Као у правој правцатој сликовници, мој дуд има лепо лишће, лепе гране, леп плод. Ни Весна, вршњакиња из мог комшилука, не уме тако лепо да га нацрта. Јер, овај мој дуд је једно много лепо и велико дрво. Тата је недавно купио салаш на путу између Сомбора и Бездана и, кад год има времена, води ме тамо где га ја ухватим за руку и заповедим: „Ајмо, тата, да причамо с дудом. Он је толико леп а његове дудиње су толико слатке да мора да уме да прича и лепе и слатке приче.” I умеју, и тата и дуд... И, веровали или не, један детлић или је то, можда, вишегласје његове породице.

А троипогодишња Милица уме лепо да слуша. И да се не успава јер приче њеног дуда нису оне за „лаку ноћ, децо”. Њима је приличније да слушаоцу назову добро јутро или добар дан и онда, што би рекао песник, креће диван. Разговор угодни у пригодном окружењу, како би најближе могла да се преведе ова реч коју су нам Турци из свог богатог језичког пртљага оставили у наследство, да не кажемо - опет по турски - у аманет.

Важно је, за почетак ове приче, рећи да је Миличин (бели) дуд једно сасвим озбиљно дрво, да има приближно 200 лета, да даје три рода и да се испод њега, једног јединог у околини, покупи и до 2000 килограма као мед слатких дудиња. Измерено корацима Миличиног оца Милорада Радовановића Микана, власника сомборског кафеа „Дес Артс”, својеврсне галерије употребних предмета прошлости овдашњег поднебља, подневна сенка крошње разлисталог усамљеника пречника је преко 20 метара, а његово стабло могу да обујме само руке две (дугоруке) персоне.

Кад сунце одведе сенке са собом, на овом дуду рад почиње друга смена. Поред ласица и неких ноћу говорљивих птица, чини се да је тада шеф параде један детлић с члановима породице. Ако ни због чега другог, а оно судећи по гласним и јасним понављањима: ток, ток-ток, ток-ток-ток.

Дакле, ево шта је тај дуд могао да исприча радозналој Милици, уверен да има још сличних љубопитљиваца.

Нису песника сасвим понеле песничке играрије. И није, тек тако, Љубивоје Ршумовић Ршум ускликнуо: „Ово је време чуда/Ујаци падају с дуда”. Није се шалио ни Душко Радовић богобојажљиво исписујући: „Лав урликну: Зар сам пао с дуда?” Милан Ракић је, уздрхтало, сведочио: „Чекам у сенци једног старог дуда”, док је Светлана Поповић-Михајловић у свом истоименом роману осећала „слатки мирис дуда”. А мештани Ченеја, недалеко од Новог Сада, најозбиљније су узели дуд за симбол свог села варошице.

Код нас, одскора, појединци (не само ујаци и лавови) махом падају с Марса, можда зато што је претпостављени пад с ове планете много болнији, али се разлог може потражити и у све мањем броју трешања, крушака и - дудова. А откуд је дуд „пао” код нас? С Марса? Тешко. Пре ће бити да је, као „стабло Истока”, приспео из средње и источне Азије где је обожаван као кључни играч у производњи свиле.

Дуд је ваљда једина воћка која је у наше крајеве, посебно у Војводину, стигла по налогу с највишег места, с „лепог плавог Дунава”. Било га је, дакако, и пре глагољања у Бечу, али је тек гроф Мерси у Банату а Марија Терезија у другим деловима „највеће и најплодније равнице у Европи”, чак и законски, обавезала своје поданике да саде ово племенито дрво. Док је наша епска песма здушно, све до спасоносног галопа Шарца Краљевића Марка, нарицала над горчином свадбарине јужно од Дунава, овде су и невеста и младожења били обавезни да пре ступања у свету тајну брака посаде по једно стабло дуда. Разлог је било гајење свилених буба јер моћна царевина није била рада да своје новце троши на увоз свиле.

Тако је дуд - на југу познатији као мурва - постао свето равничарско дрво. И није било друма који је водио у неко насеље а да није био оивичен дрворедом дудова. Свеједно да ли је он био бели, црни или дуд мурга, било га је и у центру села, на раскршћу, у дворишту, поред ђерма и бунара. Сва равничарска села имала су и расаднике младих дудова - дударе.

Јер, он је био незамењива хладовина. Лишће белог дуда било је богата трпеза свилених буба, био је богомдан материјал за каце, бачве и бурад, слатке дудиње одлазиле су у ракију или пекмез, њиме су се храниле свиње, али и гуске, патке и остала живина. Ни људи се нису устручавали да им, у сиротовању, буде важан део оброка. А у многим (војвођанским) местима, уместо кликерима, дечурлија се забављала сакупљањем такозваних кокона, чаура свилених буба, и развлачењем његових нити, уз обавезне покличе: „Мој је дужи! Није, него мој...”

И не само то, и не само онда. Он је био важан, што је и данас, и у народној медицини. Од листа белог дуда кува се чај за лечење шећерне болести и жутице, недозреле дудиње су спас против пролива, док њихов сок помаже лакшем искашљавању, сируп од црног дуда је благотворан код запаљења грла и уста. Доброчастива је и кора дуда која се самеље у прашак и помаже бржем зарашћивању рана, а у Јапану се из његових цветова израђује козметички крем за одстрањивање пега и других нечистоћа на кожи...

Своје место изборио је и у сановнику, такозваном народном приручнику за тумачење снова. Ако га видиш, следи ти неки успех, а ако га једеш, ето ти неочекиван новац. Деси ли се да у сну видиш свилену бубу, буди сигуран да ће уз тебе увек бити верни пријатељи, а ако сневаш да узгајаш свилопрељу, ето ти успеха у трговини. Што би, отприлике овако, рекао песник Мирослав Антић: „Марш из мог сокака кад не знаш да сањаш!” Посебно кад, у сну, не уловиш дуд. Али немој да падаш с њега, чак ни у сну. Уме да, проверено, буде болно.

Ток, ток-ток, ток-ток-ток, како би се огласио детлић с Миличиног дуда, има тога још. Рецимо, лепа је легенда о дуду светог Саве у порти Пећке патријаршије. По њој, у тренутку кад је - давне 1690. године - народ под вођством Арсенија Трећег Чарнојевића кренуо у сеобу на север, у дуд је ударио гром из ведра неба. Дрво, за које кажу да га је засадио први српски архиепископ, и данас расте из два раздвојена стабла.

Неколико стотина метара од зидина Смедеревске тврђаве, на плочи испред ћутљивог дуда исписано је: „Испод овог дрвета 8. новембра 1805. године смедеревски диздар Мухарем Гуса предао је Карађорђу кључеве Смедерева”. Овај бели дуд, Морус алба, однедавно има и таблу која упозорава да је дрво под заштитом државе. А кад литија крене кроз град, неизоставно застане овде да би се очитале молитве пошто се ово дрво сматра „записом”, својеврсном ботаничком светињом.

Судбина једног другог дуда посве је другачија. Оно - да знате, господине Рипли - расте ни на небу ни на земљи. Тачније, ено га на бетонском крову напуштеног железничког водоторња у Инђији, двадесетак метара изнад колосека, у облацима изнад зелене сремске пучине. Пркосећи законима физике и хемије, израстао је захваљујући кљуновима голубова који су његово семе нанели у сопствени измет таложен десетлећима и сад комотно обитавају у његовој крошњи. А о њему, још један податак за „Веровали или не”, брине оближњи кафеџија који се, али стварно, презива - Дудар.

А дуд Милице Радовановић, и на небу и на земљи, у поверењу јој каже да је усамљен још од шездесетих година века за нама. Из времена кад су његова сабраћа, преживевши средином 19. столећа силовит налет губара, немилосрдно потамањена пошто је - тамо негде - утврђено да су прави мајдан за легло свакојаких (биљних) штеточина. И сви, готово без изузетка, завршили су у околним подрумима, углавном у облику бачви у којима се љубоморно чува ракија дудовача, оштро и јако некадашње сиротињско пиће које данас, пошто је права реткост, достиже вртоглаву цену.

Ток, ток-ток, ток-ток-ток, тооооок. Док сенке њеног дуда немо нестају према западу, Милица Радовановић надланицом нехотично брише слаткасти траг који су дудиње оставиле на њеној наусници. Чича-Мича и... стиже-нова-прича...