случај који ни тако проницљив детектив какав је био Артур Кестлер - који се годинама бавио овим случајем и почетком седамдесетих објавио једну од својих најбољих књига „Случај жабе бабице” - није успео да разреши.

Пол Камерер рођен је у Бечу 1880. године у породици предузетника јеврејског порекла. Од детињства је показивао изузетну музичку даровитост, тако да се уписао на Бечку музичку академију, одсек за клавир. Међутим, судбина је хтела да напусти студије музике и посвети се биологији, коју је докторирао 1903. године, одабравши као специјалност експерименталну зоологију. Од тада па до коју годину после Првог светског рата, Камерер је радио у светски познатом Институту за експерименталну биологију (Виваријуму) у Бечу.

Готово сви Камерерови огледи који су му, као у некој Еурипидовој трагедији, донели најпре светску славу, а затим срамоту и смрт, састојали су се у настојањима да различите врсте водоземаца и гмизаваца принуди да се размножавају у областима драстично различитим од њихових природних станишта. У првом низу огледа бавио се двема врстама даждевњака: црном врстом Salamandra atra која живи у Алпима и порађа се на копну дајући обично два велика, потпуно морфолошки уобличена потомка, те пегавим Salamandra maculosa који настањује ниске и приобалне крајеве Европе и рађа десет до педесет ларви у воденој околини. Ове ларве имају особине пуноглаваца и метаморфозом се претварају у даждевњаке.

Камерер је приморао даждевњаке да живе и размножавају се у другачијем окружењу. Пегави равничарски даждевњак, одгајан у хладном и сувом алпском окружењу, имао би два потпуно развијена потомка (неколико пута пре тога би дошло до побачаја пуноглаваца). Црни алпски даждевњак, принудно одгајен у топлој и влажној равничарској клими, почео би да рађа пуноглавце у води. Са сваком генерацијом, женка алпског даждевњака рађала би све више здравих пуноглаваца.

Следећи корак био је да се то потомство, рођено под неуобичајеним условима, подигне до зрелог доба. Камерер је тада покушао да их даље размножава и утврдио да сви показују исту „преокренуту” репродуктивну способност као њихови родитељи. Ово се нестручнима може чинити као занимљив оглед, али за већину стручњака то је била и те каква вест. Камерер је тврдио да ови (и други слични) огледи показују исправност ламаркистичке верзије еволуције. Крајње поједностављено, у питању је идеја да се особине стечене током живота јединке преносе на потомство. Ако по читав дан свирате гитару, ваша деца имаће нешто дуже и спретније прсте него што би иначе имала. Ако читавог живота подижете тешке терете, ваше потомство развиће већу мишићну масу од претходних генерација. Свака генерација наслеђује претходну и наставља да се усавршава. Данас ова замисао може да нам звучи чудно, али то је уистину била вероватно прва научна теорија еволуције икада изведена, и веома дуго уживала је велики углед и била у средишту многобројних расправа и супротстављања. Да бисмо ово разумели, неопходно је да укратко размотримо теорије еволуције које су биле „на тржишту” у то доба.

Насупрот уобичајеном схватању, пола века након објављивања Дарвиновог дела „Порекло врста”, о механизмима еволуције постојала су најразличитија мишљења која су веома често битно одступала од Дарвиновог главног механизма, природног одабирања. Веома истакнути биолози заступали су различите теорије еволуције: Хуго де Фриз је, рецимо, сматрао да до настанка нових врста долази кроз велике мутације и у раздобљу од једне једине генерације („салтационизам”). Врло значајна школа немачких еволуциониста (Хаке, Ајмер, Шиндеволф), али и америчких (Хајат и Коуп), заступала је утицајну теорију ортогенезе, према којој свака нова биолошка форма садржи у себи целокупну историју врсте од почетка до краја. И, наравно, многи биолози тог доба, укључујући тада младог Ернста Мајра, који је касније постао један од најзначајнијих дарвиниста 20. века (недавно је преминуо у 101. години), прихватали су претпоставку о наслеђивању стечених особина која се уобичајено приписује Жан-Батисту Ламарку.

Сам Дарвин био је неодлучан у погледу ламаркизма. Али, након првобитног одбацивања, како је време пролазило, био је све спремнији да прихвати неки вид наслеђивања стечених особина. Он је чак уметнуо читаво ново ламаркистичко поглавље у шесто издање свог дела „Порекло врста”, делимично да би се одбранио од жестоких приговора које су ламаркисти ставили почетној теорији. Тек је поновно откриће Менделових принципа генетике, око 1900. године, охрабрило заклете дарвинисте.

Неколико деценија касније почела је да се помаља неодарвинистичка „Модерна синтеза”; један од кључних чинилаца који су допринели успону и општем прихватању неодарвинизма био је управо слом ламаркизма као главног конкурента. У овом слому „афера Камерер” била је велики догађај, и утолико је пре жалоснији заборав целе ствари.

У још једном огледу Камерер је користио пећинског гуштера Proteus који је потпуно слеп и има тек рудиментарне очи које се налазе дубоко под кожом. Камерер је установио да излагање слепих гуштера светлости производи само тамни пигмент преко очију и не доводи до развоја вида. Па ипак, када је Proteus био одгајан под дуготаласном црвеном светлошћу, Камерер је успевао да, након више генерација, произведе примерке с великим, развијеним очима и видом.

Најславнији - и кобни! - Камереров оглед тицао се једног другог водоземца, жабе бабице, Alytes obstetricians. Она се тако живописно назива стога што, када долази до парења, мужјак носи оплођена јајашца око својих задњих ногу све док се она не излегу. За разлику од већине других жаба и водоземаца који се паре и размножавају у води, жаба бабица размножава се искључиво на сувом. Камерер је решио да натера жабе бабице да се размножавају у води. Након много покушаја успео је да узгоји шест генерација жаба које су се размножавале у води пре него што је потомство изумрло. Међутим, најзанимљивије је што су, према Камереру, жабе бабице развиле такозване одгајајуће плочице. Ради се о тамним задебљањима коже са сићушним шиљцима који се развијају на мужјаку жабе током сезоне парења. Оне омогућују мужјаку да сачува стабилност током парења и спречи клизање у води. С обзиром на то да се жабе бабице паре на сувом, оне немају одгајајуће плочице, нити су им потребне.

Али, са сваком новом генерацијом Камерерових жаба, одгајајуће плочице постајале су све јасније. С објављивањем резултата овог огледа, Камерер се нашао усред размимоилажења; многи биолози слагали су се с њим, док су други, пре свега дарвинисти, сматрали да су његови налази бесмислени. Зар није Аугуст Вајсман доказао да је ламаркизам погрешан још кад је крајем 19. века одсекао репове 1592 миша кроз 22 генерације, без да је и један једини пут приметио да се родио миш без репа? Чак и кад је Камерер објавио фотографије жабљих удова с одгајајућим плочицама и 1923. године донео узорке жабе у Кембриџ, где је британска елита биолога била у прилици да их види и проучи, већина противника ламаркизма остала је неуверена. Камереров најжешћи противник, енглески биолог Вилијам Бејтсон, чак је тврдио да то „уопште нису одгајајуће плочице већ мрље тамног пигмента”. Ових ће се речи научници касније сетити. (Иронија је у томе што је сам Бејтсон био веома далеко од дарвинисте: његова верзија еволуције значајно се разликовала од Дарвинове и оне која је коначно прихваћена у оквирима неодарвинизма.)

Било је и значајних ентузијаста. Торнтон Гардинер, професор зоологије на Кембриџу, изјавио је да „Камерер почиње тамо где се Дарвин завршава”. Други британски научници тврдили су у штампи да се ради о „највећем биолошком открићу века”. Професор Џон Вотсон, оснивач бихејвиористичке психологије, писао је како је „рад професора Камерера зачудио свет... Ми желимо да верујемо у његове налазе. Они значе изузетно много педагозима и друштву уопште”.

Нажалост, политика се умешала и у ову причу. Након завршетка Првог светског рата, Аустрија је била поражена, раскомадана и понижена, усред невиђене економске, социјалне и моралне кризе, која је некадашњу интелектуалну престоницу Европе, Беч, учинила једним од најдепресивнијих градова на свету. Средстава није било ни за живот, а камоли за научни рад. Институт за експерименталну биологију, који је у рату и послератним нередима претрпео материјалне штете, обуставио је готово све огледе, посебно оне који су, као Камерерови, захтевали значајна улагања. Његових последњих неколико узорака сачувано је у теглама с формалином. Немоћан да живи од мале плате коју би сместа појела астрономска инфлација, Камерер је дао отказ у Институту и кренуо на турнеју како би јавно изложио своје налазе и зарадио хонораре у валути вреднијој од посрнулог шилинга. Новинари су били одушевљени и сензационалистички наслови појавили су се у западним земљама. Током предавања, Камерер је 1923. године посетио и „тврђаву дарвинизма” - Кембриџ, где су британски биолози имали прилику да испитају његове фотографије, као и последњи сачувани узорак жабе бабице.

Сам Камерер је, изгледа, био снажно мотивисан ваннаучним разлозима, пре свега надом за коју је сматрао да ламаркизам нуди образовању и општем поправљању човечанства. Иста врста илузорних нада у вези с ламаркизмом нашла је веома плодно тло на неочекиваном месту - међу владарима младог Совјетског Савеза. Пре свега због идеолошких разлога који су видели човека као производ околине (схваћене у смислу класних и економских услова), бољшевичка олигархија и пре појаве злогласног Лисенка прихватала је ламаркизам као најпогодније биолошко учење. Године 1925. совјетске власти понудиле су Камереру професуру на Московском државном универзитету. Сам Камерер, иначе доследни атеиста и социјалиста, није се либио да понуду прихвати, мада се није одмах преселио у СССР, делимично из личних разлога.

Западним научницима била је најсумњивија чињеница да Камерер никога није позивао да на лицу места, у Бечу, присуствује његовим огледима и непосредно провери резултате. Тек почетком 1926. године он је коначно омогућио професору Кингслију Ноблу из америчког Музеја природне историје у Њујорку и др Хансу Пржибраму са Бечког универзитета (свом некадашњем шефу из Виваријума) да лично испитају последњи узорак његових жаба бабица. Нобл и Пржибрам дошли су до запањујућег открића - док предњи удови жабе нису показивали никакав траг одгајајућих плочица, јасно су показивали трагове поткожног убризгавања црног мастила! Нобл и Пржибрам објавили су своје налазе у најугледнијем светском часопису, лондонском „Нејчеру” од 7. августа 1926. године детонирајући на тај начин праву академску бомбу. Уз повике „Превара, превара!” врло брзо су се на сензационалистички начин, као и увек, умешале и новине.

Усред халабуке која се дигла око раскринкавања преваре (где је, треба споменути, у неким круговима помињано и његово јеврејско порекло као „доказ” злочина), Камерер је био заузет пресељавањем своје опреме и личних ствари у Москву, очигледно због преузимања академског посла. Међутим, 22. септембра 1926. године он шаље писмо московској Академији наука у коме даје отказ на понуђени посао. У писму наводи како нема ништа с убризгавањем боје у узорак жабе бабице, нити је ишта знао о бојењу даждевњака код кога је такође откривено мастило. Даље је изразио наду да ће скупити храброст да оконча свој живот који је овом афером бесповратно уништен. Такође је објаснио да је преселио ствари у Москву јер је, као прво, желео да сакрије своју одлуку од породице, а друго, зато што жели да библиотеку и друге научне збирке остави Совјетској академији као мали знак надокнаде за невоље које им је читавом афером проузроковао. Следећег дана, 23. септембра, отишао је у шетњу бечким предграђем Терезијанска брда и пуцао себи у главу.

Камерерово самоубиство је за већину посматрача значило коначну потврду преварантског карактера његових огледа, те моралног и научног банкротства ламаркизма као теорије еволуције. Насупрот томе, у СССР је покренуто слављење Камерера као народног хероја кога су уништили завидљиви капиталисти и њихова потплаћена научна елита. Филм „Саламандри” био је продуциран под високим спонзорством Анатолија Луначарског, Лењиновог некадашњег саборца, а сада совјетског комесара (министра) просвете. У филму се накратко појављује сам комесар, а његова супруга играла је једну од главних улога. Филм се завршавао Камереровом величанственом посетом Совјетском Савезу, земљи слободе и једнакости, не помињући ништа од доцнијих догађаја. Ово је утицало да ламаркизам не само што је опстао у Совјетском Савезу (и доцнијим другим комунистичким земљама), већ је постао и званична доктрина за време дугогодишње владавине неспособног и ауторитарног агронома Трофима Денисовича Лисенка, једног од ретких истинских зликоваца у историји науке. Лисенкоизам је поред људских жртава и патњи - између осталог и мучког убиства Николаја Вавилова, Бејтсоновог ученика и једног од највећих светских генетичара тог доба - оставио трајне и трагичне последице на биолошке науке у земљама социјализма. Његово дуго трајање (Лисенко је смењен са свемоћног положаја директора Биолошког института Совјетске академије наука фебруара 1965. године, након стравичне глади почетком шездесетих година великим делом изазване његовим „генијалним замислима” у агрономији) произвело је заостајање биолошких наука које се умногоме примећује и данас. Занимљиво је, међутим, поменути да се ни сам Лисенко нити његови многобројни следбеници нису, поред свег пропагандног и идеолошког рада, озбиљно бавили провером алтернативних биолошких теорија на начин како је то (бар званично и у почетку) покушавао Камерер. За њих је то била партијска догма која се није смела ставити под сумњу или проверу огледима. Самим тим, критика лисенкоизма не значи самим тим критику ламаркизма као биолошке теорије.

Занимање за читаву аферу, с времена на време, будило се у литератури. Неколико чињеница које су тек касније откривене (између осталог и заслугом Артура Кестлера) донекле су промениле слику о овом „закљученом случају”:

• У време самоубиства Камерер је био у великим финансијским невољама, за пресељење ствари у Москву морао је да се задужи без много изгледа да дугове убрзо врати.

• У више наврата он је и раније, током највеће славе и успеха својих огледа, патио од депресије и бар једном покушао самоубиство.

• У то време имао је страсну љубавну везу. Жена о којој се радило саопштила му је кратко време пре тога да не жели да га прати у Москву.

• Можда је најзанимљивији детаљ који може да се нађе у писму Совјетској академији да, иако он ништа није знао о фалсификату, подозрева ко је то могао извести, мада је ствар након свега немогуће доказати.

Научници који су три године раније у Кембриџу испитали исти узорак жабе, нису доводили у сумњу његову аутентичност (они су само сумњали у Камерерово приказивање резултата) ни након микроскопских провера. Чак и ако су затамњена места била доиста убризгано мастило, многи су приликом кембричких студија тврдили да су јасно видели шиљке. Појавиле су се сугестије да је мастило убризгано након испитивања у Кембриџу 1923. године, да би се очувао узорак који се брзо распадао. С друге стране, мастило се у зоологији понекад убризгава да би се слабо видљиви детаљи ткива јасније означили, као што се приликом скенирања маркери убризгавају у одређене органе. Коначно, јасно је да постоји могућност да је мастило убризгано с јединственом намером да се Камерер оспори (што је, очигледно, веома добро успело).

Рихард Голдшмит, велики немачки ембриолог, који је касније због салтационизма сам постао жртва подсмеха (мада никада не и оптужби за неморално понашање), наглашавао је у осврту на читаву аферу да је један од главних покретача била Камерерова „опсесивна жудња за добрим резултатима”. Ово је веома важна поента с данашње тачке гледишта, коју Камерерова афера дели с готово свим сличним скандалима. Најпре имамо жудњу експериментатора за повољним резултатима, која расте пропорционално сложености огледа, цени лабораторијске опреме, угледу установе у којој научник ради, па донекле - и парадоксално - самим интелектуалним способностима експериментатора.

Као и у другим областима људске делатности, просечан научник лакше ће се помирити с неуспехом од изузетно способног или бриљантног. Но, није све у томе што ће експериментатор, поједностављено речено, видети оно што жели да види; друга страна проблема јесте жудња широке научне (па и ваннаучне) јавности да чује онакве резултате какве жели да чује. А оно што она жели да чује нису нужно резултати који се слажу с претходним предрасудама - још више од тога јавност жели спектакуларне, револуционарне резултате, оне који стварају и/или руше постојеће.