Преваре у науци мање су познате мада нису мање занимљиве од познатих превара у уметности (попут фалсификовања дела старих мајстора) или у спорту (попут Марадониног гола руком у Мексику 1986. или афера с допингом многобројних спортиста). Најпре ваља истаћи да су преваре само један од облика неетичког понашања на које се у науци, као уосталом и у ма којој другој области људске делатности, релативно често наилази. Други примери таквих појава су, рецимо, стављање науке у службу идеологије (на пример, лисенкоизам у совјетској биологији, нацистичка „аријевска наука”, „научни расизам” из 19. века или из југословенске прошлости познати „научни социјализам”), цензура идеја и теорија које се из неког разлога чине непожељним, злоупотребе руковођења у научним установама или игнорисање могућих ризика по људе и животну околину зарад „напретка”. Све ове ствари свакодневно су присутне у понеком делу света или понекој од научних дисциплина и против њих се ваља борити. Међутим, оне ни издалека нису толико занимљиве као што су свесне и намерне преваре.

Ипак, има смисла направити помало танану разлику између онога што би се могло назвати подвалама (енгл. hoaxes) и преварама у ужем смислу (енгл. frauds). Подвале могу бити необично забавне, али - наизглед парадоксално - и корисне. Неки од примера подвала добро су познати - рецимо, чувена радио-драма Орсона Велса по роману „Рат светова” другог Велса, Херберта Џорџа, која је у јесен 1938. године изазвала праву панику „реалистичким” приказом најезде Марсоваца. Оно што је мање познато јесте да је питање живота у свемиру било и раније плодно тло за подвале. Тако је средином 19. века сер Џон Хершел (син славног Вилијама Хершела, а такође чувени астроном и изумитељ астрофотографије) био жртва новинарске „подвале с Месецом”. У једним америчким новинама појавио се, под псеудонимом, фељтон који је детаљно описивао све детаље живота и цивилизације на Месецу које је, тобоже, Хершел посматрао својим новим великим телескопом из Јужне Африке. Текстови су били у тој мери добро и уверљиво написани, да су преварили не само хиљаде читалаца, већ и неколико професора с Јејла и других универзитета (сам сер Џон Хершел се, кажу, до суза смејао чланцима и говорио да је права штета што нису истинити). У новије време, 1996, појавила се чувена „Сокалова подвала” (рецимо ): њујоршки физичар Ален Сокал је, изнервиран ниским академским стандардима у једном делу друштвених наука, објавио у једном угледном „друштвењачком” часопису текст састављен од несхватљивих будалаштина, али написан бомбастим жаргоном и замаскиран гомилом аутентичних цитата и литературе. Као што сам истиче, није веровао да ће булажњење које би и средњошколац требало да препозна као такво проћи „угледне академике”, међутим, чланак је био објављен! Кад је Сокал признао да је у питању био оглед, распламсала се широка и веома корисна расправа која умногоме траје и до данашњег дана. Подвале потичу или ван науке или су усмерене ка ваннаучној публици, најчешће користе научно незнање/необразовање широких народних маса, често су духовите, могу бити друштвено корисне јер указују на патолошке појаве у науци или друштву у целини.

Међутим, оно што смо назвали преварама далеко је горе и опасније. Преваре потичу од професионалних научника и усмерене су ка научној јавности. Због специјализоване природе савременог научног знања, научно образовање заправо је ирелевантно за препознавање преваре - уколико нисте стручњак управо у најужој области које се превара тиче, могућности да је препознате као такву су занемарљиве. Преваре наносе огромну нематеријалну (а понекад и материјалну) штету. Нематеријална штета огледа се у времену и енергији коју други научници улажу у расправе, даље развијање, па чак и само бона фиде проверавање лажних резултата. Коначно, постоји нешто што се може назвати селекционим ефектом који чини да се о преварама може говорити само на основу непотпуног узорка оних откривених. Као што је елизабетански песник и изумитељ Џон Херингтон писао у једном чувеном епиграму („Зашто издаја тако ретко успева у историји? Па, зато што кад успе нико се не усуђује да је издајом назове!”): највеће преваре могу бити оне које заправо још нисмо открили.

Клаудије Птоломеј, славни хеленистички астроном, географ и астролог живео је приближно од 90. до 168. године и радио је у Александрији - и ту се списак онога што о њему знамо завршава! Нико не зна како је изгледао (све доцније слике и скулптуре плод су маште каснијих, углавном средњовековних, уметника), где се родио, ни ког је порекла био. Постојале су претпоставке да је био хеленизовани Египћанин, као и да је био римског порекла (о чему сведочи његово име, односно номен, док је његово „прво име”, односно праеномен, остало непознато). У сваком случају, за собом је оставио три кључна дела: једно географско, једно астролошко и оно по коме је најпознатији - астрономска расправа која се у оригиналу зове „Синтакса” („Велика расправа”), у којој је направио својеврсно заокружење - бар према дуго времена владајућем тумачењу - свеколике астрономије античког света.

Птоломејева „Синтакса”, боље позната под насловом арапског превода „Алмагест” (написан око 145. године), величанствена је књига која садржи огроман број астрономских посматрања, каталога и прорачуна. Више од 14 векова она је била „недодирљиви” извор за све астрономске податке широм Европе и Блиског истока, и у сваком случају имала је огроман утицај на историју науке. У њој се налази излагање класичног модела уређења свемира са Земљом у средишту, те Сунцем, Месецом и планетама које се око Земље окрећу (геоцентрични или птоломејски систем). Међутим, ово највеће астрономско дело антике данас се тумачи на веома различите начине. Неки савремени проучаваоци и даље сматрају да је, упркос неоспорним недостацима, Птоломеј у „Алмагесту” сачувао грчку астрономију од заборава, други, попут астронома и историчара науке Роберта Њутна, сматрају да постоји довољно доказа да је Птоломеј свесно сахранио истинску астрономију античког света. Њутн је чак написао и обимну и добро документовану књигу под драматичним насловом „Злочини Клаудија Птоломеја” (објављена 1977. године), у којој закључује: „‘Алмагест’ је учинио астрономији више штете него иједна друга књига икада написана и за науку би било боље да никада није ни написан. Стога Птоломеј није највећи астроном античког света, већ нешто много необичније: најуспешнији преварант у историји науке.” О чему се овде ради?

Један посебан пример је детаљан Птоломејев опис „пажљивог посматрања” равнодневице 26. IX 139. године. „Ситна” невоља је да Птоломеј једноставно није могао ни у принципу посматрати равнодневицу на наведени дан, јер се она, тачно показују савремени рачунарски модели, одиграла више од 30 сати раније! Међутим, ту није крај приче јер се време које даје Птоломеј савршено поклапа с временом које се добија применом на 139. годину алгоритма за време равнодневице који је дао Хипарх из Никеје. Изгледа као да је Птоломеј, седећи удобно у својој радној соби, уместо да посматра појаву, израчунао на основу Хипарховог алгоритма када је она требало да се одигра. Али, оно што није узео у обзир и на основу чега данас можемо открити овакву његову преварантску делатност, јесте да ниједан алгоритам, па ни Хипархов, није савршено тачан. У Хипархово време он је несумњиво био довољно добар за грубе критеријуме тачности које су антички астрономи једино и могли користити. У току три века која су протекла од Хипарха до Птоломеја, алгоритам је акумулирао грешку која је таман једнака одступању времена у Птоломејевим „посматрањима” од стварног времена!

Хипарх из Никеје, један од великана античке астрономије, био је изгледа најчешћа жртва Птоломејевих „несташлука”. Овај велики астроном хеленистичке ере најпознатији је по открићу прецесије (кружења правца осе ротације Земље по небеском своду), али је био и изузетно способан посматрач. Хипарху дугујемо вероватно најзначајнију астрономску традицију свих времена, изражавање сјаја звезда (и других небеских извора светлости) у привидним величинама - или магнитудама - при чему што је звезда сјајнија, то је њена магнитуда мања. Тако, рецимо, Сиријус, најсјајнија звезда видљива са Земље (осим Сунца, наравно), има привидну величину -1,5, док најблеђе и најтамније звезде које се могу видети голим оком имају привидну величину око +6. Мада рођен у малоазијској Никеји, Хипарх је највећи део свог истраживачког века (приближно између 150. и 120. године пре наше ере) провео на острву Родосу, где је истоимени град држава био један од највећих трговачких и културних средишта тадашњег света. Хипархов каталог звезда умногоме дугује своју популарност и значај томе што га је Птоломеј „усвојио” у „Алмагесту” и даље популарисао... мада без навођења Хипарховог ауторства!

Оваквих примера има још доста. Иако је немогуће доказати све детаље у оном смислу у коме би то захтевао, рецимо, савремени судски поступак, готово је извесно да је Птоломеј (I) „штеловао” бар нека посматрања која је стварно извршио, да би показала боље слагање с његовом космолошком теоријом,

(II) измислио нека посматрања која није учинио, већ је у најбољем случају предвидео резултате могућих посматрања из теоријских модела које је познавао, те

(III) присвојио бар неке резултате Хипарха, а вероватно и других, непознатих античких астронома.

Прве две ставке су без икакве дилеме неетичко понашање. И док се (I) још понекад и може разумети, јер нам историја науке говори да ни многи великани (попут, рецимо, Исака Њутна и Алберта Ајнштајна) нису увек износили све своје резултате и то баш у онаквом облику у каквом су их добили, (II) је очигледна и недвосмислена превара која се ни са чим не може правдати. Једино што браниоцима Птоломеја преостаје јесте да се позивају на чињеницу да је у тако монументалном и дугачком тексту какав је „Алмагест”, ових места релативно мало.

Занимљиво је, међутим, да последња ставка (III) није нужно неетичко понашање кад се посматра у смислу свог доба! Наиме, идеја ауторства и интелектуалне својине је тековина савремене европске цивилизације и потиче из доба ренесансе. У античком свету она није постојала, тако да су многе књиге, чак и веома познатих аутора попут Демокрита, Платона, Аристотела и других, кружиле непотписане или, у најбољем случају, приписане овој или оној филозофској школи или традицији. Познат је обичај у свим школама, од Питагорејаца надаље, да се сви списи приписују номиналном оснивачу и „вођи” школе иако се добро знало да је то немогуће (рецимо, списи приписивани Питагори појављивали су се и вековима након његове смрти!). Тек су много касније коментатори и преписивачи, а нарочито они у ренесанси, били ти који су „пронашли” аутора многим великим делима антике. Исто се, готово извесно, односило на астрономске списе, укључујући ту и Хипархове. Стога морамо правити озбиљну разлику - која нам говори много тога о самој природи историје и историјског истраживања - између формално истог понашања данас и у античком свету. Данас би преписивање неколико страна текста или чак само навођење појединачног астрономског резултата без навођења цитата и оригиналног аутора било чист плагијат. У доба Птоломеја то је била рутинска појава на коју се вероватно ни сам Хипарх, да је био жив и сведок тога, не би двапут осврнуо.

Ово нас доводи до опште и дубоке поуке која важи не само за историју астрономије, већ и за све историјске гране науке: осуђивати људе прошлости због обичаја њиховог времена - или им се подсмевати због тога - прототип је греха који је велики историчар Херберт Батерфилд назвао „виговским тумачењем историје”: тежње да се прошлости суди или држе лекције на основу данашњег, наводно надмоћног, знања. При томе се најчешће заборавља неугодна чињеница да ће будуће генерације - уколико се сами претходно не уништимо - имати још више разлога да нас осуђују због наших, без сумње подједнако бројних, заблуда и промашаја. Без обзира на то што се Батерфилдов истоимени пример тиче и историчара који су писали британску историју с гледишта политичке странке виговаца (Whigs), оваквих примена има понајвише баш у историји науке, те тако треба разумети и Птоломејево ненавођење својих извора.

Још једна лекција „афере Клаудије Птоломеј” јесте да наука нема развијен систем „унутрашње контроле” који имају, на пример, уметности, спорт или финансије. Провера вредности уметничких дела која се врши приликом сваке аукције или тестирање на допинг, немају своје парњаке у научној пракси. Напротив, ако су околности „повољне”, и преварантска наука може имати огроман утицај на историју. Слављење „Алмагеста” у вековима потоње историје и његово цитирање као крунски доказ у безбројним расправама све до Галилеја, Кеплера и Њутна, показује ту несрећну тежњу људи (самим тим и научника) да терет доказивања пребацују на ауторитете уместо да се сами удубљују у детаље доказа и да уложе напор у посматрање и експериментисање у природи. Савремена наука настала је управо у часу кад су се најпре астрономија (кроз „коперниканску револуцију”), а потом и друге науке ослободиле стега аристотеловског и птоломејевског догматског мишљења.