Сваки град има своју архитектонску историју, успоне и падове, смене стилова, династија и владавина - архитектура, као сведок свега тога, са својим становницима даје душу самом граду. Тако је свака грађевина, опет, прича за себе и има своју прошлост, било једноставну и кратку или дугу и сложену, али никада обичну. Људске судбине и судбине ових здања нераскидиво су повезане и испреплетане, и самим тим стварају најзанимљивије приче.

У 19. веку, у време када је Београд био главни град који су сачињавале претежно приземне и неке једноспратне грађевине, и када су тек почињали да навиру утицаји са Запада и да се побуђује свест о могућности стварања националног стила у архитектури, подигнута је кафана „Албанија” (средина 19. века), иначе омиљено стециште старих Београђана. Упркос њеном не тако сјајном изгледу, како споља, тако и изнутра (посебно изнутра), разни гости су свраћали и нису се обазирали на ту чињеницу. И наш познати комедиограф Бранислав Нушић волео је ту да сврати, чини се, пре свега, због друштва и разноликих прича које је могао да чује. Једном приликом (1929) записао је: „Постоји и данас, као траг старог Београда и постојаће, како изгледа, вековима, кафана ‘Албанија’, ругло, али елдорадо свих закупаца те кафане. Не постоји кафана коју посећује тако разнолика и мешовита публика.” Испред кафане стајао је гвоздени стуб с часовником на три стране, који је остао на том месту годинама, да би потом био замењен дигиталним на прочељу фасаде. Вероватно да нико није ни помишљао, а посебно не Нушић, да ће врло брзо након ових његових речи, тачније 1938. године, у праскозорје Другог светског рата, неугледна кафаница бити срушена зарад ослобађања простора за подизање вишеспратнице од 45 метара. Једино што им је остало заједничко јесте назив - „Албанија”. Како је најпре кафана добила то име, а потом и сам облакодер, до данас је остало неразјашњено. Обе грађевине које су имале част да га носе, међусобно се веома разликују - изгледом и употребом. На основу документације и фотографија сачуваних у Историјском архиву Београда, у могућности смо да сазнамо детаљнији изглед омалене кафане. Између осталог, у комисијском извештају из 1936. године, пише следеће: „(...) Зграде у којима су кафане ‘Албанија’ и ‘Мала Касина’ имају подрум, приземље и један спрат... Стање зграде у којој је кафана ‘Албанија’ је следеће: улаз у подрум је из дворишта преко дрвених дотрајалих степеница, а кроз отвор без врата; степенице су покривене дрвеним капком који је хоризонтално положен. Висине улаза у подрум и већег дела подрума су непрописне - мање од нормалног човечјег раста (...) Леви носећи зид у првом, улазном, делу подрума је у необрађеном, ломљеном камену са блатом. Сасвим је деформисан: на целокупној висини од 1,5 m добио је испупчења од 44 цм према подруму; на томе испупчењу веза зида не постоји и каменови се могу лако руком извадити (...) Кујна је тескобна, ниска, мрачна и несигурна против пожара; није довољно осветљена, јер се на једном прозору налази ћевабџијски роштиљ. Кујна се вентилира кроз једну рупу у дрвеној таваници у собу на првом спрату (...) Под је покривен једном љигавом масом, вероватно од блата органских отпадака и разних течности које се овде просипају, јер судови са јелом као и са животним намирницама стављају се на под без икакве заштите од загађивања (...) Простори на спрату су у једном очајном запуштеном стању. Једна соба, у којој су смештена четири кревета, налази се у највећем нереду, прљава и нечиста, да се човек заиста мора упитати да ли та просторија служи за становање људи (...) Целокупан утисак који се добија приликом обиласка ових зграда страховит је (...) преправком се не могу довести у исправно стање, него их треба неизоставно и што пре срушити, јер овакве какве су, представљају опасност за становнике и многобројне посетиоце.”

На основу свега реченог, сасвим је јасно зашто је кафана „Албанија” врло брзо након детаљног увида инспекције затворена а потом и срушена. Међутим, све ово наишло је на негодовања становника главног града, посебно када су увидели колико је грађевина која се подиже другачија од претходне. У књизи „Београд кроз векове” (1971), М. Пауновић детаљно је описао разне потешкоће и занимљивости које су пратиле припреме, као и почетке градње, при чему је све додатно било успорено и отежано сумњама и неверицама Београђана. Наиме, приликом постављања темеља зграде, када је ископ достигао дубину од 12 m, наишло се на тресетно земљиште са остацима разних фосилних остатака, међу којима су нађени и делови мамутовог скелета. У штампи је објашњено да је мамут, у ствари, угинуо на обалама некадашњег Панонског мора. На Теразијама је, такође, све до почетка градње било мочварно тло, па је приликом копања темеља једном приликом на површину избила вода. Тако је једног јутра, упркос свим мерама безбедности, као и исушивању земљишта, градилиште освануло покривено водом. Узрок је био пуцање главне водоводне цеви. Међутим, овај догађај несумњиво је био више него надахњујућ за лаике и „случајне” пролазнике, тако да су убрзо почеле да колају најразличитије фантастичне приче које су у међувремену цели ток градње обојиле тајанственим велом. Након што је достигнута пуна висина зграде (11 спратова, 45 m висина), ниво земљишта почео је сасвим лагано и природно да се спушта под теретом, па су људи грозничаво ишчекивали рушење „Албаније”, што се на крају, наравно, није догодило.

Многи би помислили да је ово отприлике цела прича, у најкраћим цртама, која је нама остала позната захваљујући сачуваним новинским и архивским изворима. Међутим, мало ко зна, осим стручних особа које су биле у непосредном додиру с другом страном приче, да је подизање „Албаније”, у ствари, било сложено и прилично замршено од самог почетка до краја. Друга страна медаље, позната архитектама и грађевинским инжењерима, а потом испраћена у штампи, међу критичарима и историчарима архитектуре, тиче се расписивања конкурса за палату, затим избора најуспелијих радова, а потом и целог тока претварања теоријског и визуелног на хартији, односно идејног пројекта, у стварност. Четири имена су неизоставна када се говори о палати „Албанија”: инжењер Ђорђе Лазаревић, архитекта Миладин Прљевић и двојица загребачких архитеката, који су тек дипломирали, Бранко Бон и Милан Гракалић. Треба напоменути да је конкуренција била веома јака: на конкурсу је учествовало 84 архитекте из бивше Југославије. Цела замисао потекла је од Хипотекарне банке Трговачког фонда у Београду, која је почетком 1938. године расписала конкурс за израду идејне скице за нову зграду на углу улица Коларчеве и Кнез-Михаилове. Конкурсна догађања била су помно праћена у дневној штампи, тако да „Политика” из исте године пише: „...Жири је био у праву када је констатовао да ниједан од нацрта не задовољава и да не може бити примљен без знатнијих измена (...) Жири за зграду ‘Албаније’ иако није погрешио у оцени, он је учинио другу погрешку што је укинуо прву награду (...).” Осим друге награде, која је додељена хрватским архитектама Хинку Бауеру и Марјану Хаберлеу, додељена је и трећа награда, као и четири откупа од по 5000 динара, пет откупа од по 3000 динара и два откупа од по 2500 динара. Аутори под шифром 6747, којима је првобитно припала друга награда у износу од 12.000 динара, били су хрватске архитекте, већ раније поменути Бранко Бон и Милан Гракалић. Али, убрзо је утврђено да њих двојица нису могли да учествују на конкурсу с обзиром на то да су завршили Умјетничку академију у Загребу, која је стекла ранг факултета тек наредне, 1939. године. Након што је и ова нерегуларност исправљена, Бон и Гракалић стекли су законско право да учествују у изради пројекта. Будући да се инвеститорима пројекта највише допало управо њихово решење, договорено је да они ураде извесне прераде идејног пројекта. Пошто тада још нису били овлашћене архитекте, њихов заступник код грађевинских власти био је београдски архитекта Миладин Прљевић. Тада је у просторијама банке договорено да се сва тројица убудуће равноправно наводе као аутори палате „Албанија”. И, од тог тренутка креће заплет који ни до данашњих дана није разјашњен.

Градња „Албаније” започела је 16. јула 1938, а завршена 20. октобра 1939. године. Име аутора остало је спорно. Поставља се питање зашто је то тако ако се на основу свега горе реченог зна како је текао читав поступак. Међутим, Хипотекарна банка Трговачког фонда приликом преузимања пројектне документације саопштила је младим архитектама да намерава да одустане од градње. Као главни разлог наведена је критична ситуација у Европи и могућност уласка у рат и саме Југославије. Оно што је, пак, знатно вероватније довело до разлаза две стране, јесте немогућност договора око хонорара. Загребачке архитекте напустиле су Београд, а изградња је тек онда могла слободно да крене, тако да је палата врло брзо била и завршена. О овоме Бон и Гракалић ништа нису знали пошто је с њима након последњег сусрета прекинута свака веза. Од 1940. године крећу жучне расправе преко новина. Неправда која је учињена младим архитектама није била, како су они сматрали, примарно у подизању грађевине, иако је речено да се градња обуставља, већ у погрешном навођењу аутора идејног пројекта - архитекте Миладина Прљевића. Архитекта Бранко Бон преминуо је пре шест година (2001), у 89. години, и никада није прежалио неправду која му је, како је он тврдио, била нанета због непризнавања његовог ауторства палате „Албанија”. Данас, пак, након увида у постојећу документацију и због немогућности објективног сагледавања целе заврзламе, првенствено због недовољно јасне и непотпуне документације, историографи се приклањају најправичнијем могућем решењу - на исто место постављају Прљевића, Лазаревића, Бона и Гракалића.

Велелепна „Албанија” је 1939. године, када је изграђена, била највиша вишеспратница на Балкану, урађена од армираног бетона. Фасада је била обложена зеленим италијанским мермером - „чиполином” (итал. циполлино - врста шареног мермера), а само делимично серпентином. После рата њена оплата је у потпуности измењена, пошто су мермерне плоче после неколико година почеле да се одвајају од подлоге. Тако је фасада замењена новом, али не првобитним мермером, већ неком врстом његове имитације. Године 1944, у савезничком бомбардовању Београда, на палату је бачена бомба тешка пола тоне јер се у њој тада налазио главни штаб организације „ТОТ”. Подземље је претворено у противавионско склониште за високе немачке функционере. Том приликом у склоништу су изгинули сви Немци. Свако би помислио да је оволика бомба у стању да разори не једну већ три такве зграде, али и након експлодирања у унутрашњости, грађевина није била срушена - у потпуности је био уништен један фасадни стуб, али армиранобетонска конструкција је издржала.

Палата „Албанија” означава међуратну модернистичку архитектуру Београда која и даље плени складним масама и занимљивим угаоним решењем са два бочна крила. Визуелно, она, пак, има неке архитектонске слабости које се тичу међусобног распореда односа крила и куле, која делује помало здепасто. Познато је да је овај висински недостатак имао у виду и сам архитекта Бон, који је разматрао могућност надоградње још четири спрата на кули, што је било планирано деведесетих година двадесетог века. Међутим, од овог покушаја остао је само пројекат, с обзиром на то да је избијање новог рата опет пореметило планове несрећног архитекте. Чињеница је да је висина палате „Албанија” данас знатно мање упечатљива према околним зградама него што је то био случај пре шездесет година. Упркос томе, она је и даље достојна дивљења и поштовања. Године 1984. палата је проглашена за споменик културе. Тешко би било данас замислити почетак Кнез-Михаилове улице, а крај Теразија, без тог граничника стожера високог 45 метара.