Дуго стручна јавност у Србији није знала тачно ни где је ни када рођена прва жена књижевник која је писала на славеносербском језику. Тек педесет година након смрти Еустахије Арсић, уредник часописа „Јавор” прионуо је на посао. Пишући о жени коју су пола века пре тога називали „наук љубитељицом и љубитељицом муза”, Илија Огњановић сазнао је да је Еустахија рођена 1776. године у Иригу. Једва јој је ушао у траг у матичним књигама, али није успео да открије ништа о њеном одрастању, васпитању или образовању. У тексту који је написао о „високоученој госпођи”, Огњановић најпре припрема читаоца за причу о жени која се бави књижевношћу, јер у то доба (1891. година) знало се шта је мушки а шта женски посао: „Као што има у књижевности других, већих народа, тако има и у нашој маленој литератури и по где које женско име, које се окушало а богме и радило на пољу на којем иначе само мушке главе раде.” У наредним редовима, Еустахија је сврстана у ред с Милицом Стојадиновић Српкињом и кнегињицом Аном Ј. Обреновић.

„Песници су јој певали оде”, пишу Еустахијини каснији биографи мислећи на њену лепоту. Међутим, данас нигде ни трага тим одама.

Оскудни биографски подаци не сведоче кад се Еустахија први пут удала, али Јоаким Вујић је забележио да је 1797. године већ била преудата за Тому Радовановића у Горњем Карловцу. Међутим, он је убрзо умро и Еустахија је трећи пут стала на луди камен са Савом Арсићем, „грађанином и сенатором”, у Араду 1812. године. По свему судећи, удаја за Саву омогућила је Еустахији да живи „културним животом и бави се књижевношћу”. Сава је упамћен као озбиљан, вредан, сталожен и проницљивог духа, па је веома брзо постао надзорник над влашким школама у Араду. Није остало записано на који начин се обогатио, али је 1813. године арадској општини поклонио 24 јутра земље, „за баште које ће сваке године уживати шест учитеља националних школа у Араду, без обзира које су вере”. Због његовог занимања за књигу, Урош Несторовић предложио је аустроугарском цару Фрањи Јосифу I (1830-1916) да га одликује медаљом за заслуге и подари му племство.

Дакле, поред човека какав је био Сава, Еустахија је још више развијала љубав према књижевности, претплаћивала се на све значајније књиге, а касније и сама постала књижевница. У њеној библиотеци налазила су се дела Доситеја, Рајића, Стојковића, Видаковића, Томсона, Волтера, Вајса... Остало је забележено да је ова дама и из неких „не списатељских разлога” плаћала претплату за бројне књиге. У обраћању својим „другама и сестрама” 1816. године она пише: „Купујте књижице, пренумерирајте се, уписујте имена дражајша ваша, да се спомињемо докле смо живе зде в кратком времени жизни... наћи ће у књигама имена наша потомци наши, и спомињаће, и видеће да је и садашњега века нашег пола читателница било.”

Еустахија је ретко сакупљала претплату, али је Вук Караџић успео да јој наметне ту дужност пре објављивања лајпцишког издања народних песама. У писму које јој је послао 1821. године назива је „благодарном и високоученом госпођом” и наводи да му је добро позната њена „ревност к нашему книжеству”. У наредним редовима је моли да сама, или преко својих познаника у Араду, или околним местима, скупи претплатнике. Еустахија му је убрзо одговорила и послала му списак сто претплатника и новац. Нешто касније се испоставило да је од књига које јој је Вук послао продала свега шест примерака, а да ће остале откупити и разделити деци „која се буду добро показала на егзамену у августу”. На тај начин Еустахија је ширила књиге у тадашњој Србији и потпомагала књижевнике. Исто је радила и са својим књигама - 400 примерака свог првог дела послала је „школској депутацији” с упутством да се новац од продатих књига стави под интерес и да се од тог новца сваке године награди „сиромашан, а доброг владања ученик српске препарандије у Сомбору”.

Због доброчинства, име Арсићеве супруге забележено је и у предговору „Животоописанија” Јоакима Вујића који каже да ће јој бити благодаран до „последнаго диханија”, јер му је помогла онда кад је био остављен од целог света (поклонила му је 450 форинти сребра за издавање књиге).

Године 1814. Еустахија Арсић одлучила је да се и сама опроба као књижевница, али под псеудонимом. У Будимској универзитетској штампарији изашла је њена прва књига, за коју критика каже да је „низ дидактичко-идиличних слика, са много моралних и филозофских искрица. Она у овој књизи више поучава младеж свему доброме, а бори се и за напредак. Но, она је у овој књизи више космополиткиња но Српкиња. Она се већ у почетку 19. века бори за васпитање женскиња, па се љути на оне кои говоре да женскому полу не потребујет учити читати и писати, да пишу љубавником писма, за женско е вели преслица”. Непуних сто година касније, уредник листа „Јавор” покушао је да открије ко су били Еустахијини узори у књижевности. Тако је пажљивим читањем нашао нешто од Доситејевог стила, нешто Стојковићевих замисли, преводе Томсонове „Сезоне”...

Последњих 30 година живота Еустахија није ништа написала. Њени биографи сумњају да је разлог томе притајена болест која ју је мучила још од 1816. године. Кад је тридесетих година 19. века умро њен супруг, живот јој није био нимало лак. Од тада је брига око имања пала на њу, морала је и да се парничи око салаша. У једном писму из тог времена она пише: „Прилике у којима се находим изискују много труда... много мислити, расуждивати и делати, авај, више бринути се, то је стање моје садашње.”

Савременици нису много писали у овој књижевници, што и није за чуђење. Било је то доба кад мушкој глави у кући и није било баш свеједно да ли ће његова жена да узме у руке перо или варјачу. Тако се и Еустахијино име појавило два, три пута у неким часописима и - нестало. И после Еустахијине смрти њено име дуго је остало непознаница.

Прва славеносербска књижевница умрла је 1843. године, готово заборављена. Тридесет година раније, написала је своју последњу жељу у стиху, молећи песнике да јој спомену име:

Та жеља није јој била испуњена. Нико је није ожалио ни у стиху ни у прози. Нити је она сама, нити је ико други касније уклесао њено име на надгробној плочи породице Арсића у Араду. Иза ње није остало потомака, па је тестаментом имовину оставила пријатељима, двема арадским црквама и цркви у Иригу, жупанијској болници, Матици српској и арадским српским школама. Завештала је и фонд од 3000 форинти на управу општини Текелијине цркве тако да годишњу камату дели на пет српских сиромашних удовица.

Дуго је, погрешно, сматрана првом српском књижевницом, јер она је ипак писала на славеносербском језику. Последњи текст који је у листу „Јавор” посвећен Еустахији каже да можда није битан толико њен књижевни таленат, већ промена коју је она донела „приготовљавајући пут данашњем нашем напредовању на пољу књижевности”.