Тог јутра, 1186. године, светли кнез Стефан Страцимир, син Завидин, пробудио се зле воље. Обрецнуо се на послугу, просуо пиће, шутнуо пса. Разлог овоме није било вино иако се синоћ на гозби доста попило. Не, гозба је успела, а музичари доведени из Приморја били су добри. „Мораћу да их богато наградим”, размишљао је - „нарочито певачицу”. Њихова музика и говор подсетили су га на дане детињства и младости проведене на југу, у Дукљи. Кнез, не застајкујући, прође поред себара, који су од јутра стрпљиво чекали ради неке молбе, одгурну коњушара и узјаха коња. Стари ожиљак на грудима поново је почео да га пече - време ће се мењати. Страцимир је ушао у четрдесете - зрело доба, чак старост, за средњи век. Ипак, још увек је био у снази. По цео дан могао је да јаше и лови, а ноћи да проводи у гозби или са женама. Али, по неким ситним знаковима приметио је да време чини своје. Очи му више нису виделе јасно као некад стрелу до циља, на једно ухо као да више није тако добро чуо крикове дивљачи у даљини, патио је од зуба, почела је да га мучи и костобоља.

Али, ни стара рана, нити мисао о годинама које су пристигле нису били разлог кнежеве јутарње зловоље. Разлог је био у наступајућем дану који је морао да проведе обављајући невољно задатак уместо да оде у лов, како је намеравао. Јуче је пристигао гласник његовог брата, великог жупана Стефана Немање, који га је позвао да дође у манастир на суђење двојици властелина због исповедања јереси. Не зна светли кнез Страцимир шта му је мрскије: да седи у манастиру и слуша препирку васцели дан, да учествује у суђењу својим бољарима, или да се сретне с братом, великим жупаном, и слуша његове придике.

Ех, тај Немања, мршти се у себи светли кнез, јесте да је добар ратник, као ни један други и да мачем влада као да се са њиме родио. Нема му премца у спретности и снази. Али шта човек да мисли о некоме који се само једном женио и заветовао да другу жену неће никад имати. (Страцимир је био већ код своје треће жене.) Окружио се чрнорисцима, из куће му не излазе, а све благо даде у задужбине и поклоне цркви. А тек ово лудило са јеретицима! Слушајући оног благоглагољивог епископа Јефтимија, Немања попали и опусте читаве жупе. Шта се мене, господара тиче, коју веру ће властелин или себар да поштује, ако ми шаље људе у војску и испуњава обавезе.

У тим мислима, стиже кнез у манастир Градац моравски (данас Чачак), своју задужбину, где се у дворишту већ окупило мноштво великих и малих властелина ишчекујући суд. Немања и епископ Јефтимије седели су на издигнутим престолима. Поред њих стајали су Немањини синови Вукан и Стефан.

Случај је, сам по себи, био тежак и мучан. Два властелина, који су били и заточени у манастиру, оптужени су за пружање заштите јеретицима које, ево већ више година, Немања свом силом прогони. Зна Страцимир да оптужба није намењена само његовим властелинима. Хоће Немања да, као врховни владар, покаже како, ето, тамо где му брат држи власт још има јереси. И њега, Страцимира, брата свога, посредно упозорава да је сувише попустљив, цркви мало привржен, распустан, на граници јереси. Након што доведоше оптужене, први отпоче да говори епископ Јефтимије нешто око јединосушне нераздељиве Тројице, око жита и кукоља, Светог духа, безумног Арија, триклете јереси и силаска на дно адских скровишта. Кад је завршио, Сунце је већ било у зениту. Јави се тада кнез Страцимир, па рече да су оптужени властелини кољеновићи од давнина, њихови преци ратовали су за Србију још уз жупана Вукана, добри су ратници, поштовани, храбри. Уосталом, ко каже да они исповедају јерес? То је лаж и клевета, нека сами кажу и нека изговоре све заповести и слово вере и да се закуну у пречисту Богородицу и у Свету тројицу, да исповедају праву веру, православну, па да добију слободу! Зачу се жамор одобравања. Ствар је, чинило се, кренула у добром правцу по окривљене, али, на несрећу, јави се тада бивша жена једног од оптужених и баци се пред великог жупана, наричући:

Испрошена бејах, господине, по брачном закону, и била сам у тих законопреступника, и видех, уистину, како служе ономе који је отпао од славе Божје, самоме Сотони. И не могавши да трпим смрад мрске јереси вапијем: порази крстом оне који се боре са нама, да искусе како је моћна вера твоја, господине!

Све се зачас променило. Осетило се да се ћутљива подршка окупљене властеле оптуженима истопила, док су присутни узвикивали: За осуду, за осуду! Великом жупану није било тешко да донесе одлуку о одузимању све имовине и протеривању два властелина из Србије. Кнез Страцимир је морао да оћути. Рачунао је у себи колико ће села и земље приграбити велики жупан, а колико црква, и за колико ће он, Страцимир, изгубити...

Бабуни - богумили били су јерес из Мале Азије, која се као ватра по сувој шуми ширила на телу „правоверног хришћанства” преко Балкана, даље на север Италије, све до југа Француске. Имали су различите називе: павликијанци, богумили, катари. Павликијанци (према неком Павлу) у 9. веку проширили су се у Малој Азији - посебно у Јерменији - до те мере да су постали политички важни и имали своју војску коју је поразио византијски цар Василије I 872. године. Добар део поражених јеретика Византинци су раселили по Балкану, што је погодовало настајању нових култова у тој области. Већ од 10. века у Бугарској се јављају богумили који ће два-три века опстати на Балкану. Реч је о јереси која је имала мало тога заједничког с правим хришћанством, и које своје корене заснива у такозваним дуалистичним учењима из Мале Азије о непомирљивој подели света између материје и духа. Материјални свет, односно Земљу пуну необјашњивог зла у ствари је створио сотона, а божији свет, који означава добро, врло мало је заступљен у оном што нам је познато: једино је Сунце и Месец створио Бог (али не и звезде), а у „запрљаном” људском телу само је дух, који борави у људској души, божијег порекла. Тврдили су да све што је спољни, видљиви свет, јесте оличење ђавола и да стога „изабрани” морају да избегавају било какво материјално стварање, укључујући грађење, рађање, одгајање домаћих животиња, сејање, брање... Живот на Земљи је сам по себи казна, живот у злу. Само они „чисти” могу се надати да након своје смрти достигну краљевство светлости. Нису признавали причешће, нити крст. Ова јерес посебно се шири у оним крајевима који се налазе на размеђима религија или власти. Тако се може објаснити чињеница да су патарени релативно брзо били уништени у Србији, која се са Немањом и Савом потпуно приклонила Византијској цркви, док су много дубље трагове оставили у Босни. Вероватно је да су се у време Немање богумили из Србије разбежали у Босну, у којој је у то доба патаренство већ била владајућа вера.

У биографији свога оца Немање, потоњег светог Симеона, краљ Стефан Првовенчани приповеда да се бројна јерес појавила у Србији и да је Стефан Немања сазвао сабор на коме је донео одлуку да се покрене борба против бабуна, како су их тада звали. Начини ове, у суштини идеолошке, борбе у оно доба подразумевали су: спаљивање, одузимање земље, протеривање и сечење језика. Као и у сваком другом послу, и овде се велики жупан Немања показао као успешан и делотворан државник. Стефан бележи:

И учини Богу за љубав још и ово. Сазва сабор против лукаве јереси, и нимало не закаснивши, као некад пророк Илија, посла на њих наоружавши славне своје. Једне спали, а друге различитим казнама казни, треће лиши земље од државе своје, а домове њихове и имања раздаде лепрознима и убогима. А учитељу и начелнику њиховом одреза језик у грлу његовом, које не исповеда Христа, сина Божијег. И књиге његове нечастиве спали, и овога изагна. И сасвим искорени ту проклету веру...

Неколико деценија након мера српског великог жупана против јеретика, носио се његов сусед и рођак, босански бан Кулин (Кулинова сестра била је жена великог кнеза Хума и Немањиног и Страцимировог брата Мирослава) са сличним бригама. Требало је убедити исувише знатижељног папу Иноћентија III да Босна није јеретичка земља и да није потребно да позива на крсташки рат који би босанским суседима - Мађарима послужио да упадну ширећи „право” хришћанство огњем, мачем и пљачком. Од када се крајем 11. века Босна одвојила од Србије, постепено је потпадала под утицај све моћније Мађарске. Босански бан Кулин (први пут помиње се 1180. године) успевао је да избегне веће сукобе са моћним суседом, истовремено штитећи напредак „босанске цркве”, односно богумила, на које су и Католичка и Православна црква гледале с крајњим непријатељством. Постепено, непријатељски суседи постајали су све бројнији. Дукљански „краљ” Вукан (Немањин син), шаље папи Иноћентију писмо 1200. године, у коме је оптужио бана Кулина да је допустио ширење „јереси” у Босни - у земљи краља Угарског - и да је и сам бан, са женом и сестром (тј. удовом Вукановог стрица, хумског кнеза Мирослава) и са многим сродницима, као и са више од 10.000 поданика прешао у ту јеретичку веру. Кулин се већ раније у својим писмима правдао папи да су он и његови поданици правоверни хришћани. Имајући у виду да је у то доба Вукан имао врло блиске везе са мађарским краљем Емериком, нема сумње да је и овај предлог за напад на Кулина био учињен у сагласности с мађарским двором. Али, разлози за Вуканово потказивање бана Кулина могли су бити и другачији - на пример, да покаже своју правоверност у борби с братом Стефаном (Првовенчаним) за наклоност Рима или, једноставно, да се освети босанском владару. Папа Иноћентије III није био од људи који су одуговлачили. Већ 11. октобра 1202. године шаље писмо угарском краљу Емерику позивајући га на његову хришћанску одговорност и на потребу да очисти земљу од јеретика (патарена).

Бан Кулин је, међутим, одмах одговорио - данас бисмо рекли на дипломатски начин - тражећи да папа упути посебно посланство у Босну, како би се упознало са свим детаљима. Тако је 1202. године једно Кулиново посланство, које су чинили дубровачки архиђакон Марин и неколико представника „босанске цркве”, боравило у Риму. У новембру 1202. године папа одређује свог капелана Ивана од Касамариса и сплитског надбискупа Бернарда да испитају право стање вере у Босни. Подржан сенком претећег угарског оружја, папин представник Иван већ у априлу 1203. године успешно извршава задатак. У Бјелопољу, уз реку Босну окупљен је скуп водећих „крстјана” (тј. богумила) који су се заклели да ће следити и поштовати обичаје праве хришћанске цркве. У документу који је сачуван, вође „босанске цркве” по имену: Драгић, Љубен, Драгота, Прибиш, Љубин, Радош и Владош, а у присуству бана Кулина, као и папиног представника и дубровачког архиђакона, одрекоше се свечано и јавно својих дотадашњих назора и обећаше да ће живети по одредбама римске цркве - мајке наше као главе свега црквеног јединства. Поред осталог, обећавали су да ће у свим црквама имати олтаре и крстове, да ће читати књиге Старог и Новог завета, како то чини римска црква, и да ће се бар седам пута у години причешћивати. Заклетва је затим поновљена и на двору краља Емерика, где су тим поводом учествовали Љубин и Бргета, као и син бана Кулина, по имену Стеван. Као казна за босанског бана, у случају да и даље трпи јеретике, било је предвиђено да плати хиљаду марака сребра, пола папи, пола мађарском краљу.

Није познато колико је још дуго након овог догађаја Кулин владао у Босни. Извори су, нажалост, исувише оскудни. Неспорно је био успешан и добар владар јер је успомена на њега вековима остала у народу у виду изрека (За Кулина бана и добријех дана...). Када је реч о патаренској јереси, мисија легата Ивана од Касамариса из 1202. године није имала већег успеха. Очигледно да су Немањини поступци у виду сечења језика и протеривања биле од већег утицаја.

Наредних деценија, мађарски краљеви ће против Босне повести праве крсташке ратове, сличне онима који су се у 13. веку водили на југу Француске и другде по Европи. Међутим, богумили су у Босни ипак опстали скоро до пред освајање Турака у 15. веку, под називом крстјани или добри људи.