С почетка је све наликовало на невину али узбудљиву дечију игру, управо онакву какву су девојчице сањале још док су похађале предавања у кружоку „Млади биолог” московског Зоолошког врта. Шеснаестогодишња Маша Сорокина и четири лета млађа Маша Тарнопољска, обе из Подмосковља, крадомице од одраслих пратилаца, одлучиле су да саме покушају да одгонетну тајну тајге која се дремљиво башкарила у националном резервату „Дењишкин камен” у Свердловској области, око хиљаду километара североисточно од Москве. Био је 16. јул године која се у том крају већ примиче јесени.

Густа и влажна шума била је заправо прашума каквим и обилује део горостасног венца Урала где су њих две стигле с групом еколога. Сад су се саме, без надзора одраслих, ишуњале у жељи да провере оно о чему су претходних месеци слушале. А реч је, пре свега, о проучавању дела биљног и животињског света тајге. И тако, корак по корак, кроз тешке завесе грана горостасног сибирског ариша, девојчице су, забављене непознатим светом око себе, изгубиле оријентир и почеле да се врте укруг.

Прво су, гласно се смејући, задиркивале једна другу како су, ето, на првом самосталном излету одмах успеле да залутају. Као да су све време похађале ону пачију школу, „од среде до петка”, мада су на крају курса проглашене за најбоље у групи, свака за своје годиште. А онда је смех бивао све згуснутији, као да је опонашао цурење светлости дана. Није могуће да ће их ноћ стићи далеко од кампа или, бар, гласова људи?!

Најежиле су се присећајући се предавања на којима су слушале о такозваном синдрому десне ноге. Ствар је у томе, убеђивао их је предавач, што је један корак код људи увек краћи од другог и, ма колико се човек трудио да иде право, увек се дешава да оде у страну и, касније, готово затворивши круг, стигне на место откуд је и кренуо. Уз то, нису могле да се поуздају у компас који им је висио о узици на врату. Једноставно, у густој шуми магнетни уређаји не раде како ваља, те није препоручљиво посве веровати игли која увек жмирка према северу.

Ни други показатељи за сналажење у непознатом простору, попут маховине на стаблу, нису били од велике користи. Нису могли да се оријентишу ни уз помоћ путање Сунца с обзиром на то да су се његови зраци једва наслућивали кроз згуснуте крошње четинара чији су се врхови попут копаља забадали у платно неба. Већ је и глад стизала по свој оброк, а у лаганим ранцима две Маше није било чак ни бисквита пошто су намеравале да се задрже само сат-два, таман до ручка.

С првим наслагама мрака, у влажној и лепљивој шуми, појавили су се комарци. Звучни и попут звука брзи облаци. За њима се лагано и готово дремљиво, сигурна у своју моћ, појавила магла. Маше, и Сорокина и Тарнопољска, знале су да је тајга њихово омиљено боравиште, али је то знање потицало искључиво из приручних књига које су добијале на часовима „Младог биолога”. Сада комарце нису могле да виде, али су и те како осећале њихове убоде, кратке а болне. На срећу, у дну ранаца налазиле су се мреже за заштиту од ових инсеката. Спасиће бар главу, а шаке могу да завуку испод џемпера.

Ноћ натопљена маглом повећала је атмосферски притисак, а самим тим и ослободила невероватан простор за ширење звука. У таквим околностима, знале су с одслушаних предавања, кретање воза може да се чује и на раздаљини до десет километара. Воза овде није било, али је зато оживео живот у шуми пуној свакојаког звериња, од даброва до вукова и мрких медведа.

Страх су скривале једна од друге, али су биле свесне да ноћ нити могу нити смеју да проведу на земљи. Са зверима се није шалити. Ваљало је наћи конак у некој од крошњи сибирског ариша. И нашле су га на оближњем дрвету чије су широке гране подсећале на неудобна дрвена седишта вагона трећег разреда. И зачудо, чим су успеле да нађу најудобнији положај за своја изморена тела, заспале су чврстим сном.

У међувремену, с првим мраком, у кампу резервата природе „Дењишкин камен” дат је знак за узбуну. Маша Сорокина и Маша Тарнопољска нису биле на обавезном заједничком ручку, а нису стигле ни на вечеру. С батеријским лампама и мегафоном наставници праћени својим ученицима растрчали су се по окрајцима тајге. Ниоткуд одговора, нигде никаквог трага.

Ни јутро није донело охрабрујуће вести. Зебња је устукнула пред паником. Шта и куда даље? Трагачима за девојчицама у току преподнева прикључили су се и припадници руског Министарства за кризне ситуације. Увече су приспели и кинолози с посебно обученим псима.

Трећег дана чинило се да је свима овладао онај „синдром десне ноге”. Сви су се вртели у круг. На Урал су допутовали и родитељи двеју Маша, уверени да ће само они умети да препознају и оне невидљиве трагове. Уосталом, то су њихова деца, и они их најбоље знају. Тешили су их и храбрили чланови кружока „Млади биолог”, за ту прилику приспели из Москве, убеђујући их да су девојчице увежбане за преживљавање у природи.

Маша Сорокина и Маша Тарнопољска већ четврти дан лутале су тајгом, малаксале и на ивици опстанка. Мада је у прашуми било мноштво изазовних гљива, нису се усуђивале да их пробају. Нису биле сигурне које су отровне. На срећу, ретки пропланци нису оскудевали у шумским јагодама. Све време то им је била једина храна, ако се изузму два шкрта оброка од сировог корења чичка, бљутавог али, знале су, богатог витаминима.

Жеђ су гасиле на изворима и мајушним потоцима чији су ток покушавале да прате знајући да они хитају рекама или језерима а тамо је, по правилу, могуће срести људе. Нису имале срећу јер се сваки водени путоказ, као за баксуз, губио у непроходном делу тајге.

Права невоља збила се кад су, пред још једну вечерњу најезду комараца, установиле да је дванаестогодишња Маша Тарнопољска изгубила своју мрежу. Како преживети ноћ кад су им и с том мрежом комарци већ оставили болне трагове? Наравно, може и џемпер преко главе, али је онда тело незаштићено а ноћ студена до смрзавања у танкој мајици.

Одлучиле су да заноће на истој грани ариша и да, збијене једна уз другу, наизменично користе мрежу старије Маше. Није им много помогло. Јутро су дочекале подбуле од силних уједа али и са страхом да су све наде да ће их неко наћи изневерене. Око поднева, у неверици, чуле су звук хеликоптера у даљини и кроз густо грање успеле да назру сјактави круг елиса. Као без главе потрчале су према пропланку до ког су успели да се пробију Сунчеви зраци. Таман што су стигле куд су наумиле, звук хеликоптера се изгубио.

Већ пети дан око стотину припадника Министарства за кризне ситуације покушавало је да уђе у траг девојчицама, у нади да ће као полазнице кружока „Млади биолог” умети да се изборе с невољом у коју су запале. Хеликоптери су чак и ноћу, потпомогнути сноповима снажних рефлектора, у ниском лету кружили над тајгом, испитујући део по део. Доле су пси оњушили, чинило се, сваки педаљ тла. И онда су наишли на мрежу против комараца закачену за један жбун.

Сад су у потрагу за Машама кренуле и јединице полиције, спасилаца и извиђача. Обневидели од несна и стрепње, у стопу су их пратили и родитељи девојчица.

Пету ноћ у тајги Маша Сорокина и Маша Тарнопољска први пут су провеле будне и први пут на земљи, припијене једна уз другу уз стабло гранатог ириша. Спасиоцима су после рекле да су, кад су претходног дана чуле и успеле да назру обрисе хеликоптера, одлучиле да остану на том пропланку, уверене да ће летелица и сутрадан туда проћи. Плашиле су се да се уобичајено попну у безбедност крошње дрвета у страху да ће летелица, док се оне не спусте с гране, поново проћи не приметивши их.

Приметили су их у суботу, 21. јула, шестог дана откад су се изгубиле у тајги. Два километра од места на коме је дан раније нађена она мрежа против комараца и близу реке Мали Потомак, у Пермској области, педесетак километара од кампа „Дењишкин камен”. Мада су биле исцрпљене - јер су, поред осталог, дневно прелазиле и до десетак километара - и с мноштвом уједа комараца, њихово здравствено стање било је наизглед у границама уобичајеног. Исте вечери пребачене су у Јекатеринбург и, након дводневних обавезних детаљних прегледа у месном клиничком центру,

с родитељима су отпутовале за Москву.