Ако на крају венецијанске улице Скалетер (сцалетер на венецијанском значи посластичар) скренете десно, наћи ћете се испред Цркве светог Јована Златоустог. Уколико обиђете цркву, доћи ћете на трг Дел Милионе. У међувремену, имаћете прилике да се дивите прелепим стубовима и луковима у византијско-венецијанском стилу из 11. века и да схватите како прошлост некада може да потисне садашњост. Још неколико корака право испод портала и видећете мост Дел театро (Позоришни мост), или - Марко Поло. У ствари, читав овај крај Венецијанци називају Дел Милионе, у знак сећања на истоимено путописно дело морепловца Марка Пола (1254-1323) у коме је описао своја путовања по Далеком истоку између 1271. и 1295. године, као и боравак на двору Кублај-кана, монголског кагана и оснивача моћног кинеског царства династије Јиан која је владала Кином од 1279. до 1368. године.

Као што је некима можда познато, приче с путовања Марко Поло диктирао је у перо Рустикелу из Пизе док су били заточени у ђеновској тамници после битке између Ђеновљана и Венецијанаца 1298. године. У сваком случају, близу поменутог моста, код позоришта Малибран, једна плоча подсећа да је некада на том месту била кућа породице Поло.

И, када се нађете у близини позоришта Малибран, односно на месту где је, према веровању, била кућа Полових, Венецијанци ће вам можда испричати једну легенду... Јасно је да та прича није записана у званичним хроникама града: започиње на Далеком истоку и завршава се тужно да тужније не може бити, на венецијанским улицама. То је легенда о несрећној принцези која је изгубила своје краљевство.

Од двадесет пет година колико је Марко Поло провео на путовањима, чак седамнаест био је у служби Кублај-кана. У ствари, Марко је био канов специјални изасланик: више пута слао га је на далека путовања по земљи којом је владао. Ова прича каже да се још од првих дана кад је ступио на двор, Марко Поло заљубио у Хао-Донг, једну од најмлађих канових кћерки.

Наводно, једне вечери, у краљевском врту, Марко Поло чуо је како нека девојка пева. Тај глас га је опчинио једнако као и музика, потпуно различита од оне коју је навикао да слуша у Венецији. И пре него што је видео принцезу, само слушајући њену песму, Марко је знао да би читав живот могао да проведе с непознатом певачицом. А кад је упознао девојку, схватио је да није погрешио. Напослетку је скупио храброст да је запроси. Кублај-кан је пристао да венецијанском амбасадору да своју кћер за жену.

Понашање љупке принцезе Хао-Донг било је такође необично за Марка Пола. Наиме, принцеза је била толико повучена и стрпљива да је Марко првих година њиховог брака тешко успевао да одвоји источњачку брачну смерност од искрене љубави из срца. Било како било, супружници су успели да се разумеју и схватили су да су заиста заљубљени: било је јасно да више не могу да замисле одвојени живот иако је Марко Поло често одсуствовао. А, кад је за Марка, његовог оца и стрица постало опасно да и даље остану у Кини, принцеза је одлучила да се придружи мужу који је кренуо натраг у Венецију. Није ни сањала шта је чека у Млетачкој републици. Укратко речено, за Венецију је монголска принцеза била права срамота. Према њој су се понашали с презиром и ниподаштавањем. Као да је дивљак. Чинило се да принцеза и то стрпљиво подноси.

Рођаци Марка Пола нису ни намеравали да се зближе са Хао-Донг. Уколико би изашла на улицу, људи би јој се смејали јер је, упркос неоспорној лепоти, била другачија од њих. И тако је принцеза остала без краљевства, али и без слободе, заточена у кући свог мужа. Ни црква није била благонаклона према љубави која је ујединила пар с две различите стране света. Црквени званичници саветовали су принцези да не размишља о преласку у хришћанство. Шта јој је, дакле, преостајало? Ништа него да се посвети својој старој љубави - песми. Венецијанци, поклоници добре музике, нису били равнодушни: сваке вечери окупљали би се испред куће ишчекујући да чују њену песму. А принцеза је заправо певала и плакала, сећајући се дана кад су је сви поштовали, кад је била не само цењена и богата, већ вољена у читавом царству. Тако су пролазили дани...

А онда су, 1298. године, Ђеновљани заробили Марка Пола. Вест да је Марко заточен, принцези је саопштила његова сестра Лучија. Међутим, да би јој се осветила, односно да би јој нанела бол за који је знала да је неподношљив, обавестила је да су Ђеновљани убили њеног мужа. Хао-Донг није рекла ништа. Те исте ноћи грађани су узалуд чекали да чују песму монголске принцезе. То се није догодило. Запаливши најпре своје хаљине, несрећна принцеза бацила се с прозора право у канал.

У легенди се напослетку напомиње да се од тог дана током летњих вечери може чути тихи пој женског гласа. И, што је најзанимљивије, нико не може да одоли тој песми што допире с места где се некада налазила кућа породице Поло. У ствари, то је глас Хао-Донг која пева о својој вечној љубави према Марку. Неки тврде да су је видели у облику плавичастог пламена како лепрша изнад воде с рукама подигнутим увис, као да покушава да одлети некуд далеко да би се придружила својој породици на другом крају света.

У званичним венецијанским списима принцеза са Истока нигде се не помиње. Зато је на више места споменута Полова (друга?) супруга Доната, иначе његова суграђанка, којом се оженио 1299, годину дана пошто су се Ђеновљани и Венецијанци помирили. С Донатом је Марко Поло имао три кћерке.

Недавно су грађевински радови за време обнове позоришта Малибран изнели на светлост дана необично откриће: поред темеља некадашње куће породице Поло нађен је скелет који припада женској особи, несумњиво са Истока, сахрањеној с предметима који свакако не потичу из Венеције, већ вероватно из Кине. Оно што је највише изненадило била је дијадема која је нађена истом приликом. На њој је био краљевски жиг - грб Кублај-кана.

У делу Венеције који се назива Канаређо, у кући која данас носи број 3399, некада давно живео је један од последњих великана уметности ренесансе - славни сликар Јакопо Робусти звани Тинторето (1518-1594). Тинторето, породични надимак, наследио је од оца који се бавио бојењем тканина (тинторе на италијанском значи бојар, бојаџија). На прочељу Тинторетове куће истиче се барељеф с ликом Херкула с тољагом. Рељеф је израдио сам Тинторето. Ево шта каже легенда о овом рељефу, односно, о сликаревој кћерки којој је претила опасност да постане вештица....

Наиме, најстарија Тинторетова кћерка Маријета требало је да има прво причешће. У то време у Венецији је био обичај да деца уочи причешћа десет дана свакодневно одлазе у капелу манастира Мадонна делл’Орто и примају освећену хостију. И тако је Маријета десет дана уочи причести кренула у оближњу капелу коју је, иначе, осликао њен отац. У дворишту манастира срела је старицу која је упитала куда иде. Кад јој је девојчица одговорила, старица је упитала:

„Да ли би желела да будеш као Богородица?”

„То је немогуће!”, узвратила је девојчица.

„Није немогуће”, одлучно је рекла старица. „Кад будеш примила хостију, немој је ставити у уста већ је кришом стави у кошуљу, а онда је сакриј у кући на месту где је нико неће наћи. Кад накупиш свих десет, ја ћу доћи и видећеш да ће све бити у реду.”

Девојчица је поверовала и следећих дана чинила је онако како јој је старица казала. Хостије је ставила у лимену кутијицу коју је закопала у дворишту, покрај места где је њен отац везивао своје магаре. Седмог дана, кад је хтела да откопа кутијицу, магаре је стало баш на то место... Девојчица је упорно покушавала да га помери, али узалуд. Магаре је тврдоглаво стајало где не треба. Тада је Маријета одлучила да све призна оцу.

„Оче, има једна старица која ми је обећала да ћу бити као Богородица ако јој дам својих десет хостија, али ја нисам у стању да померим магаре...” Тинторето је знао за разноразне работе венецијанских вештица и било му је јасно ко је заправо та старица. Одлучио је да никоме ништа не каже. Ископао је хостије, ставио их кришом на олтар како би свештеник помислио да их је заборавио. Стрпљиво је чекао десети дан. А за тај десети дан спремио је тољагу од липовог дрвета...

Десетог дана Тинторето је рекао кћерки да крене у цркву и да на повратку каже старици како ће јој предати свих десет хостија кад стигну кући. Вештица је била тачна: чекала је девојчицу. Маријета се држала очевих упутстава и увела је у кућу. Нису ни крочиле у салон кад је Тинторето напао лукаву вештицу чворноватом тољагом. После неколико снажних удараца, старица се претвори у мачку и поче да бежи. Видевши да јој нема спаса од разбеснелог сликара, она крикну пискавим гласом и претвори се у црни облак који прође кроз пукотину у зиду и изгуби се међу венецијанским каналима. Како више никада не би могла да на том месту уђе кроз зид, Тинторето је направио рељеф и ставио га на прочеље куће. Желео је да покаже вештици да је за њу он заправо Херкул који ће је опет изударати тољагом уколико се појави. Легенда каже да вештица од тог дана више ниједном није дошла у њихову кућу. Посмртни остаци Тинторета и чланова његове породице налазе се данас у цркви Мадонна делл’Орто.

Кад се у делу града који Венецијанци називају Кастело 4. марта 1678. године родио Антонио Вивалди, одмах је крштен, још пред бабицом која је породила његову мајку. Сматрали су да је дечак у животној опасности и да му нема лека. Два месеца касније, будући да се његово здравствено стање није поправило, очајни родитељи однели су га у цркву: позван је егзорциста који је после обреда истеривања злих духова дете намазао освештаним уљима... Остатак је записан златним словима у историји музике. Антонио Вивалди, славни венецијански виолиниста и композитор, написао је више од 450 концерата - између којих и „Четири годишња доба” и многобројне опере, камерна дела...

Као дете није могао редовно да похађа школу јер је и даље био лошег здравља. Ипак, постао је свештеник и учитељ музике у сиротишту при цркви Пијета. У истој цркви овог лета одзвањали су тонови Вивалдијеве музике. Приређена је и изложба инструмената из његовог времена, насталих у познатим радионицама Млетачке републике.

Венецијанска легенда говори о томе да је још на рођењу славног композитора одређено да он припадне самом ђаволу. У ствари, ђаво му је подарио те невероватне способности које је касније испољио, али не следећи пут демона, већ анђела. Наводно, Вивалдијеви родитељи прекасно су схватили шта се заправо догађа с њиховим дететом те да је требало да се обрате истеривачу злих духова. Наиме, ђаво је током прва два месеца дечаковог живота већ сковао план како да његове музичке способности искористи за своје зле намере. Ипак, према истој причи, света уља и обред истеривања ђавола учинили су нешто. Другим речима, две природе бориле су се у телу Црвеног свештеника, како су називали Вивалдија због риђе косе. Зли дух га је можда натерао да се одрекне свештеничког позива, са образложењем да му понестаје дах док чита мису, и упусти се у љубавну пустоловину с певачицом Аном Ђиро с којом је годинама невенчано живео. Али, кад је писао музику, она је била заиста небеска.

Укратко, ђаво није могао да поднесе толико опирање и непослушност. Био је уверен да ће имати Вивалдијеву душу, а онда је схватио да ће изгубити битку. Зато је заиграо на последњу карту: уложио је сву снагу и моћ да забрани Антонију да напише своју најлепшу композицију, музичко дело које би задивило свет и за композиторовог живота, али и касније, као ниједно друго пре или после. Другим речима, ђаво је закључао у Вивалдијевом срцу најлепшу музику и он једноставно није могао да је запише све док душу не преда нечастивом.

Као што се може наслутити, Вивалди то није учинио. Умро је у Бечу 28. јула 1741. године заборављен и сиромашан, тужан што није могао да подари свету најлепшу од свих мелодија. Легенда даље каже да је у последњим тренуцима ипак успео да изведе једну врсту чаролије... На обали, поред Дуждевог дворца, односно поред Цркве светог Марка где је Антонио често свирао баш као и његов отац, током благих ноћи кад с мора дува поветарац милујући водену површину, композиторова душа налази утеху исписујући по води ноте своје најлепше музике. Нажалост, ноте се одмах разливају и немогуће их је распознати и преписати. То је музика већ столећима закључана у композиторовом срцу коју нико никада неће моћи да чује.

И тако је, према легенди, најлепша композиција Антонија Вивалдија заувек изгубљена. Међутим, и над легендом постоји легенда! Поједини људи се куну како је ипак могуће (уколико су ветрови повољни и уколико се стрпљиво чека и пажљиво слуша) чути понеки такт Вивалдијевог небеског концерта како с таласом удара о обалу древног града.