У прадавним временима људи су знали само за сакупљање хране, лов и риболов, а тек око 8000. године пре наше ере научили су да се баве сточарством и земљорадњом. Али, пошто би се земља брзо испостила, напуштали су њиве и одлазили у потрагу за новим... Касније, у древним цивилизацијама Сумера и Египту живело се у градовима, док су околна имања и плантаже обрађивали робови. У античкој Грчкој и Риму богати земљопоседници који су владали градовима државама могли су сељацима да одузму земљу, да их због неплаћених дугова претворе у робове и да их кажњавају чак и смртном казном. Од свих казни најчешће се примењивало бичевање и то уз узвике: „Удаљи се, глади!”

У старом Риму, као и у Грчкој, виша класа на сељаке је гледала с презиром, али то не значи да се земља и ратарство нису ценили. Напротив! Плиније пише да су се чувене војсковође после рата с поносом враћале земљорадњи, а да је „земља ликовала под плугом крунисаним ловорикама”. И надимци великих људи потицали су од имена везаних за пољске радове. Рецимо, Пилумнус од пилум - справа за круњење кукуруза, Пизо од писо - справа за млевење кукуруза, Фабије од фабу - пасуљ, Лантуло од ленс - сочиво... Пошто за Римљане није постојала већа похвала од речи „добар домаћин”, надметали су се у производњи, а да би је унапредили увели су велике српове и косе, систем наводњавања, ђубриво... Пољопривредна оруђа користили су и у обичајима - „кажњени” је морао да се провуче кроз јарам, што је симболично значило покајање и враћање у друштво. После пропасти Римског царства настало је безакоње, па су за сељаке наступили црни дани - у њихове куће упадали су ратници и отимали им сву храну.

Прва села појавила су се у 10. веку у Европи, и то на северу око властелинских кућа и цркава и у Средоземљу, у подножју замкова. Господари села, који су добили земљу од краља, обично нису ту живели, већ су своје поседе, феуде, давали у закуп. Али, од 13. века све више њих почело је да се враћа на сеоска имања, јер су схватили да од продаје вуне, коже, меса и воска на градским пијацама могу одлично да зараде. О намирницама нису бринули - знали су да ће им сељаци, који су били под њиховом влашћу, обезбедити кроз кулук (присилан рад) и дажбине.

У средњовековном селу владали су гужва и метеж, док су се с разних страна мешали звуци шкрипе точкова, лајања паса, узвика продаваца торбара, црквених звона, дечије граје... Улице су биле прекривене дебелим слојем прашине или блата, а бројни кућерци, са шталама и кокошињцима, зидани су без икаквог реда... Ниске, омалене куће направљене од набоја - блата и шибља - имале су дрвену грађу, прозоре без стакла и кров од сламе. Ти кровови пуни мишева, пацова, паукова и птица, могли су лако да се запале и били су жива мука за укућане. Пожари су избијали случајно, али дешавало се и да комшије једни другима из освете на кров баце кокошку којој су на ноге везали угарке.

Унутар куће у главној, често и јединој, просторији ложила се ватра и ту су укућани радили све - кували, јели, спавали, прали одећу, купали се... Пошто су од намештаја најчешће имали само сандук за постељину, клупе и сто на расклапање, увече су на земљани под простирали сламарице на којима су спавали, док су мала деца била у колевкама. Носили су одећу од грубог сукна сиве боје, коју су прали у цеђи - мешавини пепела и воде, а сами су се понекад купали у бурету, једни за другима у истој води. Воду су доносили из заједничког сеоског бунара и чували је као праву драгоценост. Нужник није постојао, забележено је да су се за те потребе чланови породице удаљавали од куће „на домет стреле”.

Међутим, властелинска кућа била је много удобнија и опремљенија, а у селу су господара описивали као „човека који је могао да једе онолико колико жели”.

Сироти сељаци јели су углавном кашу, хлеб и густу чорбу. Током сезоне брали су воће и поврће, а воће су кували јер су мислили да није здраво да се једе сирово. Њихова исхрана неодољиво подсећа на данашњу „здраву храну”, осим што су пили пиво у огромним количинама, као воду. Вино нису знали да чувају: у 11. веку бурад су изнутра премазивали смолом, од чега је укус постајао непријатан. Вино је изазивало мучнину и пецкање у устима, па су одлучили да га не чувају, већ да га попију још исте године.

У средњем веку сељаци су највише бринули о границама свог села, због чега је уведен обичај назван „пешачки дани”. У обилазак међа ишли су сви становници. Дечаке су урањали у потоке и реке или задњицама ударали о погранично дрвеће и камење како би што боље запамтили докле се село протеже.

Пошто је за сељаке рад био суштина живота, у поља су одлазили пре свитања и радили по цео дан. За време жетве чинили су „доброчинства” господару, а за узврат добијали по векну хлеба и доста пива. Најсиромашнијим сељацима било је дозвољавано да пабирче, у ствари покупе остатке пшенице и ражи.

За разлику од слободних сељака, који су дуговали мале дажбине, кметови су за господара морали да кулуче, да му дају намирнице и порезе, да код њега мељу жито, пеку хлеб, праве вино. Осим тога, имали су забрану женидбе ван властелинског имања и обавезу полагања заклетве да ће целог века, заједно са својим синовима, радити на истој земљи.

Све сељаке, слободне људе и кметове, властела је презриво називала виланус - простаци. За њих су они били ружни, прљави „бесни пси”, предодређени за пакао... Нетрпељивост између властеле и сељака постојала је све већа и на крају је довела до сељачких буна. У 14. веку угњетавани сељаци узвикивали су: „Ми смо људи налик на Христа, а с нама се поступа као с дивљим зверима!” Уследио је стравичан одговор: побуњенике су бацали у кључало олово, сакатили их и живе спаљивали! „И простаци се умирише...”

Након тога нису се јавно бунили - господара су поткрадали, ловили у његовим шумама, спаљивали му летину... Али, против цркве, која им је узимала стоку и „десетак” од свих намирница, нису смели да ураде ништа слично. Заштиту су потражили од краља и, према једном документу, манастиру је наложено да врати селу сточно благо - 800 говеда, оваца и свиња. С гладним годинама, болестима, сушом, потопским кишама, штетом од пацова и гундеља, мештани су се борили како су знали и умели - најчешће молитвама и враџбинама.

У свом кратком животу, у просеку 45 година, сељаци су имали мало прилике да се забаве. Обичним данима састајали су се у млину или крчми, где су размењивали новости, али и договарали буне. Црква је ова места називала жариштима порока и тражила да се затворе јер, наводно, привлаче просјаке и проститутке.

Народни обичаји, попут Дана орача, Дана преслице и Дана лета, прослављали су се као и хришћански празници. На Дан лета младићи и девојке ишли су шумом како би „нашли лето” - расцветале гране, док су за Ивањдан дечаци махали угарцима да би отерали змаја. Поред спортских такмичења, хајке на бикове и борби петлова, играле су се бројне игре које се данас сматрају дечијим - ћораве баке, куглање, жандари и лопови... У овим данима уживали су сви осим свештеника који су осуђивали „залудне игроказе, лакрдије и веселе песме”.

Властелински суд заседао је обично једном годишње. Између осталог, судило се за туче, клевете, прељубе, крађе, силовања, проливање крви... У судском запису из 1276. године забележено је да је један пијани човек правио неред, и да су се две комшинице вређале погрдним именима... За сличне, мање, преступе изрицане су казне у виду одштете, глобе и стављања на стуб срама. За теже случајеве одређиване су телесне казне - од шибања и сакаћења до вешања и одсецања главе. Јерес, враџбине и издаја осуђивани су без милости, а казна одсецањем главе сматрана је срећом у несрећи, јер се веровало да „не боли”.

Казну су извршавали жртва или њен рођак, а касније је то постао посао џелата. Током времена казне су постајале све оштрије - уведено је мучење точком и растрзање с четири коња. Тамница је постојала само за ратне заробљенике који су чувани за размену. А уколико се догодило да коњ или свиња усмрте човека, њих је чекала смртна казна.

Осим „дељења правде”, на суду су се закључивали и плаћали сви уговори. Девојке су од мираза плаћале два шилинга „како би себе дале у браку”, мада су бракови склапани и тајно - у шумама, крчмама, креветима... У оба случаја, младић је девојци на руку стављао прстен, и то на четврти прст десне руке јер се веровало да ту пролази вена која иде до срца. Пошто се често дешавало да младић обмане девојку и погази дату реч, на суду је уведено обавезно присуство два сведока. Млади сељаци нежење плаћали су порез јер нису испуњавали речи из Библије „рађајте се и множите се”, што је на селу значило више радне снаге. Још у 13. веку склапани су уговори о доживотном издржавању између оца и сина, а ко није поштовао уговор плаћао је казну.

Да би суд што боље радио, вршио се попис становништва - до 12. века по именима, а од 13. по презименима. У 13. веку настала су презимена изведена од имена оца или деде или према занимању. На пример, у Енглеској: Милер - млинар, Смит - ковач, Шумејкер - обућар, Карпентер - тесар, Купер - бачвар, Вебстер - ткач, Чепмен - трговац, Тејлор - кројач, Бекстер - пекар... Презимена су описивала и место где су људи живели: Бриџис - мостови, Брукс - потоци, Гејтс - капије, или нечије личне особине и надимке, као Прудон - поштењак, Л’Рус - препредени, Харинг - харинга... У судском регистру нашле су се и породице с презименима Бибер и Сенф!

Од 15. века положај сељака полако се поправљао - није више било кулука, али су остале дажбине у новцу. Међутим, и даље су били у подређеном положају јер нису имали образовање. Тек мали број деце са села ишао је у манастирску школу, остали су једино учили како да раде у пољу. Само у Холандији видео се напредак: сељаци су земљу „отргли од мора”, исушили је и почели плански да сеју сточну храну, воће, цвеће, кромпир (тек увезен из Америке), кукуруз, зван индијско жито...

Током 17. и 18. века властела је све више трошила и наметима оптерећивала сељаке. Захваљујући филозофији Жан-Жак Русоа о повратку природи, многи људи у 18. веку заинтересовали су се за село, па су могли да сазнају праву истину о њему. Међутим, француска краљица Марија Антоанета одлазила је у посебно, за њу направљено сеоце, где је, далеко од дворских сплетки, уживала у чарима сеоског живота. Ту се облачила у пастирицу и одлазила да чува овце, али, пошто није могла да се навикне на „чудне мирисе”, налагала је да се овчице парфимишу пред сваки њен долазак.

У 18. веку сељаци су свуда постали правно слободни, осим у Руској царевини, где им је 1767. године законом забрањено да се жале суду на свог господара. Остављени на милост и немилост племићима, сељаци су кажњавани, прогоњени у Сибир или, попут робова, продавани другим племићима. Једини излаз видели су у бекству, али чувари су их брзо хватали и враћали у село.

У 19. веку на северу Европе догодила се права пољопривредна револуција! Захваљујући гајењу сточне хране, у Холандији је стока могла преко зиме да се угоји, па је било више меса и млека. Добрим путевима осетљиви производи, попут млека, сира и јаја, брже су стизали до градских пијаца и тако свежи одлично су се продавали. Осим тога, сељаци су увели савршеније алатке, вештачка ђубрива и укрштање биљака, а почели су и да се опредељују за гајење једне културе и продају на велико. У томе су се посебно истакли цвећари и виноградари који су постали цењени као најбоље занатлије.

Међутим, нове пољопривредне машине одузимале су надничарима посао, па су масовно одлазили у град у потрази за зарадом. У граду су постојали слуге или радници и, пошто им се учинило да је такав живот мало лакши и забавнији, нису хтели да се врате у село. У исто време, имућнији људи у селу почели су да преузимају навике грађана: да читају часописе и књиге, пију кафу и финија пића, купују модеран намештај и одећу...

Почетком 20. века једино у Русији већину становника чинили су сиромашни и неписмени сељаци који су живели попут робова. Тек после Другог светског рата, када је дошло до пада царевине, Комунистичка партија покушала је да им помогне. Сељаци су се удруживали у колхозе (задруге), јер нису могли преко ноћи да се оспособе за самосталан рад. У земљама на Западу фармери су се боље снашли - користили су пораст цена пољопривредних производа, ширили своја газдинства и добро живели.

Данас, када више од половине становништва живи у градовима, млади и даље напуштају села. Шта ће се десити у будућности? Да ли ће села нестати? Хоће ли се припојити градовима? Да ли ће цео свет постати глобално село? Док се чекају одговори, ради сваке сигурности, „требало би сачувати један пар сељака - док још уопште постоје”.